0
Maja Solar, "A htela sam", Enklava, 2022. i Živojin Pavlović, "Dnevnik 1994-1998.", Agora, 2021.
Maja Solar, „A htela sam“, Enklava, 2022.
Pokušaj da se odredi glavna tema u četvrtoj knjizi poezije Maje Solar doveo bi do nerešenog ishoda: jer, najprisutnija sila s kojom se ovi stihovi nose mogla bi biti panika, ali isto tako i nesanica. Obe se ravnopravno rasprostiru u iskazima i slikama zbirke koju možemo da doživimo kao oslobađajuću i razrešiteljsku ispovednu poemu o mučnim graničnim stanjima koje stvaraju i umnožavaju baš panika i nesanica.
Lirski subjekt bori se sa panikom koja koči vilicu, živi u zubima, ume da bude postiđena i „uzme oblik čučnja“, okupira nosne duplje a u nekim trenucima nudi savez: u koroni, iz „ušećerenih grudvica panike“ izrašće „strahovi, kanceri, živčane rumbe i sambe“.
„San nije bio prijateljica“, otkriva pesnikinjin glas, koji sebe stavlja u ulogu „više spartanke nego stoičice“: motiv nesanice osvetljava poraze i ilustruje beskrajne ogorčene borbe. U stihovima je prisutna i osoba kojoj pesnikinja predlaže da „promatramo grad iz zjenice autobusa“; upravo ovom biću hita „uljuljkujući takt pete u čičku haustorskog mraka“.
Živojin Pavlović, „Dnevnik 1994-1998.“, Agora, 2021.
„Srbija se diže kao Feniks iz pepela. (Ili kao pijanac iz jarka.)“ Nepravedno je, ovako aforistički, izdvojiti kratak iskaz iz mora lucidnih opservacija koje nude dnevničke beleške književnika i reditelja, dvostrukog laureata NIN-ove nagrade. Ovaj moćni mozaik zapisa otkriva kako se, zahvaljujući onome što sam zapisivač naziva „narkotičkom potrebom“ za pisanjem dnevnika, u pet godina na više od pet stotina stranica može zgusnuti arhipelag svetova koji opstaju paralelno i autonomno. Ti svetovi su dnevne vesti i istorijski procesi, bitka sa bolestima i uživanje na Divčibarama, politika i polemika, putovanja i čitanja.
Ti svetovi obuhvataju bezmerje podataka i događaja: Pavlović preneraženo i pomno prati tok ratnih operacija u Bosni i Hrvatskoj, raspravu tzv. postmodernista i tradicionalista vođenu u „Književnim novinama“, beleži smrti poznanika i prijatelja Selenića i Mihiza, ali i fascinirano niže citate autora i dela koje čita, od Flobera do „Floberovog papagaja“.
Pokušaji prećutkivanja neprijatnih tema poput zdravlja ili posla bezuspešni su: „moje telo je sve češće plen bolnica“, zapisuje Pavlović bez tugaljivosti ili samosažaljenja, nazivajući operacije „isceljujućim nasiljem izvršenim nada mnom“, fasciniran ponajviše graničnim stanjima anestezije. Neće želeti da piše o „haosu, histeriji i neviđenom škrtičenju producenta“ kad se približi početak snimanja „Države mrtvih“, ali će detalji mukotrpnog rada i trvenja nahrupiti u beleške između jula i oktobra 1997. Divčibare ostaju mitsko, pastoralno mesto za kojim autor sve jednako čezne.
Bonus video: Vida Ognjenović na promociji knjige Žarka Lauševića
