3
Prvo pravilo pisanja glasi - piši o onome što znaš. Nažalost, znam dosta o stradanju, nasilju, ratu, siromaštvu, kaže za Nova.rs književnik Dejan Stojiljković.
Piše: Biljana Dimčić
Vest o smrti brzo je protutnjala tadašnjom Jugoslavijom, jer se radilo o Branku Miljkoviću, princu poezije. U trenutku smrti u Ksaverskoj šumi imao je samo 27 godina.
Prateći poslednje tri godine Brankovog života, sa reminiscencijama na njegovo detinjstvo i rane godine, novi roman Dejana Stojiljkovića „Zvezda nad prazninom“ bavi se tragičnom sudbinom genijalnog umetnika u večitom sukobu sa svetom. Ovo je istovremeno priča o jednoj državi i njenoj Službi bezbednosti, ali i o pojedincu koji poput Prometeja donosi čovečanstvu vatru i svetlost života.
Autor bestselera „Konstantinovo raskršće“ i „Kainov ožiljak“ i scenarista kultne serije „Senke nad Balkanom“ u romanu pokušava da odgovori i na suštinsko pitanje – Ko je, zaista, bio Branko Miljković?
U razgovoru za Nova.rs Dejan Stojiljković otkriva na osnovu kojih zapisa opisuje ubistvo u zagrebačkoj Ksaverskoj šumi:
– Na osnovu opisa Brankovog zagrebačkog prijatelja Zlatka Tomičića koji je tog jutra bio prvi na licu mesta i fotografisao sve. Kasnije je napisao esej koji je objavljen u knjizi „Branko Miljković u sećanju savremenika“ koju je izdala niška „Prosveta“ sredinom devedesetih. Ta knjiga ima samo jedno izdanje i nikad više nije doštampavana, nije je lako pronaći. A izdavačka kuća se u međuvremenu ugasila…
Da li vas je neko od državnih fukcionera demantovao zbog romana o Miljkoviću?
– Državne funkcionere na zanima mnogo beletristika. Ti ljudi ništa ne čitaju sem novina i svojih govora. Sumnjam da je bilo ko od njih uopšte pročitao knjigu.
Kakav je bio Kainov greh? Osvrnite se na Štefana Krajskog kog stvarate u romanu „Kainov ožiljak“ zajedno s piscem Vladimirom Kecmanovićem?
– Vlada je njega, dok smo pisali, zvao „Beerlinski Karađoz“, što je jasna referenca na „Prokletu avliju“. Takođe je hteo da stvori lik Bosanca-naciste, što je, samo po sebi, dosta bizarno ali i izazovno za pisanje. Kao što znamo, greh Kaina je ubistvo brata, a Krajski je koncipiran tako da su to dva brata (što je jasna aluzija na naše jugoslovenske probleme, mržnje i ratove) koja žive u jednom telu i na kraju, kao što je to bivalo i biva, jedan ubije drugog. Nacista je ubio Bosanca. Ili je možda bilo obrnuto? Vlada to bolje zna…
Kako ste knjigu „Kainov ožiljak“ uveli u dramu u spisateljskom smislu?
– Ako mislite na pozorišnu adaptaciju – taj posao je odlično odradio reditelj Jug Radivojević. Uradio je dramatizaciju i sve postavio na scenu, Vlada i ja se uopšte nismo mešali.
Nije li naslov priče „Nema hrabrosti“ iz zbirke pripovedaka „Neonski bluz“ previše uopšten? Nismo na to navikli od vas…
– Priča je dobila ime po pesmi Džejmsa Blanta „No Bravery“, i on je glavni junak te priče. Pre nego što je postao planetarno popularna muzička zvezda, Blant je bio profesionalni vojnik u elitnoj jedinici britanske vojske. Bio je jedan od prvih NATO vojnika koji je ušao na Kosovo nakon potpisivanja Kumanovskog sporazuma i deo tog iskustva sumirao je u pomenutoj pesmi. Poenta na kraju jeste da u ratu nema hrabrosti, bar ne na onaj način na koji se hrabrost shvata u miru. Rat potpuno menja psihu čoveka i zato je veteranima toliko teško da se kasnije uklope u „normalan svet“. Znam to iz ličnog iskustva.
Primetan je uvid u arhivsku građu, razna poverljiva, možda i strogo poverljiva dokumenta na osnovu kojih ispisujete stranice jednog perioda. Kako doći do poverljivih dokumenata?
– Zakoni većine država omogućavaju da nakon određenog protoka vremena može da se skine poverljivost sa određenih dokumenata i oni onda postaju dostupni javnosti. Postoji arhiva BIA, recimo, a takođe mnoga dokumenta su dostupna preko Instituta za savremenu istoriju i raznih muzeja i arhiva. Nema tu mesta nekoj preteranoj mistifikaciji.
Malo ljubavnih motiva koristite u svojim delima. Čini se da su vam politika sa istorijskom interpretacijom i intrige zanimljivije za istraživanje…
– To je verovatno zato što nisam pisac ljubića. A možda i zato što sam puritanac. Ljubavna priča u njenom „čistom“ smislu me nikad nije zanimala ni kao čitaoca, pa me zato mnogo ne zanima ni kao pisca. Mada, ima tih stvari u mojim knjigama. Ljubav Miloša Obilića i Olivere Hrebeljanović u „Dugim noćima“, zatim Dostane i Milana Toplice u „Olujnom bedemu“, onda su tu Ivo Andrić i Milica Jovanović u „Kainovom ožiljku“… „Konstantinovo raskršće“ je, u stvari, jedna ukleta ljubavna priča jer glavnog junaka Nemanju Lukića proganja duh pokojne supruge Ane. Mislim da ima sasvim dovoljno tih motiva u mojoj prozi, samo nije prikazana na neki očekivani način, kako to, možda, očekuju čitaoci konvencionalnih ljubavnih romana. Fokus je više na nekim drugačijim dimenzijama ljubavi. To mi je izazovnije da pišem.
Jedna od vaših najprijemčivijih priča jeste „D`Artanjinova smrt“. Kako je nastala ova pripovetka sa toliko udaljenom istorijskom distancom za vreme opsade Lenjingrada u Drugom svetskom ratu? Sudeći po vašim rečima bilo je teže i razornije od najstrašnijeg bombardovanja…
– Ta priča je nastala na osnovu zapisa britanskog istoričara ser Maksa Hejstingsa. Mislim da je tu poenta u iskustvu i identifikaciji. To što su doživeli građani Lenjingrada doživljavali smo mi devedesetih. Naravno, ne u tako brutalnoj meri, vidu i trajanju, ali nažalost, znamo kako izgleda kada ti na glavu padaju bombe i nema osnovnih životnih namirnica. Dodatno sam priču „obojio“ muzikom i stihovima grupe Joy Division.
Znate li koliko daleko i duboko ulazite u svest dvomilionskog stradanja na teritoriji zvanoj Lenjingrad?
– Ne. Smatram da to nije moj posao. I mislim da nema potrebe. Moj narod i ja lično smo dosta stradali u poslednjih trideset godina, tako da mi je dosta toga poznato iz ličnog iskustva. Prvo pravilo pisanja glasi – piši o onome što znaš. Nažalost, znam dosta o stradanju, nasilju, ratu, siromaštvu…
U 2021. godini dobili ste Andrićevu nagradu. Koliko Andrić utiče na vaše stvaralaštvo?
– Andrić je moj veliki uzor i jedan od pisaca kojeg stalno nanovo iščitavam. Od njega se može mnogo naučiti o spisateljskom zanatu. Naročito iz priča. Recimo, „Most na Žepi“ stalno ističem kao primer savršene pripovetke. Tu nema ni manjka, ni viška, sve je kao neki precizni, savršeni mehanizam. Dobar deo moje proze nastao je pod uticajem Andrića u smislu stila i načina na koji se pripoveda priča. Žiri za Andrićevu nagradu je, recimo, priču „Duboko i hladno“ iz nagrađene zbirke „Neonski bluz“ apostrofirao kao „Andrićevsku“. Mada ja volim da kažem kako se u njoj susreću Andrić i Stiven King.
Možda želite da se odmaknete od dugogodišnje istoimene inspiracije. Kako?
– Od Andrića ne želim da se odmaknem. Uvek će kao pisac, mudrac i uzor biti prisutan u mom životu i pisanju.
„Blagoslov gospodstva na ovom plaća se večitim mukama na onom svetu (to je tačno). I to je božja volja. Gospod bira za druge“, pišete u „Dugim noćima i crnim zastavama“… Često koristite jevanđeljske istine. Zašto?
– Zato što sam po veroispovesti pravoslavni hrišćanin. Biblija je za mene knjiga nad knjigama.
Bonus video: Studenti FPN sami stvaraju svoje knjige
