10
Glumica sam od kad znam za sebe. Jedan reditelj mi je jednom rekao, podstičući me da ne budem malodušna: "Bićeš glumica. Ne brini. Dovoljno si luda da ne možeš da postaneš ništa drugo", sećala se dramska umetnica Dara Čalenić, koja je preminula noćas u 87. godini.
Dara Čalenić rođena je 1934. godine u Novom Sadu, gde je završila osnovnu školu, gimnaziju i Srednju glumačku školu pri Srpskom narodnom pozorištu.
– Glumica sam od kad znam za sebe. Jedan reditelj mi je jednom rekao, podstičući me da ne budem malodušna: „Bićeš glumica. Ne brini. Dovoljno si luda da ne možeš da postaneš ništa drugo“. I bio je u pravu. Ostala sam u toj profesiji zato što sam zaista bila toliko luda da nisam mogla da se posvetim nijednom drugom poslu – pričala je daleke 1973. godine u intervjuu za TV Novosti, koji je sačuvan na sajtu Yugopapir.
Prisetila se kako je dugo bila glumica u provincijskim pozorištima po Srbiji i da je to bila njena prava škola. Jer, kako je objasnila, izbacili su je iz glumačke škole, ali i iz somborskog pozorišta kao netalentovanu.
Naime, prvi angažman dobila je 1949. godine u Narodnom pozorištu u Kraljevu, zatim prelazi u pozorišta u Užicu i Somboru, a 1954. postaje članica Srpskog narodnog pozorišta u Novom Sadu.
Kada je došla u Beograd, u Narodno pozorište 1960, bila je statista, iako je pre toga devet godina bila glumica.
– Niko me nije znao, niti primećivao. Osim na jednoj probi Ljubiša Jovanović. Statirala sam u „Mletačkom trgovcu“. Zagledao se u mene i progovorio: „Što je slatka ova mala. Odakle si, bre, ti dete?“ I samo toliko. Kasnije, na snimanju filma „Gospođa ministarka“ ispričala sam mu to. Kao da se prisetio…
Ali, 1964. godine postaje članica Jugoslovenskog dramskog pozorišta.
– U JDP-u sam provela 12 godina i igrala bogat i žanrovski raznolik repertoar. Doći u jedno takvo pozorište, i glumački se iskazati, je velika čast i obaveza – govorila je za „Politiku“.
Na teatarskim scenama odigrala je više od 40 glavnih uloga, među kojima su Puk, Hermija u „Snu letnje noći“, Izabela u „Hajde da se igramo“, Petrunjela u „Dundu Maroju“, Bobočka („Filip Latinović“), Fineja („Mudra glupača“), Emili Dikinson („Lepotica Amhersta“), Kolombina („Maskerata“), Izota („Savonarola i njegovi prijatelji“), za koju je dobila Sterijinu nagradu.
A njenom Kolombinom bio je oduševljen, kako je svedočila, Miroslav Krleža:
– Igrali smo dve njegove jednočinke, „Maskeratu“ i „Salomu“, koje je napisao kao mladi pisac, sa 19 godina. Tumačila sam Kolombinu, a u predstavi igrala sa Olgom Spiridonović, Stojanom Dečermićem, Stevom Žigonom i Zoranom Ristanovićem. Nisam imala priliku da se sa Krležom sretnem pred generalnu probu, video me je na premijeri i bio je zadovoljan. Kasnije je došao u glumački salon, kleknuo i recitovao mi Bojića: „Noćas su ti oči pune tople tajne…“
Izašla je iz stalnog pozorišnog angažmana i rešila da postane slobodna umetnica. Paralelno sa teatrom, odigrala je veliki broj uloga na televiziji, gde je bila najprepoznatljivija po seriji „Žikina dinastija“, ali i na filmu.
„Kad budem mrtav i beo“, „Gospođa ministarka“, „Rafal u nebo“, „Siroma sam, al’ sam besan“, „Čuvar plaže u zimskom periodu“, samo su neke od njenih uloga na velikom platnu. No, jedna od najvažnijih bila je ujedno i debitantska u prvom srpskom kolor filmu – „Pop Ćira i pop Spira“ Soje Jovanović, za koju je dobila nagradu „Avala filma“.
Kada je sa suprugom Vladom Petrićem otišla krajem osamdesetih iz Srbije preko okeana, ovako je pričala o životu u Kembridžu, kraj Bostona gde je teoretičar i istoričar filma predavao na Univerzitetu Harvard:
– Slobodno vreme sam koristila da vežbam, a uveče u bioskop, pozorište ili na koncert u čuvenom bostonskom Simfonijskom holu. Mnogo sam čitala i putovala. Svaku zimu smo provodili na Floridi – kazivala je Čalenićeva.
Imala je sreću da se u Americi upozna sa mnogim velikanima pozorišne i filmske umetnosti, od Orsona Velsa, preko Artura Milera, do Liv Ulman i Lorin Bekol.
– Gledala sam Lorin u predstavi „Aplauz“ na Brodveju. Imala je izuzetnu harizmu, bila je u punoj glumačkoj snazi. Plenila je lepotom i talentom. To je bilo neverovatno iskustvo. Prepuna sala, ovacije, oduševljenje…
I dok je najviše uspeha imala sa komadom čiji je autor bio Vlada Petrić „Život Emili Dikson“, izdvojila je i iskustvo igranja Šekspirove „Bure“ na Nijagari.
– Igrala sam Mirandu na srpskom jeziku jer su želeli da čuju kako taj tekst zvuči na nekom slovenskom jeziku, kako ga glumica izgovara. Tu je bila i glumica koja je tekst govorila na engleskom jeziku. Za svakog glumca to bi bio veliki izazov – istakla je u jednom intervjuu za „Politiku“.
Od 2004. godine, ustanovljene su dve specijalne (novčane) nagrade na Sterijinom pozorju, za najbolju glumicu i glumca do 30 godina iz fonda „Dara Čalenić“.
Još polovinom sedamdesetih nije više, kako je priznala, jurila za ulogama, što je ovako objasnila:
– Nekada sam se kao lavica borila za uloge, a danas mi je svejedno ako godinama ne dobijem nijednu. Nekada sam o životu mislila drukčije, a danas kao i da ne mislim. Danas bih mogla da živim u podrumu, kolibi, na tavanu, perući posuđe, čuvajući tuđu decu, u jednoj jedinoj haljini, uz parče hleba dnevno… Mogla bih da živim… Mogla bih i da ne živim… Nekada sam mnogo patila kada neko umre. Sada gotovo da mi je svejedno. Utoliko mi je žao što čovek i kad umire – pati. Baš kao i za života.
A smisao našeg bitisanja, boravka ovde, trebalo bi da bude u lišavanju od patnji. Od nereda. Od haosa u našim dušama – govorila je Dara Čalenić.
