0
Dražen Petrović je bio moj idol, zbog njega sam počeo da igram košarku, ali nisam sanjao nikada da ću napraviti film o njemu, iskren je za Nova.rs hrvatski reditelj Danilo Šerbedžija pred večerašnju beogradsku premijeru ostvarenja "Dražen" u Mts dvorani.
No, kad su mu autori projekta „Dražen“ i producenti Ljubo Zdjelarović i Ivor Šiber predočili scenario za film o košarkaškom Mocartu koji je svojom igrom osvojio svet Šerbedžija je, koliko god mu zvučalo primamljivo da priču o Draženu prenese na filmsko platno, morao da porazmisli:
– Nakon filma „Tereza“, koji je bio autorski, razmišljao sam koji bi sledeći projekat mogao da radim. Najpre sam hteo da vidim scenario. I, svideo mi se scenario, taj drugačiji pristup Draženu i prihvatio sam da režiram. Istovremeno, odmah sam osetio ogromnu odgovornost prema Draženovoj porodici. Bio je velika ličnost za ceo svet, a znao sam koliko se porodica, naročito majka Biserka, nakon što je Dražen poginuo, posvetila očuvanju njegove baštine. Bez njihove dozvole ne bih nikada radio ovaj film. Zato nam je jako bitno da je porodica sve vreme uz nas – priznaje u razgovoru za Nova.rs Danilo Šerbedžija, koji kroz prizmu ključnih trenutaka Petrovićevog života uvodi publiku u svet strasti, odlučnosti i posvećenosti sportu koji je Dražena, rođenog pre šest decenija, učinio besmrtnim.
Ako vam je Dražen bio idol kao klincu, da li je vaše poštovanje spram njega veće sada kada ste snimili film?
– Jeste, jer sam saznao još puno stvari koje nisam znao o njemu, pre svega iz priča drugih ljudi. Divim mu se još više. Osim što je bio košarkaški vanzemaljac, uvideo sam da je kao osoba uspeo da spoji čvrst, jak karakter, a ostane, negde, dete. Svi za njega kažu da je bio dete – zaigran, šaljiv, a opet toliko predan košarci koju je voleo više od svega.
I u filmu ga prikazujete kao surovog na terenu, a opet kao nežno biće u privatnom životu. A sportiste najčešće doživljavamo kao „zveri“, nikako kao osećajna, nežna stvorenja?
– Da, bio je čudan spoj jakog košarkaškog ega, a s druge potpuno drugačije osobe u privatnom životu.
Decenijama unazad kod nas, a naročito u inostranstvu, snimljeno je mnogo biografskih filmova. Pretpostavljam da je veliki izazov da se dotaknete nekog ko je bio toliko obožavan?
– Jeste, jako je teško. Jer svi, čak i bliski prijatelji, imaju svoju priču o njemu. Na primer, priča Divca o Draženu je različita od Rađine, i potpuno drugačija od onih njegovih bliskih prijatelja. Najbliži Draženovi prijatelji uopšte nisu bili iz kruga košarke, što je interesantno. Iako su priče različite, sve su se dodirivale u nekim stvarima. Primera radi, kad smo bili u Šibeniku imali smo utisak da je svaka osoba u tom gradu bar jednom dodala loptu Draženu dok je bio mali. Svi su pričali: „A na tom košu sam mu dodavao loptu“, ili „Igrao sam s njim na tom terenu“… Svako ima svog Dražena. I zato je užasno teško napraviti biografski film, jer svi očekuju da na platnu vide svoju sliku.
Zanimljivo je da su ga roditelji gurali da se bavi nečim drugim – otac je favorizovao matematiku, a majka umetnost, govoreći mu da će biti “njen umetnik”, na šta bi Dražen odbrusio: „Ja ne volim umetnost“…
– Za te divne detalje iz odrastanja mnogo mi je pomogla Biserka, jer nam je ona ispričala sve to. Priznala je da nisu hteli da ga podrže da trenira košarku, međutim kad su videli da je lud za tim sportom, poklekli su…
Dočaravate izvestan rivalitet između njega i brata Aleksandra, koji mu u jednom trenu, videvši koliko je zapeo za košarku, kaže: „Ti mali nisi normalan“.
– Ali, to je istina. I Dražen je u jednom intervjuu rekao da je počeo da igra košarku samo zato što je Aco igrao košarku, a da je Aco, kojim slučajem, igrao vaterpolo, i on isto. Kao mali je išao s njim na sve treninge, gledao ga, nosio mu torbu, loptu… I želeo je, sasvim prirodno, da bude bolji od brata.
Rođen je s displazijom kukova i nikako nije bio predodređen za sport. Ako je to uspeo da prebrodi, da li bilo neminovno da postane tako veliki?
– Da, i to je istina. Njemu je, zaista, nadimak bio Kamenko kad je počeo da trenira. Zezali su ga da igra kao da baca kamenje. I sopstvenim trudom i treningom je sve postigao. I ja sam mislio da je ona priča da mu je čistačica dala ključ dvorane da vežba legenda, ali to je istina. Dosadilo joj je da svako veče čeka da završi trening i dala mu ključ. A bio je takav uporan do kraja. Kad je bio broj jedan igrač Netsa, Deni Ejndž je jedne večeri nakon žurke spavao kod njega i kad se probudio, Dražena nije bilo. Kad se vratio, pitao ga je gde je bio, a ovaj mu je – na svom treningu. I Aco nam je pričao kako je svakog jutra morao da izbaci sto šuteva, plus regularni treninzi, teretana.
Kad već pominjete stotinu šuteva, približavate gledaocima i intimnu stranu života Dražena Petrovića… U jednoj sceni, koju prati novinski naslov „Dražen zatrpao koš“ sebi postavlja zadatak da ubaci 100 koševa, a uspeva da ih da 112 i kaže simpatiji Renati: „Napravio sam to zbog tebe!“
– Da li je stvarno to zbog nje napravio, da li su to ona muška „upucavanja“, ili je pak stvarno hteo da obori rekord, ne znam (smeh). Kada smo razgovarali s Renatom, ona je, nakon svih tih godina, i raskida, tako divno pričala o njemu. I da se desilo nešto ružno, ona nam to nije rekla. To isto govori o tome kakav je čovek bio. Najpre nije htela da razgovara s nama, jer ima potpuno nov život, ali onda je pristala i puno je Romini pomogla oko uloge. Pomogla je i svima nama oko stvari koje nisu vezane za košarku, već za privatan život. Rekla nam je koliko je bio običan, jednostavan u privatnom životu. Najviše me je dojmilo što ništa loše nije pričala o Draženu.
Da li ste se uopšte susreli s nekim ko je rekao bilo šta loše o Draženu?
– Ne. Pominjali su njegovu tvrdoglavost, prgavost na terenu, ali to se zna i normalno je za sport. Znao je da provocira, pa Stojko Vranković ga je lovio po terenu da ga tuče baš zbog toga, a posle su postali najbolji prijatelji. I Redži Miler priča o njegovoj prgavosti, ali i o tome da je Dražen za njega najveći šuter svih vremena u NBA ligi. A kad to kaže Miler, onda to ima težinu. No, kaže i da je Dražen bio prgav i da je psovao na tri jezika (smeh).
Kad mu agent predlaže da Evropu zameni Amerikom i tvrdi mu da će postati pionir evropske košarke u SAD, kao da nije ubeđen…
– Dražen se kao bog evropske košarke lomio da li da reskira. Ali, s obzirom da je voleo da ruši sve granice, morao je da rizikuje. A zaista jeste bio pionir! Pa on, Divac, Kukoč utabali su stazu svim današnjim genijalcima – Jokiću, Dončiću… Ne zaboravite da se tada na Evropljane nije gledalo baš blagonaklono u NBA ligi. Nikada se nije desilo da treći bek lige ne bude pozvan na All Star utakmicu. Bila je to velika nepravda prema Draženu.
Film pokriva čitav Draženov, nažalost, kratak život i odvija se na gotovo svim meridijanima. Koliko je produkcijski bilo teško izneti ga?
– Strašno! Ali, znali smo da moramo da snimamo u Nju Džerziju. Da nismo otišli u Ameriku, ne bi to bilo to. U Americi je sve drugačije – od utikača za struju, do ulica. Ne možeš „lagati“ Ameriku. U jednom trenutku smo čak tražili po Evropi gradove koji „liče“, ali nije bilo šanse. A da odeš u Ameriku i snimaš nedelju dana, to je za jednu domaću produkciju veliki poduhvat. Samo se toj priči može posvetiti čitav intervju.
Niste hteli da „Dražen“ bude još jedan film koji će se gledati porodično nedeljom popodne posle ručka…
– I mislim da sam u tome uspeo, čak i kad vidim negativne komentare. Svi govore kako je trebalo da bude više košarke u filmu. Znate, i ja bih voleo da imam pet miliona evra i da mogu da promenim ceo parket u dvorani i napravim ga onakvim kakav je bio tokom osamdesetih, ali… Pitaju i zašto nije bilo više scena u filmu o utakmici Šibenka-Bosna iz 1983. Pa, kako? Da biste prikazali tu publiku, atmosferu onog vremena potrebni su milioni i to je drugi svet za naše finansije. Najveće Draženove utakmice u karijeri, po meni, jesu Evropsko prvenstvo u Zagrebu, jer je to najbolja reprezentacija Jugoslavije koja je igrala ikad, ili Cibonino finale, ali u „filmskom jeziku“ to traži svoje scene, minute. Da smo samo utakmice prikazivali, onda bismo imali više od sat vremena samo košarke. Ali, to filmski jezik ne trpi. Bila bi to serija ili film Bele Tara od pet sati. A ovo je priča o jednom karakteru, a ne sportskoj ekipi. Koncentrisali smo se na privatan deo života Dražena, s kojim publika nije toliko upoznata.
Tragedije koje su se za Draženova života dešavale na ovim prostorima, poput rata, samo ovlaš pominjete u filmu. Takođe i Draženov turobni kraj. Da li je to s namerom prenebregnuto?
– Da. Što se kraja filma tiče, nikada nam nije bila želja da prikazujemo automobilsku nesreću. Jer, svi znamo šta se desilo. Kraj je naš kraj, a ne onaj sa smrskanim automobilom. Dražen je bio iznad politike, koliko god da ga je doticala, kao i sve nas. Da smo ulazili u politička previranja, ne bi bilo kraja… Početak rata u Jugoslaviji, vidi na televiziji u Americi. Kad je došao u Zagreb, tokom rata, bio je i u skloništu, jer je morao da vidi kako je njegova porodica. I to je to.
Glumački ansambl je prilično šarolik – od Tonka Stošića i Domagoja Nižića kao mlađeg, odnosno starijeg Dražena, Romine Tonković kao Renate, Draženove devojke, Pavla Matuška kao Aleksandra, Zrinke Cvitešić u ulozi Draženove majke Biserke i Dragana Mićanovića kao oca Jovana Petrovića, pa i Mileta Kekina kao Mirka Novosela…
– S Mićanovićem sam radio na „Terezi“ i glumac je s kojim uvek želiš da radiš. Divan je i čovek i fantastičan glumac. To je neverovatna generacija – Mićko, pokojni Glogi, Sergej… Gušt je raditi s njim, a Draženova porodica, kad ga je videla kako igra, odmah je rekla – pa to je Jole! Biserka nije mogla da veruje. Zrinka i Biserka su postale najbolje prijateljice (smeh). Srećan sam što smo našli Tonka, koji je toliko talentovan, a Domagoju je ovo prva velika uloga i to Dražena! To je za glumca veliki teret, a on ju je divno izneo. Mile Kekin je moj prijatelj. Zajedno smo počinjali u muzici, ja s Grizbolsima, a on s Hladnim pivom i kad sam ga pitao da igra u filmu, bilo mu je s početka frka, jer je glumio samo u serijama, ali odličan je. I napravio nam je divnu pesmu za kraj filma…
Film ste posvetili svim sportistima koju su rušili granice. Koliko ih je bilo i ima li ih i danas?
– Osim Dražena, tu su i Mate Parlov, Rok Petrović…. Predivno je gledati ono što Nikola Jokić radi, koji je genije, a nesebičan, i divim mu se. Tu je i Dončić. Ali, meni je Dražen na prvom mestu, najbolji od svih, bolji mi je od Džordana, od svih! Možda sam u krivu, ali briga me. Broj jedan je, bog! Imamo divne sportiste, pa tu je Luka Modrić. Ili kad se setim šta je u ono vreme u vaterpolu radio Igor Milanović… Ta država, koju pogrešno nazivaju bivšom Jugoslavijom, imala je izuzetne sportiste, od Piksija, Šekularca, Vukasa, Bobeka, pa do Moke Slavnića i Kićanovića. S loptom su svi bili neprikosnoveni, mada je i u plivanju Srbija imala genijalca Milorada Čavića.
Kad je „Dražen“ premijerno prikazan u Hrvatskoj izrazili ste nadu da će film vratiti publiku u tamošnje bioskope, a od sutra je i u distribuciji i kod nas u Srbiji…
– Nadam se da će ga što više ljudi pogledati. Ne govorim to samo zbog nas, već zbog bilo kojeg filmskog naslova. Mi film radimo, snimamo, kadriramo da bi se gledao u bioskopu. Film na televiziji nema veze s filmom u bioskopu. Odsečen je, ne vidiš celu sliku, ali današnji svet, nažalost, ide u drugom smeru. Toliko je striming servisa, odmah filmovi završe na internetu i publika ne gleda film onako kako bismo mi voleli da ga vide – u punom sjaju i kvalitetu. To je isto kao kad kupuješ lažne „najk“ ili „adidas“ patike jer su jeftinije. Srce me boli zbog toga. I ne možemo se više porediti s brojkama od pre dvadesetak godina. Kad danas imaš 100.000 gledalaca, to je kao da imaš 300.000. Jer, ljudi više ne idu u bioskope. I ne samo da ne gledaju hrvatske, već ni evropske filmove. Mi smo i dalje u Hrvatskoj bolji od hita „Venom“. Osim ako nije posredi neki najveći blokbaster evropski filmovi imaju manju gledanost čak i od hrvatskih filmova. U Srbiji nije toliki problem, jer je tradicija odlaska u bioskop malo duža. I Srbija nije s filmom imala toliki pomor kvaliteta tokom devedesetih kao mi. Ali, ne svodi se to na pitanje ko će da gleda hrvatski film, jer Srbi prave komedije i akcije, a Hrvati drame, pa ko će to da gleda? Zaista, napretkom tehnologije ljudi kod kuće imaju “male bioskope”. A i bioskopi su danas uglavnom u šoping centrima. I odlazak u bioskop nije više romantičan izlazak. Ne znam kad je neko poslednji put odveo na prvi sastanak devojku u bioskop. To se više ne radi. Nekada je to bila romantika, dok klinci danas dođu u bioskop i tek onda odaberu šta će da gledaju…
Polovinom oktobra bili ste u Novom Sadu na dodeli Godišnjih nagrada reditelja, kad je održan i panel Asocijacije reditelja Balkana i potpisan ugovor o zajedničkim nastupima slovenačke, srpske i hrvatske organizacije za zaštitu prava filmskih autora. Mislite li da ćete se izboriti?
– Siguran san da će naša borba uroditi plodom. Za nedelju dana opet ćemo se naći u Zagrebu. Mi smo isto tržište. Imamo zajedničke filmove, jer su regionalne koprodukcije. A s druge strane pregovaraš za autorske tantijeme i kolektivno ostvarivanje prava s istim ljudima. Isti ljudi vode Netfliks ili HBO za Hrvatsku i Srbiju. To su sve strane, a ne naše kompanije. I ako zajedno nastupamo, onda smo jači.
A da li je vama kao filmskom stvaraocu u Hrvatskoj dobro?
– Iskreno, ja sam srećan što imam dnevni poso. Ja sam zaposlen u „Zagreb filmu“, a da sam slobodan umetnik, to bi bio problem. Dok sam bio slobodni reditelj morao sam da smišljam scenarističke i razne druge radionice, da radim kratke filmove, pa i reklame, koje izbegavam jer nemam kreativnu slobodu, iako je to “laka lova”. Na to, sada, ne moram da mislim, jer imam posao. A film mi dođe kao nagrada.
Nakon velikog zalogaja, kakav je bio „Dražen“, kuda dalje?
– Jaoj, ne znam. Nisam, kao neke moje kolege, tip da piše jedan, režira drugi, montira treći film, a konkuriše s četvrtim. Ja moram da završim jedan. Završio sam „Dražena“, krenuo je u život, i tek sad mogu da razmišljam o narednim projektima. Trenutno imam dva projekta na umu, jedan scenario već imam završen, a drugi bi tek trebalo da počnem da pišem. Mislim da će biti drugog žanra, i povratak autorskom filmu. Ali, videćemo.
Bonus video: Producenti o filmu Dražen
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare
