0
Izložba “Future Perfect”, koja u Galeriji – legatu Milice Zorić i Rodoljuba Čolakovića i na prvom nivou Muzeja savremene umetnosti u Beogradu prikazuje radove 16 savremenih umetnika i umetnica iz Nemačke, otvorena je u maju, a posetioci mogu da je pogledaju do 4. avgusta.
Razgovarao: Nikola Marković
U okviru pratećeg programa ove izložbe, prošlog meseca imali smo priliku da vidimo i čujemo umetnika Danija Gala, koji je na izložbi zastupljen s radom pod nazivom Arhitektura o budućnosti razgovora. Ovo je zvučna instalacija gde publika svojim kretanjem određuje brzinu i pravac gramofonskog zapisa, to jest emitovanja arhivskog snimka razgovora sa slavnim arhitektama koje su definisale načine shvatanja prostora u dvadesetom veku. Prilikom gostovanja u Beogradu, u Sali Protić Muzeja savremene umetnosti Dani Gal je izveo i 45-ominutni zvučni performans Semi-Automatic: The Swamp In June.
Vaš rad često zasnivate na starim pločama, ali sa onima gde su snimljeni govori umesto muzike. Šta vam je umetnički inspirativno u tim vrstama ploča i kako ste počeli da radite u ovoj oblasti zvučne umetnosti?
– Počeo sam da skupljam ove vrste ploča oko 2005. godine, još tokom studija. Bio sam radoznao oko toga šta je sve snimljeno na vinilima osim muzike i kasnije sam se fokusirao na govorne ploče, uglavnom na političke govore. Fascinirala me je ideja očuvanja glasa na ovom medijumu, što je bila prvobitna namera prilikom pronalaska fonografa. Takođe, ovaj povratak glasu može da zvuči i pomalo jezovito. Naposletku sam skupio kolekciju od preko 700 političkih govornih ploča koje predstavljaju 20. vek u zvuku. Kolekcija je umetničko delo pod nazivom „Istorijski zapisi“ i podeljena je u tri dela i prikazana kao tri instalacije.
Vaš rad „Arhitektura o budućnosti razgovora“ zasnovan je na originalnoj ploči iz pedesetih godina „Razgovori o budućnosti“. Takođe ste spomenuli, govoreći o ovom delu, da postoji i „element frustracije“ koji je impliciran u reakciji posetioca izložbe, jer ne možete pravilno da čuje ploču usled kretanja i menjanja brzine zvuka.
– U ovoj interaktivnoj instalaciji, posetilac se kreće oko belih kocki sa gramofonima koje emituju razgovore sa modernim arhitektama. Kako se posetilac približava, brzina ploče se menja reagujući na njegovo telo, pa više ne može pravilno čuti govor, što potencijalno izaziva frustraciju. Rad više nije o informacijama na ploči – konkretno o razgovorima o arhitekturi, već o ponašanju i kretanju ljudi u arhitekturi.
Spomenuli ste da ne želite da iskazujete politički stav u svom radu, ali neki zvučni radovi i govori su veoma referencijalni spram političkih situacija ili sukoba, kao što smo videli u Muzeju savremene umetnosti tokom vaše prezentacije. Da li je uopšte moguće izbeći političke izjave ili stavove, baveći se politikom?
– “Istorijski zapisi” prikazuju širok spektar politika, što znači da moji sopstveni stavovi nisu tema – više je reč o odnosu gledaoca i slušaoca prema ovim snimljenim istorijama. Kada puštam ploču, pokušavam da izbegnem bilo kakve političke asocijacije i ironije između ploča/politike – tretiram ih kao mozaik ploča gde gledalac mora da obavi rad zasnovan na njihovom razumevanju i odnosu prema fenomenu istorije na vinilu.
U Beogradu smo takođe slušali vaš zvučni performans „Semi-Automatic: The Swamp In June“, koji je istovremeno tehnički izazovan i povezan i sa jednom pločom. Kako se odnosite prema ovoj liniji vašog rada koja je nešto bliža muzici u užem smislu?
– Verujem da muziku generalno ne treba posmatrati u užem smislu. Istovremeno, moj performans nazivam zvučnom umetnošću, gde postoje nemuzički elementi unutar muzičkih elemenata. Reč je o iskustvu zvuka u prostoru. Konkretno, ovde koristim jedan izvor zvuka da aktiviram drugi izvor zvuka, tako da se odnosi između zvukova i kompozicija dešavaju sami od sebe, dok ja postavljam osnovne uslove i intervenišem unutar onog što se automatski dešava.
Bonus video: U Puli ocenjivanje za Emmy nagrade