0
Svi znaju ovde da je Jagoševa duša neprestano pevala, i sa tom pesmom nas dočekaj u svetlosti, u čistoti, i u radosti. I nema zbogom, tu si, poručio je Boris Liješević.
Među brojnim kolegama koji su se danas oprostili od reditelja Jagoša Markovića na komemorativnom skupu u Narodnom pozorištu, izdvajamo govor njegovog kolege Borisa Liješevića, koji prenosimo u celosti:
Mnogi od vas bi mogli puno lepše, bogatije i duhovitije, da govore o Jagošu nego ja. Ja se već danima pitam šta da kažem. Ako kažem da me je svaki razgovor sa njim nadahnjivao, širio i produbljivao, vidim da se tako mnogi osećaju danas. Ne samo oni koji su ga poznavali, dovoljno je bilo čitati samo njegove intervjue. Ako vam kažem da sam zbog njega poželeo da postanem reditelj, znam da su mnogi zbog njega i njegovih predstava odlazili na prijemne. Ja sam kao klinac mislio da ako ta profesija daje takvu širinu, obrazovanje, pamet, visprenost, šarm, neodoljivost, harizmu, onda želim i ja to da budem. I to sam mu i rekao negde ‘95, on je bio tada asistent na fakultetu.
I odmah je počeo da mi postavlja neka pitanja kako bi mi približio test opšte kulture na prijemnom za režiju. Evo na primer, može da bude pitanje kako se zovu Lirove ćerke, može da bude pitanje tri Felinijeva filma, ili tri reditelja italijanskog neorealizma… Onda kada je video koliko ja nemam pojma, onda je iz njega izletelo, slušaj, ne mogu više da te lažem, ovo će ti biti pitanja, ja sam ih sastavljao.
I ako nisam te godine upisao režiju, da bi me utešio, pozvao me je za asistenta predstave “Maratonci” u Novom Sadu. I ja sam bio najgori mogući asistent, koji nema ni trunke objektivnosti, ni znanja, samo ga zaljubljeno gleda, klima glavom. A on me volio, i podsticao i podržavao, i hvalio, i preterivao u tome. Kasnije sam shvatio da on svako ljudsko biće diže u nebesa, da se on divi ljudskom biću, kada pronađe neki kvalitet kod čoveka onda ga preuveliča kao pod mikroskopom, i raduje mu se. To ti da, i onda se i ti raduješ svom kvalitetu, i počneš da veruješ u sebe. I tako sam i ja počeo da verujem u sebe, a to poverenje se zvalo Jagoš.
Kasnije, kada sam počeo da režiram, opet me je podržavao i hvalio. Znao je da kaže, za ovo ti čestitam, a za ovo ti ne čestitam. Voleo je kada sam sarađivao sa Marijom (ćerkom Jagoša Markovića, pri. Aut), beskrajno se tome radovao. Davao mi je savete kako da vaspitavam decu i uvek se pozivao na svoje babe i tetke iz Podgorice. “Biće sve divno”, napisao mi je pre nepunih desetak dana uoči našeg odlaska za Rusiju sa predstavom, I potpisao se sa: Jagoš, iz sela Kostanjica bb, Boka Kotorska. Odgovorio sam mu: Dragi moj, kako si me ganuo, hvala ti. Pomoli se za nas, da sretno stignemo i vratimo se. Evo odmah, odgovorio je. I posle desetak minuta, kao da je s nekim iskomunicirao nešto, dobio sam poruku: “Biće sve divno”. Odgovorio sam mu, čujem da i vi idete na proleće, on je odgovorio: Daj bože, meni to mnogo znači, Petrograd.
I bilo je sve divno, baš onako kako si rekao. Bilo je sve divno, i sad je divno. Teško nam je, ali je divno koliko te svi volimo, i kako si nas sabrao u ljubavi. Onoj ljubavi koju si ti nama davao, kako si nas naučio da volimo. I divno je što je ovaj Petrograd u koji nisi stigao danas došao tebi da te isprati.
21. septembra, poziv, Jagoš. Tražio mi je da mu pričam kako je bilo u Rusiji. I kako su nas dočekali, i kakav je bio aplauz, i kakav je bio koktel, i šta se jelo, i kako su izgledale te sale, čak me je pitao da li je tu bilo nekih prozora. Pretpostavljao sam da je već planirao gde će da ide da puši. Tražio je da mu šaljem slike i snimke iz pozorišta. I posle razgovora sam mu poslao jednu fotografiju i tri snimka. Mislio sam, poslaću mu sutra detaljno. Ali sutra je bilo kasno. Ali za utehu, za mene malo čudo, pošto je poslednji snimak koji sam mu poslao bio sa groba Svete Ksenije Petrogradske, zaštitnice Petrograda. Kod koje glumci dolaze uoči nekih važnih nastupa, i mole je za pomoć.
Da sam tog dana znao da mu vreme ističe i da se sutra neće probuditi… I da li bi uopšte reči bile dovoljne da izrazim koliko te volim, koliko mi značiš, koliko te nikad neću zaboraviti. Koliko ću pamtiti svaku tvoju reč, svaki naš razgovor. U Crnoj Gori ima jedna izreka, umesto saučešća, kaže se: duša mu pevala u raju. Svi znaju ovde da je Jagoševa duša neprestano pevala, i sa tom pesmom nas dočekaj u svetlosti, u čistoti, i u radosti. I nema zbogom, tu si.
Bonus video: Kolege i prijatelji se oprostili od Jagoša Markovića
