0
,,I Wanna Dance with Somebody”, film o čuvenoj Vitni Hjuston počinje danas da se prikazuje u domaćim bioskopima.
Vitni Hjuston je već bila tema dva potresna i konkurentna dokumentarna filma: „Whitney: Can I Be Me? ” Nika Brumfilda iz 2017. i „Whitney” Kevina Mekdonalda, koji je objavljen godinu dana kasnije. Svaki od ova dva filma su bila sputana pravnim pitanjima i pritiscima Vitnine porodice, iako je Brumfildovo delo bilo možda razboritije i pronicljivije. A sada evo i muzičkog biografskog filma scenariste Entonija Makartena i rediteljke Kejsi Lemons, piše „Gardijan“.
U pitanju je delo koje je lagano za gledanje i dobro je izvedeno. To je skoro 144-minutna narativna montaža koja u priličnoj meri izbegava ključna pitanja vezana za život ove zvezde – kao da se pomalo ulaguje svima koji su još živi i tuguju.
Britanska glumica Naomi Aki je veoma snažna u ulozi Hjustonove (iako peva sa sinhronizovanim Vitninim originalnim glasom). Vitni je, naravno, bila slavna pop zvezda koja je postigla mejnstrim uspeh, ali je bila slomljena brojnim optužbama, prekomernim radom, zavisnošću od droga, porodičnim svađama, promenljivim odnosom sa svojim ozloglašenim mužem, Bobijem Braunom i tragičnim poricanjem osećanja prema svojoj najboljoj prijateljici i asistentkinji Robin Kraford.
Pronađena je mrtva u kadi svoje hotelske sobe u Los Anđelesu 2012. godine sa samo 48 godina, sa dokazima da je koristila kokain. Tamara Tuni i Klark Peters imaju u filmu moćne nastupe u ulozu Vitnine mame Sisi -pevačice gospela, i nadmoćnog tate Džona. Nafesa Vilijams je veoma verodostojna kao Vitnina lojalna, ali na kraju omalovažena izgubljena ljubav Kraford. Stenli Tuči glumi, oponašajući figuru ujaka, šefa izdavačke kuće, Klajva Dejvisa.
Film preleće preko i dalje intrigantne teme: ko je snabdevao Vitni drogom i ko je, dakle, omogućio njenu tužnu smrt, a ne pominje se da je i njena odrasla ćerka umrla samo tri godine kasnije na sličan sumoran način. Dokumentarci su se bavili informacijom da su članovi porodice morali da nabavljaju drogu za VItni na turneji. Ovaj film zgodno izmišlja belca koji traži od Hjustonove autogram, a zatim se novac i droga potajno razmenjuju… Takođe, ovaj film ne pominje teoriju iz Makdonaldovog dokumentarca da je Hjustonovu kao dete seksualno zlostavljao rođak.
Međutim, ovaj film ipak donosi grandiozne scene i velike trenutke, posebno Vitnino neverovatno izvođenje američke himne na Superboulu 1991. godine. Muzički biografski film kao što je ovaj obično se odvija u četiri faze: teški počeci, uspeh, kriza i spasonosni povratak. Vitnin život ne može da nam pruži ovo poslednje i zato film skreće pogled sa mračne konačne stvarnosti i hotelske sobe 2012. godine. Radije se vraća u retrospektivi na trijumf Vitninog nastupa na dodeli američkih muzičkih nagrada 1994. godine kada je otpevala je svoju čuvenu mešavinu “I Loves You Porgy” i “I Am Telling You I’m Not Going” i “I Have Nothing”.
Na centralna pitanja zapravo nije odgovoreno. Da li je Vitni bila lezbejka čiji su problemi nastali zato što je bila “zatvorena u ormaru”? Da li je bila gospel/R&B genije čija je agonija nastala zbog toga što je bila pop princeza za belu publiku? Ili je jednostavno morala da koristi drogu kako bi se oslobodila stresa zbog rasporeda turneja na koje je bila primorana zbog svoje velike porodične pratnje? Može biti bilo koja od ovih teorija, a film se oprezno dotiče svake od tih mogućnosti. Na kraju, mora se reći da je u pitanju snažna iskrena izvedba glumice Naomi Aki.
Bonus video: Era iz „Vampira“ za Nova.rs o devedesetima, nedozvoljenim supstancama i ulozi u čuvenom filmu „Mi nismo anđeli“
