0
Nakon 60 godina, Felinijevo remek-delo "Osam i po" i dalje je esencija onog što podrazumeva reč kul.
Šta se tačno računa kao „kul“? Nije lako odrediti: kao pojam, „kul“ je i frustrirajuće neopipljiva pojava i stalno se menja, piše „BBC culture“. U modi, muzici i bioskopu, nastanak „kul-a“ je u velikoj meri povezan sa pojavom popularne kulture u 20. veku. Od američke džez scene koja je prva popularisala taj termin, do posleratnog razvoja kulture u svetu mode. Nositi odeću namenjenu novonastajućem tinejdžerskom tržištu, kao i masovnim medijima poput pop muzike i filma koji su u istom periodu postali dominantni oblici kreativnog izražavanja.
Ako postoji bilo koji element koji definiše „kul“, to je možda osećaj samopouzdanja – kvalitet koji je dovoljno poželjan da podstakne oponašanje. Ovo se posebno oseća na filmu, gde se filmovi, filmadžije i glumci koji su godinama označeni kao „kul“ uveliko kopiraju.
Od filmova Žan-Lika Godara do klasičnih holivudskih zvezda kao što su Džejms Din i Marlon Brando, „kul“ na filmu je često bio mešavina mode, njuha i finoće. Međutim, ako uzmemo u obzir šta bi moglo predstavljati krajnji primer kinematografskog „kul“, onda ne treba puno mašte da dođemo do remek-dela „Osam i po“ Federika Felinija iz 1963, što nas sve dovodi do jednog filmskog reditelja i mađioničara.
Britanski filmski institut je ovaj film smestio na treće mesto među najznačajnijim filmovima ikada snimljenim. Ostvarenje je snimljeno u crno-beloj tehnici, a naslov je aluzija na broj filmova koje je Felini do tada snimio (šest celovečernjih, dva kraća filma kao delove omnibusa, te tri filma u saradnji sa Albertom Latuadom, pri čemu se svaki film računa kao „polovina“). U filmu igraju Marčelo Mastrojani, Klaudija Kardinale, Anuk Eme i Sandra Milo.
Ostvarenje govori o krizi reditelja koji treba da snimi film, jednom umetniku koji treba da stvori delo, o čoveku koji mora da se nosi sa ženama, o ljudskom biću koje mora da se suoči sa životom i smrću… Jedinstvena i dirljiva priča kroz maštovite vizije i neugodne situacije filma koji balansira između stvarnosti i sna, sa humorom i strahom, preispituje svačije veze sa svetom, roditeljima, decom, ljudima sa kojima radimo, problemima starenja, ili izgubljenosti ili pak vraćanjem u detinjstvo. „Osam i po“ otvara prozor unutar svih nas bilo da smo umetnici ili ne, muškarci ili žene…
U jednoj određenoj sceni u filmu, podseća „BBC culture“, reditelj Gvido i mađioničar ćaskaju na terasi:
– Postoji mnogo trikova, ali deo toga je uvek stvaran – sugeriše mađioničar govoreći o svojoj umetnosti. A, može da govori takođe i o umetnosti reditelja.
Gvido, koga igra beskrajno kul Marčelo Mastrojani, je protagonista „Osam i po“ i izmišljeni alter-ego za italijanskog maestra Felinija. I, verno mađioničarevoj opaski, Felinijev film ima fantastične trikove, ali koji zadržavaju srce koje kuca ispod svoje elegantne spoljašnjosti.
„8 ½“ ove nedelje puni 60 godina, a i dalje je jedna od najslađih filmskih iluzija 20. veka. Ostvarenje je duhovita referenca na Felinijevu karijeru; a reditelj je i dalje verovatno najveća figura italijanske kinematografije sa mnoštvom filmova vrednih pažnje, od dramskih klasika kao što su „La Strada“ (1954), „Nights of Cabiria“ (1957) i „La Dolce Vita“ (1960), do nadrealnih kao što je „Juliet of the Spirits“ (1965), „Roma“ (1972) ili „Amarcord“ (1973).
– Uvek volim da vidim život u ključu fantazije – rekao je reditelj u intervjuu novinarki Orijani Falači 1963. godine, sumirajući svoju kreativnu viziju.
Sa autobiografskom namerom, „Osam i po“ prati Gvida, filmskog reditelja u Rimu koji je „udario“ u kreativni blok na svom najnovijem projektu, naučno-fantastičnom filmu. Okružen je gomilom zaljubljenika, kritičara, producenata, glumaca i ljudi iz društvenog života, koji se njišu dok se njegov brak sa Luizom (Anuk Eme) raspada. Blizu potpunog opoziva filma, Gvido klizi između stvarnosti, fantazija i sećanja. Centralna zagonetka sa kojom se bori je: da li bi otvoreniji lični film bio katarza za njegovu kreativnu blokadu ili bi takav projekat jednostavno bio viđen kao popustljivi egoizam?
Istovremeno, Gvido je slika i prilika kosmopolitizma sa svojim odelom po meri, povremenom cigaretom i nonšalantnim „kuliranjem“ ljudi koji brbljaju i traže nešto od njega. Neuspeh u snimanju filma nikada nije izgledao tako kul.
– „8 1/2“ je najbolji film ikada snimljen o stvaranju filmova – odlučno je zaključio u svojoj recenziji pokojni kritičar Rodžer Ebert.
Nije iznenađujuće što je Felinijev film uticao na čitavu generaciju stvaralaca 1970-ih i 1980-ih i nastavlja da inspiriše! Svi, od Dejvida Linča do Giljerma del Tora, odražavaju njegov fantastičan prikaz filmske produkcije. Među najistaknutijim poklonicima filma „Osam i po“ je član i reditelj Monti Pajtona Teri Gilijam, poznat po sličnim klasicima poput snova kao što su „Time Bandits“ (1981), „Brazil“ (1985) i „Fear and Loathing in Las Vegas“ (1998).
– „Osam i po“ je suština bioskopa – sugerisao je Gilijam za „BBC“ kada su ga pitali da izabere omiljeni trenutak na filmu. Više od 25 godina kasnije, ugledni magazin je ponovo pitao Gilijama da još jednom govori o Felinijevom filmu:
– Veoma, veoma mi je drag, stari Federiko. Prvi put sam video „Osam i po“ kada je izašao ranih 60-ih. Bio sam u Njujorku i u tom trenutku otkrivao evropske filmove. Moja neposredna reakcija je bila da je ovo najjasniji, najiskreniji i najistinitiji prikaz kako izgleda režirati film, a ja nikada nisam to radio dotad! Ali, pokazalo se da je sve istina – ocenio je Gilijam.
Prisetio se šoka nakon gledanja Felinijevog filma, ističući da je za njega i mnoge filmske stvaraoce upoznavanje sa evropskim filmskim stvaralaštvom bilo veliko buđenje:
– Mogli biste pasti u različite svetove. Mislim da je to razlog zašto je Felini postao tako kul! Holivud je u to vreme puštao one veoma srećne, bezbedne, udobne filmove, a Evropljani su otvarali noćne more. Odjednom je narativ bio manje važan; više je bilo akcenta na raspoloženju i stilu, i to je zaista srce onoga što je „kul“!
„U mom filmu se sve dešava. Sve ću staviti“, sugeriše Gvido.
Ambiciozni režiser na kraju ne uspeva, otkazujući svoju produkciju, ali je Felini sigurno uspeo! I zaista, uz svu očiglednu autobiografsku naklonost filma, Felini je ubrzo poželeo da se distancira od svog alter-ega nakon njegovog objavljivanja, prigovarajući novinarima: „Ali, Gvido je neuspešan. On propada“, uzvratio je Falačiju.
Ova drska satira nije dobro prošla kod svih recenzenata.
– „Osam i po“ sugeriše neke od Felinijevih problema kao reditelja – napisala je kritičarka Paulina Kael i dodala:
– Ali, oni nisu toliko fantastični niti toliko psihoanalitični kao oni o kojima paradira.
Drugim rečima, kaže ona, glavna fantazija filma je predstavljanje filmskog stvaraoca i bitaka sa kojima se suočava. Felini je filmom nudio pravi prikaz prepreka sa kojima je osećao da mora da se bori, a za njegove kritičare to je bilo skretanje sa onoga što su neki videli kao njegov pravi problem: prelazak sa svog jednostavnijeg narativnog rada na neverovatno popustljive, nadrealne filmove njegovog kasnijeg života.
Ipak, drugi kritičari, zapravo većina, „odlepila“ je na „Osam i po“.
– Diskusija o filmu se širila i zapisi o njemu su se širili kako su meseci prolazili – napisao je Holis Alpert u svojoj knjizi „Fellini: A Life“ (1986).
Ironija je u tome što su u samom filmu oni veoma brbljavi koji su se i bavili ovim ostvarenjem, prikazani skoro demonski, kao neka vrsta apstraktnog roja pčela koji gnjavi Gvida do te mere da ga primorava da sklizne u snove i sećanja kao beg.
„Osam i po“ se ne otvara u ovom medijskom zasićenom svetu, već sa fantazijom koja je jedna od sjajnih sekvenci snoviđenja na filmu. Gvido beži iz saobraćajne gužve u tunelu, leti kroz vazduh pre nego što se nađe kako lebdi kao zmaj, vrtoglavo gledajući dole na plažu, videći svoje stopalo vezano za konac. Upravo je ovo vrtoglavo klizanje između snova i stvarnosti zaista inspirisalo Gilijama:
– Taj početak je uticao na toliko različitih filmskih stvaralaca koji su kasnije pokušali da ga oponašaju. Saobraćajna gužva, plutanje, a onda konopac oko gležnja koji te vuče nazad na Zemlju. Mislio sam da je to najuzvišeniji i najlepši način da opišem umetničko iskustvo. Stvarnost i snovi se spajaju tako da je teško da znaš u čemu si. Felini to hvata bolje od bilo koga!
Međutim, Felinijev film ne prikazuje reditelja samo u trenucima kada je „veliki čovek“ na setu. Umesto toga, imamo pristup Gvidovim snovima, dok ga ponovo posećuju njegovi mrtvi roditelji, dok ima vizije iz njegovih školskih dana, pa čak i zamišlja fantastičan harem gde žive sve njegove prethodne ljubavne veze i seksualne fantazije, koje se na kraju pobune protiv njega.
Pokazalo se da je on duboko pogrešna, čak i problematična osoba, kojoj nedostaje samopouzdanje. Ali, to je divno priznanje, sa Felinijem koji je osvežavajuće ranjiv u svojoj otvorenosti. Na kraju, smeštanje iskrene, nežne autobiografije u tako hladan, prazan milje postavlja pitanja šta je stvarno, a šta fantazija. Na kraju krajeva, dva tako različita sveta ne stoje prirodno zajedno:
– Ono što volim kod Felinija je to što je bio lažov – rekao je Gilijam i dodao:
– On je stalni lažov. On izvrće i iskrivljuje istinu. Felini je bio veliki lažov, a ipak su njegove laži bile veoma bliske istini. Zapravo, bolja istina od same istine! Njegova poenta je da je snimanje filmova toliko apsurdan i nadrealan poduhvat na prvom mestu da može biti i čudan san!
Svet Federika Felinija je i dalje iluzija. Kao i kod magije, film je stilizovana veština, ali ljudska reakcija koju inspiriše je veoma stvarna i moćna.
– Prekršio je svako pravilo koje je trebalo prekršiti, stvari koje ne bi trebalo da radite on je uradio, i on je sve uspeo! Odbacivanje kinematografskog pravilnika bio je radikalan, ali nesumnjivo kul potez – zaključuje Teri Gilijam.
Ali, Felinijev film na kraju pokazuje da je ono što je bitno u stvari srce koje kuca ispod moderne i hladne spoljašnjosti. Možda je njegov prizvuk pogrešive ljudskosti izrazito bezvremenski stil, što znači da se Felinijev film i danas oseća „veoma kul“, piše „BBC“.
„Osam i po“ je verovatno isto toliko portret o jednostavnom životu koliko i o kreativnosti. Možda je poslednji Felinijev trik da prikaže život kao neku vrstu filma koji sami pravimo, u koji ulazimo i izlazimo kao iz sna. A koja iluzija zaista može biti „kulija“ od toga?
Bonus video: Majstor trilera i horora – Hičkok