0
Nezaobilazna je ličnost u kulturnom životu Beograda poslednjih trideset i više godina. Posećuje izložbe, modne revije, promocije kompanija, festivale, svečana otvaranja, novinarske konferencije, književne događaje... Poznat je širokoj javnosti kao fotograf koji beleži sve što vidi. U šarolikom izboru slika ekrana na objektivu njegovog telefona izdvaja se jedna nesvakidašnja celina. Posebno mesto u njegovom radu zauzimaju ljudi sa margine.
Piše: Dejan Šapić
Postavka izložbe fotografija o beogradskim beskućnicima u vreme vanrednog stanja pod naslovom “I oni bi ostali kod kuće“ (2020.) predstavlja prekretnicu u njegovom radu. Slike su snimljene posle uvođenja policijskog časa, na potezu od Terazija do Kalemegdana. Tek što su postavlljene u Knez Mihailovoj ulici, preko puta Palate Albanije, ubrzo su skinute. Izložba je trajala svega šest sati.
Jugoslav Nikolić fotograf i slobodni umetnik pre nekoliko godina skrenuo je pažnju mnogo šireg auditorijuma od onog u Beogradu, i to svojim filmom postavljenim na Youtube kanal. Kratki dokumentarni film „Beskućnik dendi“ (2021), koje potpisuje kao scenarista i reditelj o bivšem beogradskom plesaču i umetniku Nikoli Vraniću, videlo je preko 65.000 ljudi. Pratimo život beskućnika na ulici tokom pandemije koron virusa. Kroz razgovor sa Vranićem saznajemo detalje o životu samog baletana pre nego što je završio na ulici. Ovo je bio pun pogodak Nikolića da u 20 minuta, crno-belom tehnikom i statičnom kamerom zabeleži autentičnu, ako ne i jedinstvenu priču.
Sledi nastavak „Pazi! – Beskućnik Dendi 2“ (2023) o tome šta je se desilo za dve godine sa glavnim junakom od kako je prvi film snimljen i prikazivan. Priča je u drugom nastavku razvodnjena, prikazana kao studijski intervju, novinara (autora Nikolića) sa sagovornikom (Vranićem), prebačena u prigodan salon poznatog restorana. Njih dvojica ćaskaju i pri tom ručaju. Ne čuje se, od mljackanja hrane, baš najbolje svaka reč njihovog razgovora, ali ovo ćemo shvatiti kao kreativnu intervenciju autora.
Istovremeno se u Beogradu, kojeg Nikolića budno prati iz noći u noć, desila „svojevrsna tragedija“: zatvoreni su klubovi „Mladost“ i „Ludost“. Spretni i inventivni umetnik je iskoristio priliku da to sve zabeleži kamerom. Tako je nastao kratki dokumentarni film „Zadnja noć“ o poslednjoj večeri postojanja beogradskih disko barova „Mladost“ i „Ludost“ koji su važili za meke klabinga i dobrog provoda, „ne samo u Beogradu već na prostoru nekadašnje Jugoslavije“, kako kaže sam autor. Vlasnici klubova Pepe i Kole, glavni akteri ove priče, vode nas kroz istoriju od trinaest godina tokom kojih je kroz „Mladost“ i „Ludost“ prošlo nebrojeno mnogo gostiju, poznatih ličnosti i muzičara.
Dolazimo do najvažnijeg. Šta bismo dobili kada bi Mladen Alvirović iz emisije “Sat” krenuo da obilazi preostale fabrike auto-delova za kombi “Zastava 850AK” po zemljama bivše Jugoslavije, dodajući različite životne priče mesta i ljudi koje obilazi? Ovako bi mogla da slovi postavka novog srednjemetražnog ostvarenja „Kombi-nacija“ (47 minuta) Jugoslava Nikolića u ulozi scenariste, reditelja i delom snimatelja i producenta filma. Imao je čast da premijerno bude prikazan na festivalu Beldocs u selekciji „Specijalne projekcije“.
Dvojica prijatelja, autor i njegov drug, kreću na desetodnevni put restauriranim kombijem “Zastava 850AK” kako bi posetili fabrike širom SFRJ koje su proizvodile delove za ovo vozilo. Tokom putovanja sreću bivše radnike tih fabrika koji se prisećaju života i rada u to vreme… U filmu „Kombi-nacija“ autor se posebno interesuje se za njihov nekadašnji život, koliko su zarađivali i kako su provodili slobodno vreme. Kakva je društvena klima bila tada dok su fabrike radile.
Negde pred kraj otkrivamo i odakle je film mogao da dobije ime: na osnovu asocijacije jednog od sagovornika da je u bivšoj Jugoslaviji izbor Zastava autobobila bio ograničen. Oni koji su imali malu porodicu vozili su Fiću ili Zastavu 101 dok oni sa većim brojem članova porodice morali su da se smeste u kombi. Kada imamo veliki broj kombija i porodica koji sa njima putuju postajemo Kombi nacija. Tako sam razumeo ideju Nikolića.
Prateći hronološki rad Jugoslava Nikolića primećujemo da je iz kratkih i jednostavnih dokumentarnih formi zasnovanih na razgovorima sa sagovornicima, sa uglavnom statičnim kadrovima… ili reportažnim formama kakav je bio film o zatvaranju klubova „Mladost“ i „Ludost“ sada krenuo u mnogo ambiciozniji projekat. Obilazak nekoliko zemalja i razgovori sa ljudima koji su bili zaposleni ili imali veze sa tim fabrikama bio je komplikovan u organizacionom i produkcionom smislu. Ekipa filma je krenula u nepoznato ne znajući šta će zateći na mestima gde su se zaputili. Tako primećujemo mnoštvo improvizacije prilikom razgovora sa radnicima. Dobijamo za gledaoce nejasne i čak nepotrebne informacije o delovima koji su ugrađivani u vozilo, specifične nazive karoserija, delova motora… Nikolić kroz razgovore, koje vodi, ubacuje zanimljive detalje iz tadašnjeg života radnika i insistira na neposrednosti i spletu okolnosti koje ih je zadesio na svakom mestu. Ovde se još jednom primećuje njegovo interesovanje za socijalne teme i ljude ograničenih finasijskih prihoda pogođenih tranzicijom. Većina od njih je ostala bez posla zatvaranjem fabrika.
Najzanimljivije je scena kada na naplatnoj rampi u Republici Srpskoj iz kombija razgovaraju sa blagajnikom koji naplaćuje putarinu. Oni mu nude stare novčanice iz SFRJ da plate račun a on iznenađen kaže: „Skupljam ove novčanice imam ih dosta kod kuće“… Zatečen njihovim dolaskom i kamerom iz kombija koja ga snima trudi se da ostavi utisak i pita šaljivo „Da li imate broj šlep službe“ aludirajući na izvesnu situaciju da će se kombi iz 1982. godine proizvodnje, u kome se voze, pokvariti negde na putu. Jedan od članova ekipe spontano u trenutku ne razumejući šalu objašnjava koliko su hiljada kilometara prešli za devet dana snimanja po zemljama bivše Jugoslavije. Tokom filma su uhvaćene slučajne izjave ekipe koje sa namerom deluju improvizovano. Tako dobijamo neobaveznost i ponegde artističke momente.
Najbolje u filmu je slika predela koju vidimo iz kombija u kombinaciji sa snimcima iz drona gde se priroda nudi kao da je na dlanu posmatrača. Scene su podvučene muzikom koja dobro funkcioniše u jednom road movie-ju što svakako jeste „Kombi-nacija“. Snimljen je i originalni istoimeni saundtrek, u pitanju je pesma koju potpisuje bend “Jugoslav i ja”. Pogađate, autor Nikolić, pored svega prethodno navedenog, radi na muzici, uz to i peva u pesmi.
Jugoslav Nikolić je napravio film sa dosta propusta, kako tehničke prirode tako i u scenariju pravljenja jednog zahtevnog dokumentarca. Njegov talenat u vizuelnom smislu korišćenja kamere i kompozicije kadra i povezivanja celina u strukturu pokazuje da na njega treba računati u budućnosti. Posebno ako nađe dovoljnu količinu novca da finansira sledeće projekte i unapred ih pripremi i organizuje.
Na jednoj filmskoj radionici u Zagrebu pre skoro dve godine prilikom svog predstavljanja ostalim članovima tima rekao je: „Zovem se Jugoslav Nikolić, imam 60 godina i trenutno razmišljam kojim poljima umetnosti ću se baviti“. Ako je njegova odluka da to bude film, onda je na dobrom putu.
Bonus video: Kuća na Kraljevcu na Beldocsu
