0
Glenda Džekson umrla je u 87. godini u svom domu u Londonu. U saopštenju, njen agent, Lajonel Larner, rekao je: "Glenda Džekson, glumica i političarka, dvostruka dobitnica Oskara, umrla je mirno u svom domu u Londonu sa svojom porodicom."
Glenda Džekson je rođena 1936. godine, kao prva od četiri ćerke rođene od oca zidara i majke koja je radila kao čistačica. Njeni rani snovi da postane plesačica bili su osujećeni kada je postala previsoka, pa je sa 15 godina napustila gimnaziju za devojčice i zaposlila se u radnji. Otkrivši da joj se dopada gluma, nakon što ju je prijateljica nagovorila da se pridruži dramskoj grupi lokalnog Udruženja gradskih žena, prijavila se u jednu dramsku školu za koju je čula, s tim da bi mogla da je priušti samo ako dobije stipendiju. Bila je student kada je debitovala na profesionalnoj sceni u primorskom gradu Vortingu 1957. godine, u dvodelnom delu Terensa Ratigana „Separate Tables“.
Džekson je prvi put tada privukla pažnju na sceni Londonske akademije muzičke i dramske umetnosti (Lamda), tokom koje se skinula gola, okupala se i obukla zatvorsku uniformu. Šest godina kao glumica i menadžer scene u repertoarskim pozorištima širom zemlje na kraju ju je zapazio RSC, kome se pridružila 1964. baš kada je reditelj Piter Bruk obeležio sezonu pod nazivom „Pozorište okrutnosti“.
Igrala je od Ofelije do Hamleta Dejvida Vornera u Stratfordu. Proročanski, Penelope Giliat je započela svoju recenziju u „Observeru“ rekavši da je Džekson prva Ofelija koja je trebalo da igra Hamleta. „Ona čini Ofeliju izuzetnom i električnom, sa inteligencijom koja uznemirava sud i prezrivim autoritetom punim Hamletovog gađenja“.
Te osobine su bile očigledne u velikom delu njenog kasnijeg rada: oštar, pronicljiv um i ugrađeni detektor za sranje koji joj je omogućio da vidi kroz sve oblike pretvaranja, piše kritičar „Gardijana“.
Ubacio ju je Piter Bruk i u „Marat/Sade“ Pitera Vajsa, predstavu koje se godinama kasnije sećao dramaturg Dejvid Edgar kao jedne od najboljih koje je ikada video, u produkciji koja je „promenila Britansko pozorište zauvek“.
Ulogu je ponovila na filmu 1967. godine, do tada je već kratko debitovala u filmu Lindzi Anderson „Sportski život“. Njena filmska karijera počela je ozbiljno dve godine kasnije, kada joj je uloga seksualne Gudrun, u adaptaciji romana „Zaljubljene žene“ donela prvu od dva Oskara za najbolju glumicu. Nijedan nije otišla da primi. Kasnije je rekla da je svoje statuete zaveštala svojoj majci, „čije je žestoko poliranje ubrzo izbrisalo pozlatu“.
Kada je završila snimanje „Zaljubljenih žena“, bila je u šestom mesecu trudnoće sa svojim sinom Denom, jedinim detetom u 18-godišnjem braku sa kolegom glumcem koji je postao trgovac antikvitetima Rojem Hodžisom.
Njena glumačka dostignuća uključivala su nimfomanku suprugu Pjotra Čajkovskog u drugom Raselovom filmu „Ljubitelji muzike“, zatim ulogu kraljice Elizabete I za koju je nagrađena sa dva Emija, a godine 1973. osvojila je svog drugog Oskara kao ljubavnica Viki u romantičnoj komediji „Dodir klase“.
Iako je otvoreno govorila o nedostatku dobrih uloga za žene, nastavila je da ih pronalazi u svojim 50-im godinama, kada je donela zapanjujuću odluku da odustane od svega i kandiduje se za mesto u parlamentu. Od svog izbora 1992. do ostavke 2015. godine, okrenula je leđa svojoj karijeri, posvetivši se politici kao predstavnik laburista u parlamentu.
Usledio je trijumfalni povratak u pozorište kao kralj Lir sa još jednom nagrađivanom predstavom, kao i još nekoliko uloga u serijama. Kritičarka „Gardijana“ Lusi Mangan napisala da je Džeksonova „divna, na potpuno redak način koji može doći samo od talenta koji je oštar kao žilet koji je brušen osamdesetogodišnjim životnim iskustvom.“
Napustila je svoje uporište u severnom Londonu u svojim kasnim godinama radi podrumskog stana u južnom londonskom domu svog sina, sada političkog kolumniste čiji su se stavovi značajno razlikovali od njenih – gde se bavila baštovanstvom, posmatrala svog unuka kako raste i nastavila da posipa najfiniji prezir za svaku prolaznu ludost, glupost ili licemerje.
Ako je postojao jedan kvalitet koji bi definisao karijeru Glende Džekson, to je bila spremnost na rizik. To ste mogli da vidite u dva njena najbolja scenska nastupa. Godine 1983. igrala je ženu odsečenu od svojih korena u „Big and Small“ prikazavši, prema kritici, „zastrašujuću sposobnost Beketove heroine koja zuri u ambis“. Godinu dana kasnije, bila je glavna u četvoročasovnom komadu „Strange Interlude“ koji je uhvatio svu „unutrašnju turbulenciju žene koja pokazuje i oduševljenje i gađenje prema muškarcima“.
Taj apetit za rizikom ponovo se pojavio 1992. godine kada je odlučila da napusti glumu i bude poslanik laburista. Roj Hodžis, za koga je bila udata od 1958. do 1976, jednom je zadivljeno rekao: „Da je otišla u politiku, bila bi premijerka; da je krenula da izvršava zločine, bila bi Džek Trbosek.“
Iako je bila vredna poslanica i popularna u svojoj izbornoj jedinici, nikada nije ispunila proročanstvo svog bivšeg muža. Bila je mlađi ministar saobraćaja od 1997. do 1999, ali je dala ostavku na tu funkciju i, iako je sebe jednom opisala kao „levu na sredini puta“, žestoko je kritikovala Tonija Blera zbog rata u Iraku i čak je pretila kao kandidat za vođstvo. Za njenu mržnju prema licemerju bilo je tipično i to što je bila jedna od retkih poslanika, nakon smrti Margaret Tačer, koja je napala bivšu premijerku zbog njenog doprinosa nezaposlenosti i beskućništvu.
Obuhvatajući ludilo i razum, bes i nežnost, snagu i fizičku ranjivost, kod Džeksonove nije bilo ničeg prijatnog ili utešnog, zbog čega nikada nije stekla status nacionalnog blaga. Ali, ispod pomalo zastrašujuće spoljašnjosti krila se velika doza topline i humora i, kao glumica, imala je glad za izazovom praćenu prodornom inteligencijom koja će obezbediti da je dugo pamte.
Bonus video: Džejms Din – princ Holivuda koji je svoje buntovništvo platio glavom