1
Šarl Bodler je "Cvećem zla", kada je zbirka objavljena 1857. godine, skandalizovao i javnost i kritiku. Pesnika je sud kaznio novčano za vređanje javnog morala i blasfemiju, a zabrana objavljivanja njegovih šest erotskih pesama je u Francuskoj zvanično ukinuta tek 1949. godine, kada je Bodler već uveliko smatran klasikom književnosti.
Šarla Bodlera danas, 200 godina od njegovog rođenja, slave kao pesnika koji je otvorio vrata modernoj književnosti. Njegov uticaj na generacije nakon njega, od simbolista i nadrealista, pa do savremenih autora, nemerljiv je. Sa druge strane, nije malo ni onih koji njegovu poeziju odbacuju kao puki izraz dekadencije, a njene formalne odlike smatraju odavno prevaziđenim, navodeći čak i da su bile zastarele još u vreme kada je ispevao svoju zbirku. Dok se teoretičari književnosti i danas trude da mu odrede tačno mesto, njegovi stihovi dospeli su i u popularnu kulturu.
„Ne osećam da sam spreman za bilo kakav poziv“, rekao je Šarl Bodler, tada osamnaestogodišnji mladić, svom bratu. Upisao se na studije prava, popularne tada među mladićima koji se još nisu odlučili za to čime će da se bave u životu. Bio je pasionirani čitalac, ali njegovi savremenici svedočili su i da se prepuštao dugim fazama dokolice i (prividne) lenjosti. Njegov očuh mislio je da bi trebalo da nastavi sa pravima ili se okrene diplomatiji, ali se mladi Bodler odlučio da se okuša u književnosti.
„O, kakav jad! Da je Šarlovu karijeru vodio njegov očuh, ona bi bila sasvim drugačija… Ne bi ostvario ime u književnosti, istina, ali bi bismo bili srećniji, svo troje nas“, govorila je kasnije njegova majka.
Bodler je imao u najmanju ruku čudan odnos sa majkom. Mnogi njegovi biografi kao ključni trenutak u njegovom životu vide to što se njegova majka, samo godinu pošto je kao dete izgubio oca, udala za oficira Žaka Opika, kasnije i francuskog ambasadora, čime je on prestao da bude njen centar sveta.
Nastojao da živi sasvim suprotno od uređenog života svoje porodice. Još kao student posećivao je bordele, nosio se dendijevski, zapadao u dugove, živeo neobavezno, posezao za vinom i apsintom, a kada je očuh, u pokušaju da ga odvoji od takvog načina života, poslao na put u Indiju, otkrio je hašiš i opijum, odande je doveo i jednu mulatkinju, ljubavnicu, ali u sebi je doneo i niz slika i impresija sa mora i iz egzotičnih luka koje će se kasnije naći u „Cveću zla“.
Po povratku u Pariz, u svojoj 22. godini, zaista i jeste počeo da piše neke od pesama za buduću zbirku. Pošto je kao punoletan stekao pravo na svoj deo nasledstva od pokojnog oca, u narednih nekoliko godina uspeo je i da ga potroši. U umetničkim krugovima postao je poznat kao dendi široke ruke, a tada je upoznao i Žanu Dival, glumicu i igračicu. Zaljubljenom Bodleru stihovi su dobili i poneku notu nežnosti i obojeni su blagom erotikom, ali njegova „Crna Venera“ nije uzvraćala istom merom. Ulazila je u veze sa drugim muškarcima kad god bi joj se to prohtelo, a potom mu prepričavala detalje. Bodlerova porodica nije mogla da je podnese. Pesnikova majka mislila je da ga ona „muči na svaki način“ i rasipa se njegovim novcem.
Bodler je u to vreme pokušao i da se ubije, ali se samo ranio nožem. Sa majkom će nastaviti čudne prepiske, ali ni vezu sa Žanom Dival neće prekinuti (sve do njene smrti). Upravo ona ga je i nagovarala da završi i objavi knjigu.
Iako je stalno pisao poeziju, prvi njegovi objavljeni radovi nisu bile pesme, nego prikazi likovnog salona u Parizu 1845. i 1846. godine. Prvi je potpisao (polu)pseudonimom Bodler Dufo i odmah je, kako navode istoričari književnosti, skrenuo pažnju drskošću. Drskost se sastojala u tome da favorizuje Ežena Delakroa i tendencije u slikarstvu koje će naići na puno razumevanje tek neku deceniju kasnije, sa impresionistima. I zastupao je i kritikovao je romantizam, a u svom pisanju trudio se da sebe odredi negativno u odnosu na Viktora Igoa, tada ne samo književnu, nego već i nacionalnu veličinu, i „težio je onome što Igo nije postigao, a uzdržavao se od svih poduhvata u kojima je ovaj bio nepobediv“.
Objavio je i novelu „La Fanfarlo“, u kojoj fikcionalizuje svoju vezu sa Žanom Dival, a godinu kasnije umešao se i u revoluciju 1848. godine, ali se brzo povukao iz svega toga. I iz društva. Nije želeo da bude „čovek mase“ i svesno je bežao od „realija“. U tome mu je pomagalo opijanje, bukvalno i metaforičko.
„Treba uvek biti pijan. Sve je tu: to je jedino pitanje. Da ne biste osećali strašno breme Vremena koje vam slama pleća i povija vas ka zemlji, treba da se opijate bez predaha. A čime? Vinom, poezijom ili vrlinom, kako vam volja. Ali opijajte se“, pisao je pesnik.
U „Cveću zla“ će jedan ciklus biti posvećen pesmama o vinu.
Početkom sledeće decenije, Bodler se stalno bori u dugovima, seljaka se bežeći od poverilaca, sustižu ga bolesti, prihvata se različitih spisateljskih poslova nesposoban da ih završi, ali uspeva da završi prevode priča Edgara Alana Poa.
Sve to vreme ne prestaje da piše pesme za „Cveće zla“. Zbirka je objavljena 1857. godine. Teme i motivi u pesmama skandalizovali su tadašnju javnost. Sam pesnik je podelom zbirke naglasio glavne teme svoje poezije. Zbirku otvara deo nazvan „Splin i ideal“, u kojoj su i čuveni „Albatros“, ali „Strvina“ i „Vampir“. Ciklus „Pariske slike“ daje za pravo onima koji ga nazivaju prvim pesnikom modernog velegrada. Poslednja tri odeljka, „Cvetovi zla“, „Pobuna“ i „Smrt“ su, kako to kaže Bodlerov prevodilac na srpski Nikola Bertolino, najbliža onoj uobičajenoj i prilično površnoj predstavi o Bodleru kao pesniku satanizma i grobnih motiva.
Pored motiva smrti i putovanja, čestog kod romantičara, Bodler je otvoreno progovorio i o seksualnosti, što je posebno smetalo njegovim savremenicima. Tužilac pred sudom je tvrdio da neke od njegovih pesama „nužno vode ka uzbuđenju čula grubim realizmom uvredljivim po javni moral“. Sa druge strane, bile su tu i pesme kao što je „Strvina“, gde detaljno opisuje životinjsko telo kako truli, ali „nogu dignutih uvis, pohotnoj ženi slična“…
Advokat po imenu Ernest Pinar, koji je nešto ranije zastupao i Gistava Flobera u „slučaju madam Bovari“, uspeo je da pesnika spase zatvora, ali ne i od novčane globe. I zabrane da dve pesme na temu lezbijske ljubavi i četiri sa blago sado-mazohističkim motivima budu objavljivane u narednim izdanjima.
Napadi na Bodlera nastavljeni su i nakon suđenja. Njegova majka lično je, nepunu godinu posle pesnikove smrti, insistirala da se iz trećeg izdanja zbirke sudski izbaci pesma „Odricanje svetog Petra“ zbog navodne povrede hrišćanskog morala, pošto je i sama bila predana katolikinja.
Bodler je tri godine nakon „Cveća zla“ objavio i „Veštačke rajeve“, o stanjima svesti izmenjene opijumom i hašišom, ali ona nije izazvala ni približno takav odijum.
Bolestan od sifilisa (a veruje se da ga je dobio još u ranim posetama bordelima), pesnik „Cveća zla“ preživeo je 1866. i jak moždani udar, nakon kog je izgubio i moć govora, a poslednju godinu proveo je poluparalizovan. Umro je avgusta 1867. i sahranjen je na groblju na Monparnasu. Mnoga njegova dela objavljena su posthumno.
„Znaš da sam uvek smatrao da knjiženost i umetnost teže nečemu nezavisnom od morala. Lepota koncepcije i stila mi je dovoljna. Ali ova knjiga, čiji naslov govori sve, zaogrnut je, kao što ćeš videti, hladnom i opakom lepotom. Stvarana je u besu i strpljivosti. Osim toga, dokaz njenoj vrednosti je u svoj bolesti sa kakvom govore o njoj. Knjiga razgnevljuje ljude. Štaviše, pošto sam i sam bio prestravljen užasom kakav bi trebalo da inspirišem, odbacio sam trećinu. Negiraju mi sve, duh inventivnosti, pa čak i znanje francuskog jezika. Ne marim za nagvaždanja svih tih imbecila, i znam da će ova knjiga, sa svim svojim vrlinama i manama, naći svoj put do pamćenja pismene publike, zajedno sa najboljim pesmam Viktora Igoa, Teofila Gotjea, pa čak i Bajrona“, napisao je ubrzo nakon suđenja za „Cveće zla“ u proročkom pismu svojoj majci.
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare
