0
Hladna i sabrana naracija u sedam priča iz knjige za ovu nedelju, zbirke "Crna jedra" Veselina Markovića brana je protiv ludila, neka vrsta zaštite od tematskog užasa koji ih sve bez razlike prožima.
Veselin Marković, „Crna jedra“, Arhipelag, 2024.
„Hajde da postavimo smrti neka pitanja“: ovu rečenicu izgovara lekar koji se bavi – merenjem duše. Njegova je misija i mistična, i zanesenjačka, i surovo kvantitativna. Dvadeset i jedan gram ode na dušu, dah preminulog odnese tek nešto manje ili više od toga; i to samo kada je u pitanju ljudsko biće, jer nijedan od jedanaest pasa na kojima je eksperimentisao nije nakon smrti izgubio na težini.
Nauka je po ko zna koji put ostala daleko od etike, jer priča „Otprilike dvadeset jedan gram“ upozorava da zlo, pakost i sadizam nikada ne zakidaju na meri. Bespomoćnost pacijenta na samrti neretko ima predistoriju zlodejništva, a to će i ovde biti slučaj. Nije stoga čudno što žučna i zajapurena Alina, medicinska sestra na pragu penzije, kaže da je bezosećajnost lekara bedem: „brana da ne polude od tolike patnje“.
Hladna i sabrana naracija u sedam priča iz ove zbirke takođe je profilaksa: brana protiv ludila, neka vrsta zaštite od tematskog užasa koji ih sve bez razlike prožima. Pedantnost i usredsređenost pripovedača samo potcrtava prisustvo ledene, neumoljive egzaktnosti bolesti, osvete i – eksperimenta.
Prepušteni unutrašnjim nemirima i izazovima globalnih katastrofa pomora i straha, junaci pripovedača i romansijera Veselina Markovića neretko su nadahnuti iskušenici ili posrnuli iskupitelji. Ni traga veselosti nema u njima, ali je zato česta zapitanost nad izdržljivošću: tajna, smrt i bol su teški, zahtevni i naporni pratioci ovih likova. Među junacima i junakinjama koje njihova profesija suočava sa nemirnim i surovim slučajnim poznanicima ima lekara, medicinskih sestara, sudija, ali i prevejanih trgovaca relikvijama. U priči „Diptih“ fotograf se bori sa svojom tajnom, dobro zaptivenom tugom, ne uspevajući da sakrije gnušanje prema ocu mrtvog deteta koji je i u svom žalovanju bezdušan i odvratan; u priči „Zmaj“ klecavi ćopavac traga za čudom tako što ga prodaje – i prodaje ga tako što traga za njim: „Stotine relikvija su prošle kroz moje ruke“, kaže on. „Valjda su bar neke bile prave, ali moja noga je kraća i dalje.“
Pamtljiva i upečatljiva književna proza morala bi da nas istovremeno suočava i sa alegorijama i sa aktuelnostima, da neguje bliske veze i sa tradicijom i sa prevratništvom, da se pozabavi i epohama spokoja i epohama promena, da se posveti i dokazanim dostignućima i buntovnom odbacivanju bilo kakvog vođstva. Veselin Marković uspeva da minimalističkim i forenzičkim pristupom oživi postpandemijsku prozu koju danas diljem kontinenta pišu i Pamuk i Pisarev. Pripovednu zbirku „Crna jedra“ od ozračja ništavila i uzaludnosti spasava detekcija – potraga za značenjem i smislom naučnog eksperimenta i emotivnog iskušenja.
U interakciji sa junacima koji se bore protiv kuge, trguju relikvijama i fotografišu lica mrtve dece Veselin Marković suvereno vlada distancom i dijalogom. Jedini prostor iznenađenja ostavlja svojim pripovedačima, koji će vešto izabrati ključni trenutak da otkriju nešto o sebi. Marković uvek poseže za oblikovanom, upečatljivom i utemeljenom fabulom kao osnovom književnog dela. Njegov svet je udaljen od jasnih vremenskih odrednica, ali je prostorno uvek dobro kodiran: iskušenja njegovih junaka su univerzalna. Genealogija, društvene hijerarhije i kulture daleko su od svake relevantnosti kad pisac želi da otkrije ono što je svevažeće.
