0
Dokumentarni film "Do daske", reditelja Aleksandra Reljića biće prikazan na Merlinka festivalu večeras u 19 časova u Sali Amerikana Doma omladine Beograda. Ovaj film bavi se hapšenjem i sudskim procesom protiv Srđana Švelja, modnog fotografa, stiliste i DJ-a iz Novog Sada.
Piše: Nikola Marković
Srđana Švelju je policija uhapsila u januaru 2020. godine, nakon čega je osuđen na dve godine zatvora zbog prikazivanja, pribavljanja i posedovanja pornografskog materijala i iskorišćavanja maloletnika za pornografiju i zbog polnog uznemiravanja. Film Aleksandra Reljića pokušava da sagleda slučaj iz drugačije perspektive od one koja je tokom poslednjih par godina bila najaktuelnija u medijima. Reditelj objašnjava kako je došlo do stvaranja filma „Do daske“:
– Srđana Švelja znam od 1994. kada je došao u Novi Sad iz Crvenke. Nikada se nismo družili, ali smo se poštovali i javljali jedan drugom na ulici, jer smo izlazili skoro na ista mesta. Uvek su ga hvalili i nikada ništa loše nisam čuo o čoveku, što je zaista retkost. Kada se sve desilo, u startu mi je bilo sumnjivo, a posebno zbog činjenice što sam novinar. Po načinu kako su izveštavali, po tome ko je izveštavao i kako je izgledao taj orkestrirani cirkus stigmatizacije, video sam da tu nešto zaudara.
Prošli su meseci kada mi se obratio naš zajednički prijatelj Rajko Božić i upitao me da li bi hteo da pomognemo Srđanu, tako što bi napravili nekakav video o celom slučaju i krstili ga „tizerom“ za budući dokumentarni film. Ideja je bila da spinujemo priču kako pravimo dokumentarni film, da bismo malo ustalasali javnost i pokušali da napravimo neki balans oko Srđanovog slučaja. Rajko je naravno kucao na širom otvorena vrata i krenuli smo u akciju.
Napravili smo desetominutni video pod nazivom „Diskriminacija nije šala“, okačili ga na Jutjub i nedelju dana pred izricanje prostepene presude, u novembru 2020. pogledalo ga je skoro osam hiljada ljudi. No, kada sam napravio prvi korak, morao sam nastavim dalje i snimim ceo film, jer ne volim nedovršene poslove. I tako je nastao dokumentarni film „Do daske“, a u ceo proces su se kao koproducenti uključili i BIRN Srbija i Awakenings Film i sve je bilo mnogo lakše.
Koji su pravni i logistički izazovi snimanja kada je glavni protagonista u kućnom pritvoru?
– Nema pravnih prepreka za snimanje aktera koji su u kućnom pritvoru, ali taj deo filma je bio samo jedna faza. Film je sniman u tri faze, punih godinu i po dana. Prvu sam već pomenuo i tada je, za vreme Srđanovog desetomesečnog boravka u istražnom zatvoru, snimljen veliki broj njegovih prijatelja, pojedini medijski i pravni eksperti, javne ličnosti, kao i članovi porodice.
Tada je snimljen i jedan od Srđanovih modela, koji je bio direktan sudionik događaja koji će Srđana odvesti u zatvor. Niko od njih njega nije tužio. Naprotiv, ti mladići, od koji je samo jedan imao 17 i po godina, su svi svedočili u njegovu korist, ali to javnost nije znala, jer je suđenje bilo zatvoreno. Bilo je jako važno za film da imamo to svedočenje.
Druga faza je bio taj kućni pritvor u kojem smo se potpuno približili Srđanu i pokušali da dočaramo njegovo stanje i držanje sa celom situacijom u kojoj se našao. Na koncu, treća faza je bila njegov boravak u zatvoru u Somboru, gde smo ga snimali kada bi dobijao izlaske na vikende. Srđan je u somborskom zatvoru bio u poluotvorenom pritvoru, jedino što je morao da odsluži kaznu „do daske“. Zato se film i zove „Do daske“ jer je to zapravo zatvorski kolokvijalni izraz za odsluženje kazne bez uslovnog otpusta.
Kako je Srđan Šveljo doživeo snimanje, u ovako delikatnom trenutku svog života?
– Mislim da je Srđan samo snimanje doživeo kao neku vrstu slamke spasa, makar male utehe za sve što mu se dogodilo i kao jedan kanal putem kojeg će moći da izađe hrabro u javnost i otvoreno kaže da je ono što mu se dogodilo zapravo jedna velika nepravda. Srđan nam je, u ovom filmu, dokazao da to što se njemu dogodilo može da se dogodi svakom od nas, ako stanemo na put nekakvoj politici, moćnicima ili se jednostavno nađemo pogodni za podmetanje za neke njihove bolesne ciljeve, koji se postižu upravo lovom na veštice, gaženjem po leševima ili nekim drugim gnusnim, zlikovačkim alatima i tehnologijama.
Što se moje strane tiče, bilo je jako značajno što mi je od samog početka verovao i što se odmah otvorio za saradnju, tako da sam mogao na jedan, čini mi se najprirodniji način, da ga predstavim publici, ispričam šta mu se zapravo dogodilo, kao i da predstavim jednu monstruoznu mašineriju koja pokušala da ga proguta, ali joj to nije pošlo za rukom i to će se tek videti.
Šta je vama kao reditelju bilo važno, i na koji način, da prikažete u dokumentarcu?
– Bilo mi je najvažnije da skrenem pažnju na tu jezivu pojavu suđenja putem medija u Srbiji. Sam nadnaslov filma je „Novine te tuže, novine ti sude!“ i celu tu pojavu je bilo lako predstaviti preko Srđanovog slučaja. Njega su bukvalno novine osudile, a kada kažemo novine, naravno da nismo pali sa Marsa i da nam je zapravo jasno da je neko jako moćan povlačio konce iz mraka. To se u filmu i nadam se vidi na jedan veoma suptilan način, jer ni Srđan ni ja nismo hteli nikome da bodemo oči. Mislim da snaga filma leži upravo u toj činjenici.
Kako vidite vaše dokumentarno stvaralaštvo u kontekstu vaše karijere – da li je ono „nastavak“ novinarstva, ili ga vidite kao autonomnu stvaralačku formu? I konkretno, kako vidite ovaj film u tom kontekstu?
– Iz novinarstva sam izašao 2015. ali novinarstvo nije izašlo iz mene. Tada sam počeo snimanje filma „Enkel“, o unuku komandanta Aušvica i preživeloj logorašici, koja ga je simbolično usvojila kao svog unuka, i mislio sam da ću potpuno otići u filmske vode i da je sa novinarstvom kraj. Međutim, taj novinarski nerv mi ni danas ne da da se oduprem činjenici da brzo prepoznajem dobre priče, i zato non-stop uskačem u nove projekte. Trenutno, i kao autor, i kao producent ili koproducent, aktivno radim na tri projekta, koje je podržao i Filmski centar Srbije. To su dokumentarni filmovi „Mamula All Incusive“, „Novosadsko sećanje“ i „Maratonac“, a vrlo rado bih radio još dve priče, jer se plašim da mi ne bi negde pobegle. Ipak, takav pristup ovom poslu je preteran i moraću malo da spustim loptu u budućnosti.
Dokumentarni film obožavam kao formu, jer mi daje mogućnost da se izrazim i kao storyteller, i kao novinar, i kao vizuelni umetnik, ali i kao propali muzičar jer mi je muzika važan činilac izraza stava u filmovima koje radim. Iznad svega, važno mi je da se bavim temama, posebno onim kojih se ljudi boje i nemaju dovoljno petlje da ih rade i zato mi je film „Do daske“ u tom smislu poseban. Čini mi se da sam do današnjeg dana ostao jedini u javnom prostoru, koji je na drugi način progovorio o ovom slučaju i makar malo doprineo da se skine ljaga sa Srđanovog imena. To mi zaista mnogo znači, a posebno nakon reakcija publike koja je, nakon premijera na Rabu, u Novom Sadu i Beogradu, i film i Srđana, prihvatila na jedan divan i poseban način.
Bonus video: Nastup „Fantomki“ na Merlinka festivalu