0
Melanholija, nepripadanje, samoća i potraga za srećom, zar to nisu osećanja koja razumemo svi gde god da smo na ovoj planeti? Pita skandinavski reditelj Karl Olson svojim novim filmom „Zimska saga“ prikazanom na festivalu „Sedam veličanstvenih“ koji je sinoć svečano zatvoren.
“Zimska saga” je širom Skandinavije poznata švedska pesma iz osamdesetih, poetska varijanta melanholične zimske himne Švedske. Karl Olson transponuje stihove pesme u 24 prizora snimljena po celoj Švedskoj tokom duge, mračne zime.
Ova impozantna freska zemlje zarobljene hladnoćom i ljudi pritisnutih melanholijom razvija se u maestralno kreirani kolektivni portret jedne nacije u najširem opsegu generacija, društvenih slojeva, dešavanja i vizuelnog okruženja. Kako se razvija pred nama film diskretno, ali sve izrazitije postaje moderna vizuelna skandinavska bajka o kraljevstvu zavejanom snegom u kojem je vreme stalo.
Šta donosi hladni vetar ljudima Švedske, šta u njima budi, ali i šta su osnovni problemi modernih Šveđana koji stvaraju osećaj melanholije, razgovarali smo sa rediteljem koji je bio gost Beograda.
– Melanholija je fascinanta i vrlo kompleksna i zato mi je bila veoma zanimljiva da se njome bavim iz umetničkog aspekta za film. U Švedskoj, melanholija može da predstavlja jako tužan osećaj, nešto mračno, ali i nešto romantično. Sećanje na nekoga ili nešto što je izgubljeno, preminuli prijatelj ili draga osoba, može biti veoma bolno. Ali istovremeno, ne želimo da izgubimo to sećanje, želimo da ga sačuvamo zauvek. Ljudi me pitaju da li je melanholija specifična samo za Šveđane, mislim da nije, ali ovaj aspekt – da vidimo nešto pozitivno i romantično u njoj – jeste – priča Olson.
S obzirom da godinama živi u Danskoj, kaže da mu je sada lakše da sagleda život u Švedskoj kroz širu perspektivu i da vidi probleme s kojima se suočavaju ljudi koji u njoj žive:
– Moj film govori pre svega o društvu. Melanholija kao stanje uma je osnovna karakteristika Šveđana, i tako ova priča postaje portret moje zemlje. Film je veoma ličan iako govori o drugim ljudima i njihovim sudbinama, jer sam birao situacije koje su mi poznate iz mog životnog iskustva. Slika mladih na primer. Još kada sam bio tinejdžer u Švedskoj je postalo normalno da ne izlaziš napolje, ne družiš se, već veče provodiš sa svoj ajpedom. Napolju je previše hladno i nemaš mnogo mesta gde bi mogao da ideš. Moje odrastanje je tako utkano u film, ali mislim da će se u mnogim situacijama prepoznati i drugi ljudi.
Želeo je, ističe, da pokaže modernu Švedsku, ne neku iz prošlosti, kroz prikaz različitih generacija i klasa koje spaja jedno osećanje koje stvara globalnu atmosferu.
– Melanholija se stvara u tom dugom mraku, donosi je hladan vetar i mraz, ali to je najjednostavnije reći. Iskreno, mislim da je pravi razlog zbog kog je današnji čovek melanholičan i to ne samo u Švedskoj, već i u svetu – izgubljenost. Izgubljenost društva, dobrog života, stabilnosti, empatije, prisnosti, osećajnosti… Znate, mi smo odrastali u mnogo sređenijem društvu nego današnji klinci u Švedskoj. Mislim da su „dobri stari dani“ davno izgubljeni i ljudi za njima pate. Mnogo je onih koji misle, a oni ne moraju da budu stari da bi to rekli – da je bilo bolje nekada. Najveći problem Švedske su klimatske promene. Vi možda niste toliko svesni ovde kolike su posledice toga. Priroda se menja, gube se vrste i velike su promene. Na neki način dok smo snimali, film je postao stalno traganje i lov zimskog vetra koji nam je izmicao kako smo mu se približavali. Snega više nije bilo. Sve ga je manje. U zemlji zime i leda, zima nestaje i to ostavlja posledice, nostalgiju i melanholiju – priča Karl Olson.
Ipak, kako dodaje, i u mraku mora da postoji svetla:
– Film prikazuje ljude i njihov svakodnevni život u Švedskoj za vreme zime, a iznenadili biste se koliko je specifičnog humora u njima. Mnogo je lepote u svim pokušajima tih likova da se pronađu u mraku, da nađu ljubav i sreću. Zato je ova priča univerzala i tu ljudskost osetiće svako na ovom svetu. Svaki čovek na svetu oseća setu i žal za onim čega više nema, kao i osećaj nepripadanja u društvu. Kada je reč o skandinavskim zemljama uopšte veliki je broj depresivnih ljudi. Postajemo mnogo udaljeniji jedni od drugih, odnosi su hladniji, samoća je osećanje koje preovladava. Nisam siguran da li je to nešto novo, mislim da je samo mnogo osvešćeniji taj problem što je dobro jer će se više na to obraćati pažnja – ocenjuje naš sagovornik dodajući:
– Kada odrastaš u zemlji dugih zima navikneš se na sve što ona donosi. Nasuprot zime je prvi dan proleća i mislim da je to najvažnije istaći. To je vreme kada Skandinavci konačno izađu napolje i pogledaju se. Budu jedni s drugima. Opisao bih to kao vreme kolektivne sreće. Ljudi se gledaju i smeju se. Nekako je bizarno i zabavno istovremeno. Zima je za mene vreme kontemplacije i mira, a sada kada je sve menje ima – nedostaje mi. U Kopenhagenu više ne pada sneg.
Inače, naziv filma i inspiracija potiču od legendarne švedske pesma “Vintersaga” iz 1984.
– Nastala je godine kada sam rođen i na neki način sam odrastao uz nju. Pesma prikazuje švedsku melanholiju kroz 24 stiha, opisujući prilično trivijalne svakodnevne situacije. Koristio sam je kao polaznu tačku za film jer sam smatrao da je ova veoma fragmentarna struktura fascinantna. Odlično se poklapa s načinom na koji volim da radim filmove. Te 24 glavne scene filma su interpretacije 24 stiha pesme. Pesma je takva da u zavisnosti odakle dolazite i koja je vaša priča, tako osećate i njene stihove, sa drugačijim osećanjem. Isto tako je i sa mojim filmom.
Ovo nije prvi put da se beogradska publika susreće sa radom Karla Olsona. Na jednom od prošlih izdanja festivala „Sedam veličanstvenih“ prikazan je film „Petrimonijum“:
– Kada je prvi put moj film bio prikazan na ovom festivalu bio je kovid i nažalost nisam mogao da dođem u Beograd. Misim da je zajednička crta mojih filmova prikaz toga koliko se ljudska bića loše prilagođavaju ovom svetu. Teško se uklapamo čak i u prirodu. Ljudi su čudna nesnađena stvorenja koja pokušavaju da se uklope u ovaj svet ali nam baš ne ide.
Bonus video: Luka Popadić – Kako je naš reditelj postao kapetan švajcarske vojske