Povratak engleskih kauboja u velikom stilu

Kultura 09. maj. 202112:07 > 12:34
Podeli:
Foto: PhotoJa / Alamy / Alamy / Profimedia

Postoje dve strane našeg benda: jedna koju čujete na radiju, a druga koja je u dodiru sa erom pre rokenrola, pričaju članovi britanskog sastava The Coral. Posle 25 godina od kako su osnovali sastav i tri godine od poslednjeg izdanja, objavili su nedavno dvostruki album "Coral Island" za koji kažu da je upravo onakav kakav su oduvek želeli da urade i da je to "svet po njihovoj meri".

Počelo je neobavezno: bubnjar Ijan Skeli i basista i saksofonista Pol Dafi nalazili su se džemovali u podrumu paba Skelijevih roditelja u Hojlejku, primorskom gradiću na severoistoku Engleske. Priključio im se Ijanov stariji brat Džejms kao pevač i doneo je svoje pesme, a onda i dvojica njihovih drugara iz škole, Bil Rajder Džons i Li Sauthol, sa gitarama, a nešto kasnije i klavijaturista Nik Pauer. I nastao je The Coral. Pet godina kasnije slavili su ih kao prvi engleski bend zaslužan za „oživljavanje i povratak gitarske scene“, a album nazvan imenom benda iz 2002. godine, a posebno pesma „Dreaming of You“, donela im je svetsku slavu.

Ali već sledeći album, „Magic and Medicine“ (2003), bio je po mnogo čemu drugačiji: gitarsku psihodeliju sa sugestivnim zvukom Pauerovih klavijatura zamenile su snolikije pesme, često melanholične balade sa dosta akustike, i taj album pokazao je ne samo da uspeh sa debijem nije bio slučajan, nego i da su Džejms Skeli kao autor i društvo iz benda spremniji za daleko širi žanrovski opseg i da su kadri da naprave pesme koje će trajati i dugo nakon što više ne budu na vrhovima top-lista.

Fanovi i pojedini kritičari bili su skloni tome da ih nazivaju ne samo otkrićem, nego i novim spasiocima rokenrola. Preterivanja u tome svakako je bilo (uostalom, rokenrolu nisu ni potrebni spasioci, nego slušaoci), a i skromni momci iz The Corala odbijali su bilo kakve etikete, pa i onu da su „vođe oživljavanja scene sa gitarskom muzikom“.

Naprotiv, i sami su isticali da imaju malo toga zajedničkog sa bendovima iz svoje generacije (poput The Libertines, Kaiser Chiefs ili nešto kasnije Arctic Monkeys sa Ostrva, a još manje sa američkim The Strokes, Yeah Yeah Yeahs, The Killers…), nego su svoj zvuk, osim u muzici šezdesetih i psihodeliji, tražili i u popu iz vremena pre Bitlsa, dabu, folku i starom, dobrom kantriju… Osim toga, kako je neko duhovito primetio, u stihovima nisu bili „opsednuti morem“, nego su se okrenuli na drugu stranu, „ka planinama“. Koral u nazivu njihovog benda nisu bili morski korali, nego ograđeni prostor za konje.

Postali su iznenada slavni i uspešni i nisu znali šta da rade s tim. Išli su s turneje na turneju, nije bilo referentnije TV emisije u kojoj se svira uživo a da nisu tu bili i oni…

Njihov neobični mini album „Night Freak and the Sons of Becker“ (2004) bio je zapravo njihov „poziv upomoć“, to Skeli i Pauer vide danas, ali taj poziv niko nije želeo tada da čuje.

Već sa albumom „The Invisible Invasion“ (2005) počeli su da razmišljaju o osnivanju svoje nezavisne etikete, a pokušaj da ponovo nađu „uzemljenje“ doveo je do albuma „Roots&Echoes” (2007) i podeljenih reakcija oko njega. Tri godine su potom „probavali nove pesme“ koje su završile na uspešnom albumu „Butterfly House“ (2010). U međuvremenu su, odmah u prvoj deceniji novog veka, snimili i tri filma sa svojom muzikom.

Braća Skeli su 2013. godine konačno osnovali svoju nezavisnu izdavačku kuću, ali je ta vrsta slobode dovela i do toga da se članovi okušaju i u solo projektima. Prvo je Ijan snimio svoj solo album, pa Džejms svoj, pa Li Sauthol svoj. A klavijaturista Nik Pauer počeo je da objavljuje zbirke poezije. Članovi The Coral gostovali učestvovali su jedni drugima na snimanju solo izdanja, usledila su još tri albuma benda (jedan indikativnog naziva „Distance Inbetween“, 2016), a Džejms Skeli prošao je i kroz ozbiljnu mentalnu krizu. Poslednji album snimili su pre tri godine, a onda (ne računajući akustične snimke sa „kućnog albuma“ iz vremena izolacije) kao benda skoro nigde u javnosti nije bilo.

Sada su se vratili sa „Coral Island“, 10. albumom, i to dvostrukim. Psihodelični kauboji iz korala, tragači po muzičkom nasleđu, otišli su na koralno ostrvo. I možda nikada do sada nisu zvučali tako dobro i zrelo. „Ovo je naš ‘White Album'“, rekao je Džejms Skeli za „Gitar“ magazin.

„Prilično smo mi čudni. Nikad se nismo uklapali. Čak i kada smo pokušali da se uklopimo, bili smo čudni. Uvek sebe povezujemo sa The Magic Bandom. Da smo bili u 60-im, bili bismo The Magic Band. Prilično smo ekscentrični…“, priča frontmen.

I iako je zvuk mekši od zvuka Keptena Bifharta i njegovog pratećeg benda, nema u tome što Skeli govori poze. Snimili su album sa 24 pesme, sa zvukom gitara nalik onim iz šezdesetih godina 20. veka, što već po sebi danas deluje kao gest ekscentrika.

„Šta je ‘najkoralskija’ stvar koja može da se uradi? Snimiti dupli album u vreme striminga, kad niko ne želi dupli album“, smeje se Skeli.

Nije to, isprva, trebalo da bude dupli album nego dve ploče: „Welcome to the Coral Island“ i „The Ghosts of Coral Island“. Snimanje ovog albuma vratilo ih je u detinjstvo. Roditelji braće Skeli imali su pab, a Džejms je radio u očevom kombiju na sajmovima, i to opisuje kao „magično iskustvo“. Prva ploča, pričaju članovi benda, nosi zvuk luna parkova i sajmova u leto, a druga oslikava „zimu kada je sve zatvoreno i likove ostavljene na ostrvu“. Ili, kako to kaže Pauers, prvi deo je pogled kroz nevine oči, a drugi deo kroz oči osobe pune iskustava, referišući (ne)svesno na Vilijama Blejka.

„Zvuči kao da ste na kraju sveta, zar ne? Nema ničega iza toga dokle god da seže pogled“, kaže Skeli.

Pesme su ispresecane govornim pasažima. Neki od njih su vinjete (poput uvodne „Welcome to the Coral Island“ sa sve dodatim zvukom talasa i galebovima), a neki duža pripovedanja sa muzičkom podlogom i dodatim „nađenim“ zvucima. Jedan monolog govori i 85-godišnji deda braće Skeli.

Deda, potpisan kao „Veliki Morijarti“, prvo je govorio sa jakim velškim akcentom, oponašajući pesnika Dilana Tomasa, ali kada su mu sugerisali da govori kako govori i inače počeo je da recituje svoju 45 minuta dugu pesmu. Džejms Skeli kaže da su ga ostali članovi benda jedva odgovorili da to ne objave kao prvi singl sa „Coral Islanda“.

Atmosferični album sa živopisnim i iščašenim likovima i pesmama u različitim stilovima, od garažnog roka, kantrija i psihodelije, do gitarskog popa i ponekog sastojka mjuzikhola zaglavljenog na ostrvu, prati i knjiga priča Nika Pauera „Kroz Koralno ostrvo“, sa ilustracijama Ijana Skelija.

„To su kratke priče o ljudima koji žive na ostrvu i prenose se i na likove koji su na albumu. Ima jedna o besplosličaru koji pokušava da dobije bebu i posećuje sveštenicu plodnosti na ostrvu, ali ga progoni zvuk voza punog duhova u kakav je bio smešten kao dete. Druga je o imitatoru vukodlaka čije su usluge postale suvišne; ima i jedna o staroj ženi koja je bila gutačica vatre koja završava izvodeći predstave sa dimom iz elektronskih cigareta. To je kao neka dečja knjiga za odrasle“, opisao ju je Pauer u razgovoru o albumu za britanski NME.

Kritičari su već na njihovom albumu čuli i odjeke Dela Šenona, i Everly Brothers, i teksašku psihodeliju Rokija Eriksona… Drugi su „konceptualni album“ već uporedili sa „Village Green Preservation Society“ (1968) The Kinksa. Skeli kaže na sve to da je bio inspirisan dokumentarcem o Sprinstinovom albumu „The River“. „Nik Kejv i Tom Vejts uvek završe zvučeći kao oni sami, bez obzira na to koliko su pozajmili od drugih“, dodaje Pauers, odgovarajući na nabrajanje zvučnih asocijacija.

Skoro je 20 godina prošlo od njihovog debi albuma. Džejms Skeli kaže da ga je nedavno, za potrebe nekog gostovanja na radiju, čuo prvi put od kako su ga objavili.

„Bio sam iznenađen time koliko je dobar kada imate na umu da ga je uradila grupa klinaca. Sada bih voleo da produciram takav bend! Kuvamo neke ideje za 20. godišnjicu, ali ništa još konkretno“, naveo je on za NME.

A Pauer podseća da je za to vreme bend prolazio kroz različite faze.

„Druga si osoba u odnosu na sebe mlađeg. Kada ste toliko dugo zajedno, prođete kroz dve ili tri drastične promene. Kada smo počinjali, bili smo kao neki kult, provodili smo svo vreme zajedno i sa tim je trebalo da se nosimo, u suprotnom bismo pregoreli. Zašli smo bili u ćorsokak, razdvojili se na neko vreme, a onda smo shvatili da i dalje imamo šta da kažemo kao The Coral i vratili smo se 2016. sa ‘Distance Inbetween’ (2016) i ‘Move Through the Dawn’ (2018). ‘Coral Island’ je naš treći album posle pauze i osećali smo da nemamo šta da izgubimo i da je sada vreme da nateramo ljude na naćule uši. Reakcije su sjajne, ali i da nisu, svakako bismo snimili dvostruki album o uvelom gradiću na moru“, zaključuje Pauer.

Komentari

Vaš komentar