0
Filmska producentkinja i ćerka slavnog Dena Tane, žena koja je najzaslužnija za dovođenje brojnih holivudskih glumaca u našu zemlju (među kojima se izdvaja Rejf Fajns, njen dugogodišnji saradnik i prijatelj), ovih dana ponovo boravi u Beogradu, u okviru 51. FEST-a.
Gabrijela našoj publici ovog puta predstavlja ostvarenje „Trinaest dana“, priču koja je bazirana na istinitom događaju iz 2018. godine, kada je ceo svet pratio misiju spašavanja dečaka zaglavljenih u pećini na Tajlandu. I to nije jedini razlog njenog dolaska u srpsku prestonicu.
PROČITAJTE JOŠ
Njen otac, slavni Den Tana, na ovogodišnjem FEST-u nagrađen je posebnim priznanjem: uručen mu je „Beogradski pobednik“ za izuzetan doprinos filmskoj umetnosti. U razgovoru za Nova.rs Gabrijela kaže da su konačno prepoznati i njegovi rani radovi, dok je još stvarao u tadašnjoj Jugoslaviji.
– To je sjajna stvar za njega i velika čast. Den Tana je ovde snimao filmove sedamdesetih i osamdesetih godina, o čemu se malo zna. Napokon je posle 40 godina dobio priznanje i za to, tako da je sve bilo vrlo dirljivo. Na otvaranju FEST-a sam pustila suzu.
Prisećajući se uspomena sa FEST-a Gabrijela je ispričala anegdotu iz 2018. godine, kada je u okviru našeg najznačajnijeg filmskog festivala prikazan njen film „Bela vrana“.
– Jako me je pogodilo to što je ovaj film pušten ovde, u rodnoj zemlji mog oca. Jedan od razloga zašto sam želela da napravim „Belu vranu“ jeste taj što govori o čoveku koji ima sličnu životnu priču kao moj otac, otišao je iz svoje zemlje, i gledajući film ovde, sa njim, bila sam veoma emotivna.
Film „Trinaest života“ kojim se ove godine predstavlja publici FEST-a nije prvi na kojem je Gabrijela radila, a da je zasnovan na istinitom događaju. Pre tačno deset godina postigla je ogroman uspeh (i dobila nominaciju za Oskara) sa potresnom dramom „Filomena“ (u glavnoj ulozi briljirali su Džudi Denč i Stiv Kugan), filmu o ženi kojoj je u patrijarhalnoj Irskoj oduzet sin i dat na usvajanje. Snažan uticaj katoličke crkve u toj zemlji rezultirao je stvaranjem posebnih „institucija“ u koje su slate žene „sumnjivog“ morala, a u jednom od takvih završila je i junakinja Gabrijelinog filma. Otkud toliko interesovanje za teške, istinite priče?
– Fasciniraju me obični ljudi koji rade neobične stvari. Oni koju uspevaju da prevaziđu životne teškoće i prežive uprkos svemu. Pogotovo oni koji postanu bolji ljudi nakon brojnih iskušenja – kaže producentkinja.
Osvrćući se na poziciju žene u filmskoj industriji danas Gabrijela ističe da se stvari nisu puno promenile.
– Mislim da nema ni poente govoriti o tome, postoji veliki broj fantastičnih producentkinja, ali je ovo i dalje industrija, a i svet, u kojima dominiraju muškarci. Mislim da „Me too“ pokret nije promenio puno toga. Možda je situacija promenjena na bolje za mlađe generacije. Nadam se. Čini mi se da je njihov stav drugačiji, možda ja nisam dovoljno buntovna.
PROČITAJTE JOŠ
Nakon nekoliko decenija bavljenja ovim poslom, Gabrijela priznaje da se ni danas ne vodi isključivo idejom zarade kada bira projekte.
– Naravno da sam veoma srećna ako postignemo komercijalni uspeh zato što mi to čini lakšim ceo proces daljeg pravljenja filmova za koje smatram da su kvalitetni, ali to nije ono što me diže iz kreveta ujutru. Sve se svodi na pravljenje dobrih filmova i nadi da će se ljudima svideti. „Filomena“ je dobar primer za to, u pitanju je film u koji nije uloženo mnogo novca, ali je ostvario ogroman uspeh širom sveta.
– Sa striming platformama se sve promenilo. Veoma je teško predvideti šta će biti uspešno, a šta ne. Ja se nadam da će se kultura odlaska u bioskopa vratiti u život, pa da ćemo onda moći da donosimo bolje zaključke. U toku je svojevrsna revolucija na ovom polju.
Gabrijela je detinjstvo provela u Holivudu, često na na filmskim setovima sa ocem, pa joj je rad u ovoj industriji bio prirodan korak. Danas živi u Velikoj Britaniji i smatra da je način proizvodnje filmova u Evropi i Americi potpuno drugačiji.
– Fokus u Evropi je na industriji filma, a za mene je mnogo bitnije da radim sa dobrim piscima, režiserima i da radim na kreiranju priča. Na Starom kontinentu akcenat nije na vizuelnim efektima. Nisam protiv toga, samo smatram da je u redu to koristiti to ukoliko je potrebno za priču, a ne tražiti priču koja će u prvi plan staviti efekte.
Iako je napravila uspešnu karijeru kao producentkinja, Gabrijela priznaje da nije uvek lako.
– Mnogo puta sam pomislila da sam odabrala jako težak posao. Možda počnem da režiram, a prepustim drugima posao prikupljanja novca.
Njen odnos sa Srbijom, zemljom u kojoj se njen otac rodio i napravio prve korake ka uspehu, ovih dana je poseban.
– Jako je uzbudljivo biti ovde opet. Bila sam u Srbiji i odmah nakon pandemije i čini mi se da su stvari veoma pozitivne. Beograd je prelep ovih dana i čini mi se da stvari idu na bolje. Mislim da je jako je bitno da se ponosite onim što imate.
BONUS VIDEO: Jovana Stojiljković: Strast života – počinje 51. Fest
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare
