6
Nemoguće je da čovek podredi prirodu sebi. Svedoci smo ovih dana, a ovo su samo ispostave računa, šta nam priroda radi, šta smo joj uradili, a tek mislimo šta ćemo joj uraditi. Bojimo se da saznamo šta će ona nama uraditi, kaže za Nova.rs Zoran Kostić Cane, pevač i frontmen grupe Partibrejkers.
S obzirom na to da je doneta dozvola da čovek može da živi bez duše, dato mu je pravo da može sve da ruši. Od stomaka svog sitog, on više ne vidi nikog. Ruši sve pred sobom, nema straha ni pred Bogom, ocenjuje za Nova.rs Zoran Kostić Cane, pevač i frontmen grupe Partibrejkers.
On je u potkastu „Snaga uma“ govorio o sistemu i besu, o prirodi, pesmi i slobodi, ali i o modi, bolidima i socijalnim pesticidima.
Koliko se menjao tvoj odnos prema sistemu kroz život i sazrevanje?
– Rad na terenu određuje ti cenu. Zar ne? To ti je, kao u školi, kad u razredu imaš neku smrdu koja folira sve, miljenik je nastavnice, a provaljuješ da je mućak u stvari. Kako se postaviš prema društvu, tako se i društvo postavlja prema tebi. Ja sam dete grada. Kako kreneš, tako te zapamte. Onda je teško da ljudi menjaju mišljenje o tebi, uvek će da preovladava prva predrasuda, prvo mišljenje, prvi neki zaključak. Onda vidiš u stvari kako su ljudi dvolični, kako se presvlače poput zmije. Čovek se presvlači poput zmije dok svoje lice krije.
Bes prema sistemu je odlika mladosti, pre svega. S godinama se lako ogugla ili ode u drugu krajnost, ogorčenost. Kako se to kod tebe razvijalo?
– Moji drugovi, sa kojima sam odrastao, bili su začetnici revolucije. Oni sad nisu živi. To je bila ta hrabrost, ludost. Kao što znamo, mudrost nije hrabra. Iznervira te to kako te cavulje prolaze kroz život, kako zbog loših ginu dobri. Ovaj rat što je bio, svi ti ratovi što su bili… Sirotinja je uvek platila, ma gde bila i sa koje strane. Neki običan čovek je platio nešto što je smutio neki degen koji se provlačio kroz školu, koji je bio odbačen kao baksuz. Pitanje je odgovornosti. Znaš onu žvaku „Ko ne plati na mostu, plati na ćupriji“. To je samo pitanje pogleda na život. Sve to što je bilo, izazivalo je gađenje i otpor. Jeste bes sve to.
Od malih nogu sam u bendu, uvek sam pripadao nekim bendovima, uvek sam bio nečiji pevač, a najviše svoj pevač. Pevač jednog čoveka i kroz to sam mogao da dajem svoje svedočanstvo o vremenu koje živim. Zaštićeni svedok. Tako da je kod mene to bila više usmena agresija, nije bila fizička, dok drugovi moji nisu bili baš spremni na usmenu agresiju, nego su skidali zastave, išli na vodene topove…
Šiznemo od svoje nemoći. Ja bih da ustanem i da kažem: „Nema više rata. Nema više brat na brata. Nema. Ćao!“ Devedeset prve smo mislili da će vojska da pohapsi sve te frajere koji su mutili vodu, u kojoj su mnogi mladi otišli i izgubili se. Mnoge majke umesto da svoje sinove u svatove prate, one su ih u ratove pratile, a mnogi ti sinovi nisu se vratili. Starost se hranila nečijom mladošću, produžavala je svoj život. Onda je pokazivala cinizam preko TV-a. Budeš u fazonu – zašto nisam Katodik! To je Alan Ford, onaj baja što može rukom iz ekrana da iščupa tog glavonju. Ali dobro, mi smo imali pesmu, bunt, hipnotisanu gomilu. Imali smo poziv da probudimo ljude. Imamo ga i danas. Danas je isto situacija krajnje… I nije samo na lokalu, nego je global u pitanju.
Kako ti se čini ta situacija na globalu, kako kažeš?
– Pranje mozga. Dozvola da čovek može bez duše da živi legalno. Šta će ti duša? Imaćeš problem zbog toga. Teško se nosi, a lako se gubi.
Ta nit gušenja slobodne misli provlači se kroz vreme, skoro kroz sve sisteme i epohe. Uvek je bilo svetlih primera i redovno su imali probleme zbog svog razmišljanja i to ne prestaje. Kako to tumačiš?
– Zbog privatne imovine. Privatna imovina je donela strah. Prvi put kad se pojavila privatna svojina napravila je strah. Trebalo je sačuvati nešto do prve zore, da ti neko nešto ne otme. Neku vrednost, neko istaknuto mesto u životu, treba zadržati sve to. Pomenula si svetle primere misli. Čovek zna za njih, ali hoće da živi bez njih i onda pravi krug svoje patnje, da bi došao na početak, da bi ukapirao da svetli primeri postoje da se čovek izmeri, da vidi gde stoji u odnosu na to, na neprolazne vrednosti.
Kako ti zvuči kad čuješ da je „Čovek podredio prirodu sebi“?
– Ne znamo šta imamo dok ne izgubimo. To je taj problem. Nama su ubacivali tu rečenicu koja kaže „Čovek je podredio prirodu sebi“. Kao da je sam Đaša to napisao. Kao da je sam Đaša bio ministar obrazovanja. Da li je moguće da čovek podredi prirodu sebi? Nemoguće. Evo, mi smo svedoci svih ovih dana, a ovo su samo ispostave računa, šta nam priroda radi, šta smo joj uradili, a tek mislimo šta ćemo joj uraditi. Bojimo se da saznamo šta će nam ona uraditi. Stalno smo imali da je priroda nešto dato bez duše, da nije živ organizam. Duša prirode, kao što smo i mi naše prirode.
Nisam nikakav ekološki aktivista. Ja volim prirodu. Znaš kako mi je teško što se glavna novobeogradska kenjara izliva na Ušću. Znaš kako je to meni teško? To je moje detinjstvo. Ušće je 187 hektara parka. S obzirom na to da je doneta dozvola da čovek može da živi bez duše, dato mu je pravo da može sve da ruši. Od stomaka svog sitog on više ne vidi nikog. Ruši sve pred sobom, nema straha ni pred Bogom. To je samo prvi deo priče. Celo ima dve polovine.
Ušće je jedno od najlepših mesta koje postoji i tu se izliva kenjara, koja pravi braon mrlju, i može da se vidi sa vrha Kalemegdana, ispod noge našeg Pobednika. To je jako ružno. Naši dragi stanari. Dobro, tu ima i nas. Ali ne može tako da se radi. To rade ljudi koji nemaju perspektivu, oni su jednodimenzionalna bića.
Profit ne voli dušu. Profit ne razmišlja o posledicama. Bogatstvo pravi siromaštvo.
Od stanova u kojima živimo, puteva kojima idemo, hrane koju jedemo, naš život najviše kreiraju političke organizacije i korporacije, u kojima često sede najnekreativniji ljudi. Kako objašnjavaš taj paradoks?
– Večna borba između darovitih i nedarovitih. Onaj koji ima, smeta svima. Borba između falsifikata i originala. Falsifikatima smetaju originali, jer imaju sve što njima fali. Ko je najveći falsifikator, Miljana? Đaša. Sve ti obeća, a onda ti ne da ništa. Uzme ti. Dolazimo do toga da se ništa ne kupuje noću. Mržnja protiv ljubavi. Ljubav nema ništa ni protiv koga. Ona je ista kategorija kao istina. One su nevine i čekaju te da te zagrle.
Gramzivost i pohlepa su uvek motivisanije zato što nemaju ništa, a hoće da te ubede da imaju sve.
Bonus video: Snaga uma sa Slavimirom Stojanovićem
