9
Članovi Yu grupe, jednog od najdugovečnijih domaćih rok sastava, povukli su se 1981. godine u jeku popularnosti nakon što im je na turneji izgoreo kombi sa opremom, a basista Žika Jelić je u požaru teško povređen. Šest godina kasnije vratili su se na scenu u velikom stilu, a ovih dana obeležavaju 50 godina rada.
„Čudna šuma“, „More“ i „Trka“ hitovi su sa prvog albuma Yu grupe koje ovaj sastav svira i danas. Na njemu je i balada „Crni leptir“, jedna od dve koju je otpevao Žika Jelić (druga je takođe balada „Dunavom šibaju vetrovi“, sa albuma „Ima nade“ iz 1988. godine). Prvi album snimili su 1973. godine, po povratku iz Londona, gde su odustali od prilike da snime ploču za muzičku kuću CBS i pokušaju da izgrade svetsku karijeru, a tokom te decenije snimili su još šest albuma: „Kako to da svaki dan?“ (1974), „Yu grupa“ (1975), „Yu zlato“ (1976), „Među zvezdama“ (1977), sve za tadašnji zagrebački „Jugoton“, te „Samo napred…“ (1979) za tadašnji PGP RTB.
Naporedo sa snimanjima, Žika i Dragi Jelić su sa bendom u kom su se ostali članovi povremeno menjali, odlazili su na turneje širom ondašnje Jugoslavije, pa i van granica zemlje, u Bugarsku i više puta u tadašnji SSSR. Žika Jelić se u razgovoru povodom pet decenija postojanja benda, koji objavljujemo u nastavcima, priseća tih turneja, među kojima je i ona u kojoj je na putu u Nišu zamalo stradao, i priča šta se dešavalo sa bendom van scene sve do velikog povratka 1987. godine.
Dugokosi rokeri u Bugarskoj: “Ovde nećete imati koncert”
– U Bugarskoj smo bili ’72. godine. Bugari su znali kompletnu situaciju kada je muzika bila u pitanju, a rokenrol je bio tada opšteprihvaćen muzički pravac, u Evropi i svetu. Radio Beograd je bila izuzetno jaka stanica, imala je veliki domet, i Bugari su znali kompletno sve. Imali smo 24 koncerta na turneji i na svih 24 koncerta publika je pevala zajedno sa nama, u prepunim dvoranama, halama.
Pošto smo imali dugačke kose, frizure su nam bile takve, morali smo to malo sa onim sprejevima i lakovima za kosu za glavu da lepimo, Dragi je morao sa nekim šnalama to malo da koriguje… Imali smo svoj autobus, putovali smo iz mesta u mesto, i onda smo stali u jednom mestu, poznatom po proizvodnji ćeten alve. I tu smo izašli, a na banderama su bili oni zvučnici, kao nekad po malim mestima umesto dobošara, „pažnja, pažnja, daje se na znanje“… I na tu raskrsnicu dolazi neki partijski čovek i pita nas šta tražimo tu. Ti Bugari što su bili sa nama, policajci što su nas vodili, objasne da smo mi rokenrol grupa iz Jugoslavije, iz Beograda, i da smo na turneji. A on kaže: „Ovde nećete imati koncert“ (smeh). A niko nije ni planirao koncert tu. Čovek se prepao, pomislio ko zna koje su ovo subverzivne ličnosti…
Bilo je svega i svačega na toj turneji. To je, valjda, prva turneja neke grupe iz Jugoslavije da je išla u inostranstvo. Kasnije smo išli po tadašnjem Sovjetskom savezu, to su opet nezaboravne turneje koje traju po dva, dva i po meseca. To je bilo ’78. i ’79. godine.
„Mnogo je bilo pređenih kilometara”
– I dan-danas je Beograd centar svih zbivanja, i ako bilo ko sa strane dođe i u Beogradu napravi bilo kakav uspeh, on posredno i u svom mestu je priznat i važan. Tako da beogradski bendovi, ako su napravili već neku karijeru u Beogradu, nisu morali da se brinu kada su ostali delovi tadašnje Jugoslavije u pitanju.
Mnogo je bilo pređenih kilometara, mnogo mesta koje smo obišli, jer imali smo veliko prostranstvo. Slovenija jedna turneja, jadranska obala druga turneja, hrvatsko Zagorje sa Hrvatskom treća, samo Kosovo četvrta turneja, po Makedoniji takođe, Srbija, Vojvodina… U Vojvodini su mladi toliko voleli rokenrol da je valjda svako malo mesto imalo svoju grupu. A u isto vreme nama, pošto smo voleli da sviramo i da putujemo, bilo nam je interesantno to što je svako malo mesto imalo crkvenu i socijalističku slavu, koje je celo mesto slavilo i tu su bila razna događanja, pa i rokenrol svirke.
Novi talas pojavio se ’80. godine. To je postalo jako, jako poznato kao muzički pravac. I dobro. Mladi su dobili priliku da se iskažu. A mi, Dragi i ja, bili smo se već malo i zamorili.
„Zapalio nam se kombi…“
Sledeće, ’81. godine, zapalio nam se kombi. Dragi je tvrdio da imamo benzina u rezervoaru, ali verovatno karburator ili pumpa neće da povuče gorivo i onda je otišao i kupio kanticu od tri litra benzina. Ja sam bio u sredini i sipao sam u karburator, da bi on mogao da vergla da bi, kao, uhvatio motor. Motor nije mogao da sagori svu tu količinu benzina, pošto je filter bio skinut, vrati nazad plamen i on uhvati onu kanticu sa benzinom. Pokušao sam da je bacim pozadi, pošto je dupla kabina bila, i dok su Dragoljub (Đuričić, tadašnji bubnjar, op. nov) i Dragi izašli sa strane, ja dok sam se iskobeljao iz sredine – a benzin me isprskao po nozi – dobijem opekotine i tu se kompletna situacija menja.
Dragoljub odlazi u grupu Leb i sol, Dragi i ja ostajemo, ja se lečim, posle par meseci uspevam da normalno funkcionišem, ne pada mi napamet da pozovemo neke druge ljude da napravimo grupu. Pošto je Dragi vredan, dosta vredniji od mene, dok sam ja bio na lečenju, on je već osposobio kombi, nabavio sve od opreme što je bilo oštećeno, normalno uz pozajmicu, i to smo posle godinama vraćali. Evidentno te ’81. godine počinje polako devalvacija dinara i sve je slabiji bio. Znam po vraćanju duga u markama.
Sa opremom koju imamo idemo na turneje kao tehnička podrška Ribljoj čorbi, Bajagi, Kerberu, Galiji, Poslednjoj igri leptira… Ne mogu ni da se setim koje su sve grupe koristile našu opremu i mi smo normalno od toga živeli. Posle jedno šest godina, tamo negde ’87. godine, Žika Ivanišević, koji se bavi slikama i ima svoju poznatu galeriju, pozove nas da porazgovaramo i pita nas kako bi bilo da se grupa ponovo sastane u prvobitnoj postavi, znači Velibor Boka Bogdanović za bubnjevima, Miodrag Kostić (gitara), Dragi gitara i vokal, i ja. I kaže: „Imam u Puli prostor, u ferijalnom kampu, možete da svirate jedno tri meseca, da se uvežbate i onda kasnije da vidimo šta ćemo“. On je hteo da se bavi menadžerskim poslom. Kažem, okej. Složimo se mi da to uradimo i u tom kampu uvežbamo kompozicije. Jedna od tih nosećih, koja nas je vratila ponovo je „Od zlata jabuka“.
Sutra: Zašto još nismo rekli sve
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare
