4
Kad sam prvi put čuo Elvisa Prislija, taj njegov bend, zvuk električne gitare, bio sam opsednut. To je nekako bilo u meni i to traje do današnjeg dana, kaže Žika Jelić. On i njegov mlađi brat Dragi pre tačno pola veka osnovali su Yu grupu.
„Nije sad vreme za svirke“, kaže Žika Jelić, komentarišući to što je odložen veliki koncert u Beogradu, prvobitno planiran za sutra, povodom 50 godina od osnivanja Yu grupe. Ime su dobili 29. novembra 1970. godine i taj dan uzima se kao zvaničan početak rada benda. Ostali članovi jednog od najdugovečnijih rok sastava na ovim prostorima su se menjali, grupa je prolazila uspone i padove, ali su braća Dragi i Žika Jelić istrajali u ispisivanju celih poglavlja istorije domaće popularne kulture, još od prvih svojih bendova Albatrosi, Alasi, Beduini i Džentlmeni, do Yu grupe, gde im poslednjih 27 godina pomaže i Petar, sin njihovog trećeg brata, Radeta.
Sa Žikom Jelićem srećemo se u njihovom studiju za probe, gde su, pored instrumenata i opreme, na zidovima svedočanstva o njihovoj dugoj karijeri sa desetinama singlova, 12 studijskih i jednim živim albumom i nebrojenim koncertima i pređenim kilometrima. Iznad bubnjeva je uveličana fotografija, snimljena 1971. godine u čuvenoj „šestici“, Studiju 6 Radio Beograda. Priču sa Žikom Jelićem o Yu grupi, koju ćemo objaviti u četiri nastavka, počinjemo od te fotografije, na kojoj su, pored braće Jelića, i tadašnji članovi Yu grupe Miodrag Mive Okrugić (orgulje) i Velibor Boka Bogdanović (bubnjevi), Nikola Karaklajić, Petar Peca Popović, Zoran Modli…
– To je sa snimanja emisije „Veče uz radio“. Tu je Peca Popović, pored Nikole Karaklajića, a pozadi skroz, sedi pored mene, između radija i pojačala, „maršala”, pokojni Zoran Modli. Ima puno ljudi koji su, kada su bili mlađi, jako dobro sarađivali sa Nikolom. Svake godine su u Studiju 6 obeležavali godišnjicu emisije „Veče uz radio“, tako da smo u jednoj od tih emisija, 1971. godine, tu bili i mi. Dotle su nam već Nikola Karaklajić i Peca Popović omogućili da u tom studiju napravimo naše prve snimke. To su one prve singl ploče, „Nona“, „Tatica“, kojim redom su već išli ti singlovi pre 1973. godine, kada smo dobili priliku da snimimo prvi LP, ali ne za PGP, nego za „Jugoton“.
– U početku smo mi napravili ploče za PGP, ali PGP u to vreme nije bio zainteresovan za rokenrol. Jeste da snimi i posle ih baš briga. Singl ploče se rasprodaju i ja odem, raspitam se u prodavnici i – nema. Oni kažu, kao, doštampaće se, a doštampavanje znači da prođe neki period od mesec i više dana, jer nije samo YU grupa u doštampavanju, nego ko zna ko sve, a njima su prioritet bili narodnjaci, novokomponovana narodna muzika u to vreme, koja je još bila oslonjena na tradicionalnu, što ja smatram da je dobar period. I zato smo mi prešli u „Jugoton“, sadašnji „Croatia Records“, jer je „Jugoton“ imao sasvim drugačiji pristup prema zabavnoj, pop muzici, takozvanim šlagerima, to su one pesme sa festivala, ali i prema grupama kao što smo mi bili.
Ime odabrano „u tami disko kluba“
– Dragi i ja izašli smo iz grupe Džentlmeni, koja je već bila popularna i znalo se za nju, jednostavno prestali smo da se bavimo reproduktivnim radom, da ne gubimo vreme na „skidanje“ tuđih kompozicija, koje smo se trudili da što vernije odsviramo i muzički i glasovno, i mislili smo da je bolje da utrošimo to vreme na stvaranje sopstvenih kompozicija. Sa tom odlukom smo izašli iz grupe Džentlmeni i ostavili ime Branku Marušiću Čuturi i Miki Simikiću, saksofonisti i klavijaturisti. Oni su kasnije radili pod tim imenom još par godina, a mi smo na početku bili na nultoj poziciji. I Zoran Modli, pošto je znao da vežbamo i radimo u Domu omladine, predložio je da u toj njegovoj diskoteci, „Sinagogi“, sviramo za 29. novembar. Jer, 29. novembar je bio jako veliki praznik, kada su po prolasku lepih dana, krajem jeseni, bile pripreme za zimu, u svakom smislu. Mame su pravile zimnicu, tate su se brinule za mesne proizvode, a deca nisu išla u školu, što je bilo najvažnije (smeh). Za taj 29. novembar 1970. godine svirali smo u diskoteci, bila je prepuna, i Zoran Modli rekao da bi bilo dobro da publika glasa za ime grupe koja još nema ime.
– Među svim tim predlozima brzo smo naišli na taj Yu grupa i meni se to dopalo. Jugoslavija je u to vreme zauzimala, onako, neku poziciju u Evropi i svetu kao varijanta „niti istok niti zapad“, ali smo jako dobro živeli. Putovalo se na sve strane, bilo je to nekako vreme prosperiteta, sad da li je to veštački stvoreno ili nije, time se bave istoričari, ali Jugoslavija, ili YU, puno je značilo u Evropi i svetu i mi smo usvojili to Yu grupa. Kratko je bilo i značilo je da se bavimo i jugoslovenskom tradicionalnom muzikom i pevamo na srpskom, to jest srpskohrvatskom u to vreme. Mnogo puta sam razmišljao o tome kako su Makedonci učili srpski, Slovenci su učili srpski, a mi Srbi samo srpski. Srpskohrvatski je bio dominantniji i, pošto ćemo na tom jeziku da pevamo i da koristimo taj melos, izabrali smo to ime – Yu grupa.
Ne sećam se kakvih je sve predloga tada bilo. Ali bilo je i glupih, i smešnih, i blesavih. Znate, kad mladim ljudima u nekoj specifičnoj situaciji date mogućnost da nešto predlože, onda im svašta pada napamet, od „Odranih mačora“ do ne znam ni sam kakvih sve naziva… Preturali smo po jednoj korpi za otpatke u koju su predlozi bili skupljeni, Zoran je uključio baterijsku lampu, da bismo na brzinu, u pauzi, pronašli naziv i saopštili ga. I odabrali smo prvi koji je bio prihvatljiv. Možda je dalje bilo nekih interesantnih, dobrih predloga, ali završilo se na tome.
Ime Yu grupa predložio je Miroslav Stanivuk i on nam je zvanično kum. Mnogo puta od tada smo se sretali i čuli sa njim. To je jedan miran, odmeren, porodični čovek, kum kakav samo može da se poželi. Mnogo puta sam razmišljao šta bi bilo da smo imali nekog drugog kuma, navalentnog, nekog ko hoće da se stalno družimo, pričamo… Ovako, on je kum za primer, baš kakav treba da bude.
Kako smo čuli rokenrol
– Odrastali smo u Paviljonima, u 23. paviljonu, a preko puta, u 22. je bio Tanasije, zvali smo ga Bata, malo stariji od mene. On je na volšeban način dolazio do ploča. Tek pre nekoliko godina sam saznao odakle mu i kako je nabavljao te singl ploče od 45 obrtaja. On mene zove, pravi kao neku žurku, ona dnevna varijanta, i ima gramofon i ploče i prvi put tu čujem Elvisa Prislija, Litl Ričarda, Fetsa Domina, sve. Danas je mladim ljudima sve dostupno i faktički mogu odmah da saznaju, a u to vreme retko ko je mogao da nabavi te singl ploče, one su se prodavale samo u inostranstvu. Pre par godina, kada je Bata došao iz Francuske, gde živi sa velikom porodicom, sreli smo se i ja ga pitam: „Bato, odakle ti one ploče?“. Kaže, preko puta njega je živeo čovek koji je radio u vagonima za spavanje, bio je stjuard u železnici, putovao je u inostranstvo i on je sa tih putovanja donosio po jednu, dve singl ploče koje smo mi slušali. Ja kad sam prvi put čuo Elvisa Prislija, taj njegov bend kako zvuči, zvuk električne gitare, ja sam, što kažu klinci, odlepio. Bio sam opsednut tim zvukom. To je nekako bilo u meni i to traje do današnjeg dana. Često se setim tih momenata. Ništa me više nije interesovalo, ni neke devojčice koje su bile tu, toliko sam bio zaokupljen tom muzikom koju slušam.
„Sva trojica smo skočili na gitaru“
– Upisao sam se u srednju školu, a to je posebna priča kako sam se našao u Saobraćajnoj školi koja me uopšte nije zanimala, i od početka sam bio jako loš učenik. Morao sam da se upišem u tu školu. Po očevoj zamisli je trebalo da idem u Srednju elektrotehničku ili Mašinsku školu “Petar Drapšin”, a otac se tada slušao, nije moglo da se kaže „e, ja neću“. Šta nećeš? Jako dobro sam položio prijemni ispit, ali nas je u tom junskom roku bilo jako mnogo dobrih, a i veze su radile tada kao i danas (ta prokleta veza, interesantno je da ona živi non-stop). Pošto je bio ograničen broj za upis u elektrotehničku školu, ja gde ću, šta ću, jedina u koju sam mogao da se upišem bila je saobraćajna. A želeo sam, u stvari, srednju fiskulturnu da pohađam, jer sam se intenzivno bavio sportom, gimnastikom. I pošto sam bio uspešan u tome, smatrao sam da je normalno da završim tu školu i posle DIF i da postanem profesor fiskulture, ali otac mi je govorio „kakvo ti je to zanimanje – profesor fiskulture“. I pred polugodište druge godine – a prvu sam odmah ponavljao i jedva sam je položio iz drugog puta – on je otišao da proveri kakav sam u školi. Rekli su mu „dobar, ali ima mnogo loših ocena“. Imao sam valjda sedam, osam loših ocena. I kad je došao kući pitao me da li mogu bar jednom da prođem bez tih slabih ocena. Kažem, mogu. „Možeš li sad na polugodištu?“ Mogu, kažem, da budem i vrlodobar. I kaže on: „Dobro, a šta da ti kupim ako budeš?“ I ja onako lupim, kažem gitaru. Gitara mi je bila nešto nedostižno. Nisam ja mogao roditeljima da tražim da mi kupe ovo ili ono, jer jako se teško živelo. Otac je sam radio, nas trojica klinaca u odrastanju, koji bi pojeli ne znam šta. Setio sam se sad jednog detalja… Jednom nam je rekao: „Deco, da li ste vi normalni, ovog meseca ste pojeli 12 kila šećera!“ (smeh)
I ja budem vrlodobar na polugodištu i otac nije imao kud. Nije se čak ni protivio, voleo je on muziku. Već smo imali harmoniku u kući, ali niko nije bio zainteresovan za nju, stajala je tako bez veze. Međutim, kada je gitara došla, sva trojica smo skočili na gitaru i kako je ko bio slobodan i nije imao obaveze, provodio je vreme sa gitarom. Eto, ta gitara je doprinela da kasnije dobijemo ozbiljne gitare, jedno pojačalo i tu nam je put bio zacrtan, bar meni, kao moj poziv.
„Jesi ti normalan, ko se danas bavi muzikom?“
– Sa završenom školom mogao sam samo da odem na Saobraćajni fakultet, a to me nije zanimalo. Zanimala me mehanika, ali tamo neka politička ekonomija, organizacija prevoza putnika i robe, to uopšte nije. Izgleda da je gitara i to amatersko bavljenje muzikom napravilo prekretnicu i, po odsluženju vojnog roka, kad me otac pitao čime ću da se bavim – pokušavao sam već nešto da radim u sferi saobraćaja, ali mi se ništa nije dopadalo – rekao sam: „Muzikom“. „Jesi ti normalan, ko se bavi muzikom?“ On je retko zalazio u kafane, ali bi kad ode video tamo neke muzičare i mislio da se muzikom bave samo takvi muzičari. Ali, tu sam bio rešen i opet sam ga zamolio da mi pozajmi neke pare da odem i kupim sebi instrumente. Znam da sam otišao do Beča, u Austriju, ali ne znam kako sam otišao. Vozom sigurno, ali kad, u kom trenutku, kako sam došao do Beča (bio sam kod neke žene po preporuci nekog, koja me primila ko rođeno dete) i ja sam tamo kupio pojačalo, „voks faundejšn“ i prvi moj „fender presižn“. Posle razmišljam kako sam ja to preneo, kako sam uneo u voz, kako sam preneo na carini, da li je to pregledano, da li sam platio nešto ili nisam, pojma nemam. To je neka praznina. Uglavnom, tako počinje moj početnički život rokenrol muzičara.
– Od početka sam se opredelio za taj muzički pravac, iako bi po svim pravilima, ako sam se već bavio muzikom, trebalo da se bavim narodnom muzikom, jer ovde je u to vreme, verujem, 90 odsto ljudi volelo i slušalo tu muziku. Međutim, cela mlada generacija bila je nekako okrenuta rokenrolu. Kasnije sam razmišljao da je to možda bila i neka vrsta mode, mnogi su tu bili kao da slušaju tu muziku, ali nisu ništa osećali, tu su pripadali da ne bi bili izopšteni na neki način – priča Žika Jelić.
Sutra: Zašto smo se vratili iz Londona
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare
