0
Poslednjih godina, Nik Kejv je jedan od poštovanijih rokera, ali pre nekoliko decenija, počeo je u bendu koji je izazivao haos gde god da se pojavio.
Na svojoj predstojećoj američkoj turneji, frontmen Bad Seedsa Nik Kejv – koji je poslednjih 40 godina bio cenjeni tekstopisac poznat po tome što piše muziku koja skreće od nežne lepote do besne buke – takođe će imati nekoliko intimnih književnih događaja sa fanovima promovišući svoju knjigu “Vera, nada i krvoproliće” (Faith , Hope and Carnage). U pitanju je knjiga koju je napisao sa prijateljem novinarom Šonom O’Heganom o njegovom „unutrašnjem životu“, koja se sastoji od dugih razgovora između njih dvojice.
Na ovim događajima, u intimnom okruženju, Kejv će iskreno govoriti predanim obožavaocima o životu i karijeri koju je poslednjih godina oblikovala tuga nakon tragičnog gubitka njegovog 15-godišnjeg sina Artura 2015. To je u potpunoj suprotnosti na raniji odnos između Kejva i njegovih obožavalaca prikazan u novom dokumentarcu “Mutiny in Heaven”, koji priča priču o njegovim divljim danima koji su počeli u njegovom bendu pre Bad Seeds, The Birthday Party.
Australijski bend sleteo je u London 1980. uz zvuk razočarenja. „Mrzeli smo to mesto“, kaže pevač benda Nik Kejv u arhivskom intervjuu prikazanom u filmu. „Bilo je odvratno“, dodaje gitarista benda Rouland S Hauard, koji je preminuo 2009. godine.
Umereno uspešan bend kod kuće, prvobitno poznat kao Boys Next Door, otišli su da pokore Englesku i preimenovali su se u The Birthday Party. Iako su stigli švorc, kao zavisnici od droge, i u zemlji koja je prema njima bila ravnodušna, isto onoliko koliko su oni prezirali nju. Za samo tri godine bend se raspao. Ali iza sebe su ostavili kratko, ali zapaljivo nasleđe i katalog muzike koji četiri decenije nakon procvata post-panka, ostaje moćna kolekcija.
Ovaj burni period je prikazan u “Mutiny in Heaven”, filmu koji sadrži retke i neviđene arhivske snimke, originalna umetnička dela, neobjavljene numere, snimke uživo i studijske snimke benda na poslu. „Želeo sam da stvorim svet i ubacim publiku u njega“, kaže reditelj Ijan Vajt za „BBC Culture“. „Da probam da sačuvam tu suštinu kasnih 70-ih i ranih 80-ih. Nema glasova iz off-a koji komentarišu. Umesto toga traka je postavljena ispred i u sredini. „Kada je materijal tako dobar, da li vam treba neko drugi da vam kaže da je dobar?“ pita Vajt. „Činilo se suvišnim da komentatori govore o tome koliko je moćan materijal bio kada ga možete videti.”
Film prati njihovo putovanje od Australije do Engleske, gde su završili u bednom krevetu koji su svi delili. Nisu našli slavu i bogatstvo, već bedu, nemaštinu i neuhranjenost. Beri Adamson, koji je stekao ime u post-pank grupi Magazinu kasnih 70-ih i ranih 80-ih, ali se pridružio The Birthday Party na nekoliko meseci na basu 1982. godine, kaže za BBC Culture: „Mislim da su očekivali da će ulice biti popločane zlatom i sa njihovim imenima ispisanim svuda, ali su umesto toga sleteli u ovu jamu govana.“
Međutim, njihova teška situacija kao mršavih autsajdera iz Australije sa raznim disfunkcijama i zavisnostima, ubrzo je postala nešto poput vizit karte koja im je donela pobožne sledbenike. Osećali su se kao da im je prodata laž iz britanskog nedeljnog muzičkog magazina NME – koji se u to vreme smatrao biblijom za one koji su zainteresovani za alternativnu muziku. „Osećali smo da smo jedini pravi rok bend na svetu“, kaže Hauard u filmu. Iskoristili su ovaj rasplamsani animozitet i jezivi bes, brzo stekavši reputaciju svirepog i eksplozivnog benda uživo.
Dok su mnogi post-pank bendovi tog doba favorizovali šiljastu ugaonu gitaru sa pop hukom zakopanim u frenetičnim naletima ritma, Birthday Party je bilo teže kategorisati. Delom škripa, delom dekonstruisani gotički bluz, sa primesama psihobilija, art-roka i panka, bili su vatreni, pulsirajući, nestalni bend, koji je takođe imao jedinstvenu estetiku. Kejv je izgledao kao vrana, basista Trejsi Pju kao kauboj, a Hauard je uspevao da nekako izgleda i sablasno i vampirski. Sve je to doprinelo njihovom brzom rastu kao agitatorima autsajdera. „Nikada nisam čuo takav muzički napad“, kaže Henri Rolins iz Black Flag-a na snimku snimljenom za “Mutiny in Heaven” koji nije dospeo u konačnu verziju filma. „Onda sam video njihovu fotografiju i jednostavno su izgledali kao rokenrol.”
Bend se vratio kući u Melburn da bi snimio svoj debi album iz 1981. “Prayers on Fire”. Takođe su ovde snimali spot za glavni singl “Nick the Stripper”. Tema je bila karnevalska vizija pakla, a naselili su se na smetlištu kao mestu snimanja. Stotine ljudi su se pojavile na žurci na snimanju spota. Stari hipik koji je uzeo LSD stigao je kao Isus sa džinovskim raspećem, drugi je bio obučen kao egipatski evnuh, dok je Kejv pijano lutao i urlao probijajući se kroz gomilu i plamen noseći na sebi samo parče tkanine na grudima na kojem je pisalo „pakao“. Ako se psomatra muzički video koji obuhvata duh, ton i energiju benda, on je skoro savršen: divlji, neuredan, bučan i opijen skoro do tačke potpunog kolapsa.
U Engleskoj, sreća benda se menjala. Adamson se seća da ih je video jedne nedelje kako sviraju pred 12 ljudi, ali nedeljama kasnije sa redovima na ulazu. Ovo je bilo sjajno za gitaristu benda, a kasnije i bubnjara Mika Harvija, pošto su koncerti bili ispunjeni ljudima koji nisu imali pojma šta mogu da očekuju, ali su se osećali povezano. „Čitava stvar je bila veća od zbira njenih delova“, kaže on za BBC Culture „Bila je zver za sebe i bila je van naše kontrole iako smo je stvarali. Bilo nam je veoma teško da je obuzdamo, a to je mogla da oseti i publika“.
Ovi jedinstveni doprinosi članova benda se takođe ogledaju u njihovim različitim karakterima, što je rezultiralo ponekad haotičnom dinamikom. Harvi se smatrao nekom vrstom okosnice haosa, dok bi se Hauard i Kejv često svađali, a Pju je bio izvor stalne nepredvidljivosti. Plus, faktor konzumiranja niza droga i alkohola od strane različitih članova benda, i to je stvorilo grupu ljudi od kojih svako radi u različitim brzinama, raspoloženjima i u različitim stanjima toksičnosti od sumraka do zore. Ali za Harvija, koji je uglavnom bio trezan nepredvidljivost temperamenta bila je vitalni element.
Tenzija koju bi bend prenosio dok su se kretali između katastrofe i transcendencije takođe je bila izuzetno privlačna za Adamsona. „U Magazinu je postojala određena sigurnost i formula“, kaže on. „Ali sa Birthday Party bili ste u neprekidnoj pokretnoj traci haosa“, kaže on. „Zvuči subverzivno, ali to je delovalo kao model – kao način da razbijete postojeći sistem i budete u svom kreativnom svetu ludila.“
Haos njihovih svirki
Međutim, ovaj haos je počeo da se ogleda i u ponašanju njihove publike. Nastupi su postali agresivni i nasilni, ljudi su napadali bend i izbijali su neredi. Ubrzo kada su krenuli na američku turneju, opisani su kao „najnasilniji bend na svetu“ – što je naravno izazvalo samo još više nasilja.
Jedne noći jedan član publike je izašao na binu i počeo da mokri niz Pjuovu nogu dok je svirao, pa mu je Pju zauzvrat razbio bas u glavu. Isto tako jedne noći, kako je zabeleženo u članku iz 1982. u britanskom muzičkom nedeljniku „Melodi Mejker“, nasilnik na žurkama benda The Birthday Party, po imenu Bingo, doneo je sa sobom flašu metilnog alkohola. Uzeo je gutljaj, udario upaljač u usta i izdahnuo vatrenu loptu u pokušaju da njome proguta bend. Odlučivši da je bolje imati Binga na njihovoj strani nego da se bore sa njim, angažovali su ga kao svog ličnog čuvara da kontroliše ljutu rulju.
Kejv sada ima reputaciju izvođača koji sa fanovima ima harmoničan odnos, pun ljubavi preko svoje platforme za pisanje pisama „The Red Hand Files“, ali to nije uvek bio slučaj. Tokom jednog nastupa iz 1982. godine, nemirna gomila je započela tuču, dok je uspaničeni promoter pojurio iza scene da saopšti bendu o eskalaciji tenzija. „Dobro. Nadam se da će svinje ubiti jedna drugu“, rekao je Kejv „Melodi Mejkeru“.
Ali nasilje je ubilo deo magije po Harvijevom mišljenju. „Kada se pretvorilo u sukobe, to je uništilo napetost koja se nagomilavala“, kaže on. „Nasilje je bilo štetno jer je to bila unapred pripremljena reakcija – a to zaista nije bilo ono o čemu smo mi mislili. Tako da smo počeli da sviramo dosta sporih pesama, ali ironija je bila u tome što su te pesme bile prilično intenzivne, tako da to nije pomoglo. Samo je pogoršalo stvari.“
I drugi članovi benda su se osećali isto – Pev je rekao za Melodi Mejker 1982. godine: „Bend je samo malo čudovište koje smo stvorili i nad kojim izgleda da više nemamo kontrolu.“ U međuvremenu, Kejv je 1983. rekao za NME: „Ne znam za drugu grupu koja emituje muziku koja na neki način pokušava da bude inovativna i da privlači moronskiju publiku od benda The Birthday Party. Nisu svi u publici takvi, naravno – samo ljudi koje vidim sa bine – uvek postoji deset redova najkretenskijeg sektora zajednice.“
Dodajte tome eskalirajuću upotrebu droge, lične i kreativne nesuglasice između Hauarda i Kejva, i do 1982. godine se nazirao kraj. Preselili su se u Berlin kako bi objavili ono što bi bilo njihovo finalno muzičko ostvarenje, vrhunski „Bad Seed“ i „Mutini“ EP, pa ipak snimci sesija koje je snimio režiser Hajner Muhlenbrock prikazuju ružnu scenu. Kejv „kljuca“ glavom od upotrebe heroina, komunikacija je jezgrovita i napeta, a postoji opšta sumornost koja zlokobno visi. Trenuci kreativnog sjaja su očigledni, ali postoji opipljiva tama. Harvi je osetio da se to neće rešiti i efikasno je povukao bend. „Trebalo je da se pojavi nešto zbog čega bi taj eksploziv goreo, a ne da izbledi…“, kaže on.
Pju je umro nekoliko godina kasnije 1986. sa samo 28 godina od krvarenja u mozgu nakon epileptičnog napada. Pre svoje smrti 2009. godine, Hauard je objavio albume sa „Crime and the Citi Solution“ i „These Immortal Souls“, kao i solo albume, dok su Kejv i Harvi decenijama radili zajedno u grupi Nick Cave and the Bad Seeds.
Ali, 40 godina nakon njihovog neurednog, iako donekle neizbežnog propadanja, još uvek postoji veoma malo bendova koji su jedinstveni kao Birthday Party. „Oni su ostavili trag koji je bio jedinstven“, kaže Adamson. „Došli su iz tako drugačijeg i izvanrednog ugla i uprkos haosu, pretnji i subverziji svega toga, bilo je i vrhunskog zanatskog umeća. To je prevazišlo samo konvencionalno mlaćenje okolo.“
Bonus video: Amelie Lens na Exitu
