0
Hoakin Finiks igra glavnu ulogu u tročasovnoj komediji "Beau Is Afraid" punoj gneva, očaja, ali i crnog humora, koju je režirao Ari Aster.
Reditelj i pisac scenarija Aster se na premijeri u Americi zahvalio studiju „A24“ što je bio „dovoljno glup“ da ga finansira.
To dovoljno govori. Međutim, to ne znači da je film loš – u mnogim aspektima je briljantan – ali niko ga neće pogledati, a da se ne zapita kako je Aster uspeo da napravi tako neverovatnu, žanrovsku, tročasovnu, mešavinu edipovske ljutnje, očaja, bez konvencijalnog zapleta i razvoja karaktera, apsurdnu crnu komediju koja je sjajna.
Njegove prethodne umetničke horor drame „Hereditary“ i „Midsommar“ možda su bile čudne, ali „Beau Is Afraid“ je sigurno jedan od najbizarnijih filmova godine, piše „BBC culture“.
Strukturno je, međutim, prilično uredan i sadržajan, jer se fokusira na nedelju dana u životu jednog lika, a to je Beau Vaserman (Hoakin Finiks), ćelavi, trbušasti, jadni, sredovečni usamljenik. Nakon prologa koji prikazuje njegovo rođenje iz perspektive bebe, prvi put ga vidimo kako razgovara sa svojim veselim terapeutom (Stephen McKinley Henderson) i obaveštava ga da se vraća u svoj dom iz detinjstva kako bi posetio svoju majku na godišnjicu očeve smrti (datum koji će dobiti ključni značaj).
Terapeut ne veruje da će put biti lak, jer je Beau opterećen krivicom, ali zapravo imaće mnogo više prepreka nego što je mislio. Naime, Beau živi u postapokaliptičnoj distopiji, urbanom paklu, okružen izgorelim automobilima, komiranim žrtvama droge i trulim leševima. Njegov prazan stan je neka vrsta utočišta od ovog divljačkog Gotama, ali kada stigne tamo posle terapije, na vratima ga dočeka natpis da je otrovni pauk izgubljen u zgradi, kao i ljutite poruke komšije koji se žali na jačinu muzike – iako Beau ne pušta muziku. Odatle stvari postaju sve košmarnije.
Sama po sebi, ova uvodna 45-minutna sekvenca deluje kao duboko mizantropska, satirična farsa o stresu savremenog gradskog života, sa više vizuelnih gegova i više muške golotinje, od većine burnih holivudskih komedija. Drugo poglavlje seli se iz grada u predgrađe, dok se ranjeni Beau oporavlja u udobnom domu preljubaznog hirurga (Nejtan Lejn), njegove nelagodne supruge (Ejmi Rajan) i ogorčene ćerke tinejdžerke (Kajli Rodžers).
Treće poglavlje vodi Beaua u šumu bajki, gde ga ljubazna trudna žena (Hejli Skvajers) upoznaje sa lutajućom pozorišnom trupom. Jedna od njenih predstava pretvara se u dirljivo, animirano sanjarenje o životu koji bi mogao da ima. Postoje nežni flešbekovi u kojima njegovu majku igra Zoe Lister-Džouns, a mladog Beaua tumači Armen Nahapetian.
Poslednje poglavlje, smešteno je u porodičnoj kući u kojoj se glavni lik suočava sa problemima svoje majke zbog kojih bi i Norman Bejts iz „Psiha“ izgledao sasvim u redu.
Do kraja filma, Ari Aster će napustiti svako pretvaranje da priča određenu priču, preferirajući, čini se, da prenese sve svoje najmračnije, najintimnije strahove i fantazije o seksu, bolesti, roditeljstvu, novcu, društvu i smrti, i zatim ih predstavivši kao kaleidoskopski kolaž sitkoma, crtanog filma, krimi trilera, filma o čudovištima i naučno-fantastične odiseje. Rezultat izgleda potpuno ličan dok odjekuje komični izum ranih filmova Vudija Alena, formalna preciznost Stenlija Kjubrika i sumorni, mrtvi nadrealizam Roja Andersona, sa ubačenim delovima Čarlija Kaufmana i Dejvida Kronenberga.
Gledaoci će sigurno biti impresionirani Asterovom neverovatnom maštom i tehničkom veštinom, zabavljeni njegovim humorom i zadivljeni nekim od neverovatnih slika koje postavlja. Ali, da li će ih film oduševiti, to je druga stvar.
Od samog početka je jasno da je „Beau Is Afraid“ smešten u alternativnu stvarnost u kojoj naša pravila ne važe, a utisak da ništa od toga nema nikakvu unutrašnju logiku ili opipljive posledice može ostaviti osećaj kao da neko prepričava čudan san – i to tri duga sata. Tokom ta tri sata, Finiks ne daje mnogo više od užasne tuge i samosažaljenja koje kaplje iz njega u prvim minutama filma. I iako je svaki segment fascinantan sam po sebi, oni zajedno ne doprinose ničemu bitnom naraciji. Da je Aster jednostavno odsekao drugi od tri sata filma, možda bi bio koherentniji.
Pa zašto je „A24“ bio „dovoljno glup“ da finansira takvu zbunjujuću ludost?
Očigledan odgovor je da je Ari Aster snimio dva veoma profitabilna i hvaljena filma sa studijom, tako da je stekao pravo da se prepusti svojoj mašti. „Beau Is Afraid“ podseća na dve druge nedavne ekstravagancije sa uporedivim ekscentričnostima i vremenom trajanja (i istim prvim slovom), „Bardo“ Alehandra Gonzalesa Injaritua i „Vavilon“ Dejmijena Šazela. Oni skoro da čine sopstveni žanr. Sve su to zapanjujuće virtuozna, idiosinkratična dela, i svi su hvale vredni podsetnici da je, čak i sada, autorima ponekad dozvoljeno da ostvare svoje najluđe ambicije bez većih ograničenja. Ipak, u sva tri slučaja, još nekoliko ograničenja bi bilo poželjno.
Bonus video: Đorđe Kadijević o 50 godina od prvog horor filma „Leptirica“
