"Neobična a za neke i kontroverzna ličnost Branka Kukića, to je glavni razlog izbora za 'Stefana Prvovenčanog', što sa ponosom ističemo."

Ovim rečima iz saopštenja Organizacionog odbora Raških duhovnih svečanosti potvrđena je informacija koju smo objavili u petak da je Branko Kukić ovogodišnji dobitnik priznanja „Stefan Prvovenčani“, koje se od 2000. godine dodeljuje na pomenutoj manifestaciji za izuzetan doprinos nacionalnoj kulturi.

Obrazloženje prenosimo u celosti:

„Javno priznanje, nagrada ili počast, ide najpre na proveru javnosti, jer se samo u oblasti koja poštuje vrednosti (od tradicijskih do onih koje pomeraju granice slobode stvaralaštva) može potvrditi značaj jednog priznanja.

Sa tim osećanjem smo odlučili da ove godine visoko priznanje Raških duhovnih svečanosti pripadne Branku Kukiću, kulturnom pregaocu, pesniku, esejisti, pokretaču značajnih časopisa i edicija – jednom reči, polihistoru. Rođen u Čačku (Jelen Do,1950) i neprekidno delujući iz ovog grada Branko Kukić je dao nemerljivi doprinos kulturi ove zemlje i ovog naroda, imajući neprekidno na umu osećanje da kultura ne sme da poznaje granice, da za nju tabui i duh začaurenosti (palanaštva) ne smeju da postoje.
Oni koji su pisali o njegovoj prosvetiteljskoj misiji (zvuči patetično, ali to je tačna reč) upotrebljavali su čudne oznake: čačanski fanatik (Miljenko Jergović), džentlman elitističkog stava (Zdravko Zima), a poštovaoci njegovog rada iz kruga njegovih prijatelja, ističu da je primenjivao Skerlićevu radnu etiku: misliti kao skeptik, raditi kao vernik. To će reći da nikad nije nalazio lakoopravdanje da nisu ispunjeni svi uslovi, da treba sačekati bolja vremena. Kukić je znao da je ovo vreme jedino naše vreme i zato se nije štedeo.

Kao urednik čačanskog časopisa ‘Gradac’, 1977. je, u vreme kad su poznati časopisi iz beogradskog kruga počeli da zapadaju u osrednjost (poštansko sanduče za hiljade spisatelja raznih dometa), odabrao novu formulu: časopis kao tematski zbornik koji kreće od ‘nule’ i ostavlja čitalaštvu vrhunsko i probrano. Od tada do danas, časopis je u više od dve stotine zamašnih svezaka ostavio dragocene zbornike o piscima, pokretima, pojmovima u temelju svake ozbiljne kulture.

Prvi put smo tada dobili antologijski probrane tekstove, neki napisani ranije, neki naručeni po uredničkom konceptu. Zbornici posvećeni Mediali, Vladimiru Nabokovu, Danilu Kišu, Ljubi Popoviću, Dadi Đuriću, Ernstu Jingeru, Žanu Ženeu, Baltusu, Vasku Popi, Luj-Ferdinandu Selinu, da pomenemo samo neke, su danas najtraženiji po beogradskim antikvarnicama i zauzimaju birana mesta u privatnim bibliotekama. Malo koja evropska kultura ima zabeleženo nešto slično. Iza svega toga je stajao svojim konceptom, stavom i praćenjem svih procesa do izlaska u knjižare. Ubrzo, na opšte iznenađenje, pokrenuo je svoju izdavačku kuću ‘Gradac K’, sa nekoliko kolekcija: Alfa, Peščana knjiga i Cveće zla. Ovde su se posle Borhesove knjige ‘Alfa’ pojavile neke retke i malo poznate knjige autora kao što su Beket, Umberto Eko, Jursenar, Hajdeger, Arto, Genon (da pomenemo samo nekoliko).

Kao istoričar umetnosti objavio je četiri knjige u kojima je analizirao slikarstvo fantastike, a među njima su prve ozbiljnije studije o Šejki i Ljubi Popoviću, u godinama kad se o Mediali pisalo kao o egzotičnoj i pomodnoj skupini autora. Priredvši zbornik posvećen Leonidu Šejki ‘Grad-Đubrište-Zamak’ 1982. Kukić je uveo Šejkinu stvaralačku ličnost u najbitnije tokove moderne umetnosti u svetu.
Kukićeva knjiga eseja o izazovnim esetetičkim fenomenima ‘Iza’ (2012) stavlja ga uz bok naših najznačajnijih esejista, od Gostuškog do Bogdana Bogdanovića.

Kao pesnik okrenut metafizičkim i egzistencijalnim povodima, intelektualno sažetim poetskim iskazima Kukić je ‘crna ovca’ u današnjoj srpskoj poeziji. Po modelu ova poezija je, uslovno govoreći, bliska ‘mračnim’ pesnicima kao što su Gotfrid Ben i Paul Celan, ali o njenoj ozbiljnijoj recepciji je nemoguće reći nešto pouzdano, jer je današnja srpska poezija u čistom getu, bez ozbiljnije književne podrške (izuzimamo generacijske i burazerske pohvalnice).

Neobična a za neke i kontroverzna ličnost Branka Kukića, to je glavni razlog izbora za ‘Stefana Prvovenčanog’, što sa ponosom ističemo.“