Branka Katić za Nova.rs: Beograd je od sada moja baza

Da, da, kao što vidite, istina je. Postala sam član Beogradskog dramskog pozorišta i srećna sam što ću biti deo ovog ansambla u pozorištu koje doživljava pravi preporod, kaže za Nova.rs jedna od najomiljenijih srpskih glumica Branka Katić, koja već godinama živi u Londonu, a ostvarila je uloge za pamćenje i u zemlji i inostranstvu.

Svoju pozorišnu karijeru, podseća, i počela je u ovom teatru u vreme kada je upravnica BDP bila Borka Pavićević.

– Bilo je to daleke 1991. godine kada sam igrala u komadu „Spaseni“ Edvarda Bonda u režiji Radeta Šerbedžije. Usledila je „Kamerna muzika“ Artura Kopita u režiji Lenke Udovički, a već sledeće godine sam radila „Povratak Don Žuana“ u diplomskoj predstavi reditelja Kokana Mladenovića.

A onda je usledila velika pauza, nastavlja, da bi se prošle godine vratila u BDP na poziv velikog Jagoša Markovića ulogom Sofi u komadu „Sumrak bogova“.

– Nekako kao da je sve tako trebalo da bude. U pravo vreme, na pravom mestu. U ovo pozorište su nedavno primljene dve fantastične mlade glumice sa kojima sam imala prilike da igram u ovoj predstavi. To su Isidora Simijonović i Vanja Nenadić, i moram da kažem da sam zaista bila poneta njihovom glumom. Uz dužno poštovana prema legendama ove kuće, ono što mi je uzbudljivo upravo je to što ovo pozorište ima mlad ansambl koji je fenomenalan.

Rad u pozorištu smatra posebnim izazovom jer su glumačka sredstva drugačija nego na filmu.

– Naravno, i na jednom i na drugom mestu moraš da daš sve. Ali sredstva kojima ćeš izražavati to što osećaš, želiš, kriješ ili nameravaš su različita. Živa publika čini da je svaka predstava jedinstven događaj, i koliko god dugo da je igraš svako izvođenje je malo drugačije i to je prava čarolija. Ni publika nije uvek u istoj energiji, ni ansambl, i zato je uvek zaista autentično i posebno iskustvo.

Najčešće pitanje koje su joj novinari postavili u subotu na svečanosti povodom Dana BDP, kada su i obelodanili da je i zvanično postala njihov član, jeste da li to znači da se definitivno vratila u Beograd.

– Život u Americi mi je bio najizazovniji period jer sam se osećala da sam predaleko od svega što volim. Poslednjih godina sam na relaciji London – Beograd, ali mi je engleska prestonica bila baza. Bila sam maksimalno posvećena porodici. Sada su moji sinovi veliki, i svi su me podržali, i oni i suprug, da mi Beograd bude baza jer ovde dosta radim, ali i dalje će mi se život odvijati između ova dva grada. Evo, stariji sin je donedavno bio ovde, sada će da dođe mlađi, Beograd je njihova druga kuća. London je udaljen dva i po sata vazdušnom linijom, kao kada kolima odete do Niša, tako da nije to na kraj sveta. Jedino što je meni sada komplikovano zbog posla da češće idem tamo, jer ovde dosta snimam i ne mogu da odem u London i provedem dane u obaveznom karantinu, pa da se vratim i nastavim sa obavezama koje imam. To mi sada teško pada, ali i to neće trajati doveka.

Trenutno, kako kaže, radi na serijama „Ubice mog oca“ i „Avokado“ koja se snima u Banjaluci.

– I imam poziv da učestvujem u diplomskom filmu „Sunce nikad više“ veoma zanimljivog mladog reditelja Davida Jovanovića koje treba da se snima u Boru – s osmehom je rekla Branka i dodala da je rad sa mladim umetnicima posebno raduje.