4
Ne bih rekao da je Beograd miran grad, ali meni odgovara taj gradski nemir i nered koji je vezan za glavne gradove, ali veoma umanjen u odnosu na šta sam navikao u Londonu, kaže poznati rok fotograf u intervjuu za našu rubriku “Gde je sad tvoj Beograd?”.
Brajan Rašić (Beograd, 1954) je sinonim za rokenrol fotografiju, najveće ime sa ovih prostora u tom svetu. Čovek koji je bio zvanični fotograf Roling Stounsa, Dejvida Bouvija, Dejvida Gilmora, Ejmi Vajnhaus i mnogih drugih velikih imena. Gotovo da nema novina koje nisu objavile neku njegovu fotografiju. Rođeni Dorćolac danas je u zasluženoj penziji, i posle decenija života u Londonu, sada živi u Dalmatinskoj. Možete ga videti na različitim gradskim dešavanjima, uglavnom gde je neki rokenrol događaj. Bilo je vreme da ga ugostimo i u našoj rubrici posvećenoj Beogradu, a on za početak priča kako se posle toliko godina vratio u svoj rodni grad.
– Kad je počela pandemija počeo sam, u nemogućnosti da radim, malo i da razmišljam. Pre toga se radilo i na neki način nema šta da razmišljaš, radiš i to je to. Tako dođem do zaključka, ‘da više ništa nije kao nekad’ kako mi kažemo. Već i pre pandemije su počele restrikcije oko fotkanja. Promenilo se vreme i velike zvezde su došle do zaključka da im fotografi nisu više potrebni. Ako Lady Gaga rasproda celu svetsku turneju za desetak minuta, naravno da joj ne treba promocija i fotografi. Tako sam, s obzirom da radim od kraja 70-tih godina shvatio da se biznis promenio i da danas raditi više nema smisla. Računajuci tu svoje iskustvo pa i godine rada. Zapravo, čovek shvati da taj minuli rad vredi više nego sve što danas možes da uradiš. Danas ima i previše fotografa i previše fotografija i sve je to toliko ‘razvodnjeno’ da postaje smešno nama old tajmerima. Ako na to dodam da sam ja već nekoliko godina i britanski penzioner, zaista sam došao do toga da vise ne moram da radim. Minuli rad od preko četiri decenije mi to dozvoljava. Hvala Bogu. Iskreno rečeno, nemam više onaj duh od nekad kao ni entuzijazam, ali samo iz navedenih razloga.
I tako dolazimo do Beograda. Krenuo sam u svet jos daleke 1973. godine, da bih od kraja 70-tih živeo u Londonu. U to vreme je bila neka druga država i sve je bilo drugačije nego sad. To kažem najviše zbog one čuvene rečenice ‘vratio se’. Ne vraćam se ja, samo napred idem. Ja sam i tokom svih proteklih godina boravka u Londonu bio u vezi sa mojim rodnim gradom i prijateljima u njemu. Istina je da onih nesretnih ratnih godina nisam dolazio skoro osam godina, ali me je bilo i pre i posle, a sad i više nego ikad. Naravno da mi prija zivot u Beogradu! Ljudi čine grad a ovde ja poznajem ljude koji su mi i poznanici i prijatelji i ima toliko dešavanja da mi sve prija, osim zagađenog vazduha. Beograd svakako nije ono što je nekad bio, i u dobrom i u lošem smislu. Ali je metropola koja živi i ima veliko srce koje se ne predaje. Uvek se ovde može lepo, udobno i prijatno živeti. I ne samo u Beogradu. Tu je i naša divna Srbija! Dok sam bio ovde, uvek se išlo ili ‘na Zapad’ ili na more. Ja Srbiju takoreći nisam ni video. Ali sad to ispravljam.
Što kažu, video sam ‘ceo svet’ a svoje nisam. Pa nekako došlo vreme da se ‘podmire računi’. Istina je da je London ‘moj grad’. Tamo sam proveo veći tj. najveći deo svog života. Tamo su mi deca, dve ćerke a od nedavno i unuka. Idem često u London, da vidim moje. U vezi smo i ovako, ali taj problem Zapada koji ja zovem ‘nemam vremena’ ja sve više osećam i ovde. I ovde ljudi ‘nemaju vremena’ ali tamo se sve svodi na ‘kuća – pos’o’. Ja čak i sa rođenom decom unapred zakazujem viđenja pošto se drugačije jednostavno ne može. Ja sam stekao to pravo na ‘imam vremena’ i to nije mala stvar. Iako da priznam, i ja nemam vremena na neki način, ali je sve uživanje u odnosu na predhodni zivot.
Šta vam konkretno danas u Beogradu baš odgovara. Čemu se radujete, u čemu uživate?
– Ne bih rekao da je Beograd miran grad, ali meni odgovara taj gradski nemir i nered koji je vezan za glavne gradove, ali veoma umanjen u odnosu na šta sam navikao u Londonu. Kupio sam stan blizu Taša. Pa ja svugde mogu peške da idem! U Londonu zaboravite na to. Trudim se da pešačim što više, pošto je sve nekako blizu. Ne volim sebe kad uletim u autobus da putujem jednu stanicu do centra. Parkovi su divni, ja sam Dorćolac i odrastao sam na Kalemegdanu, sad mi je bliže Tašmajdan. Volim da odem u Crkve. Sad mi je lokalna Sveti Marko. Kršten sam jos pedesetih u crkvi Aleksandar Nevski, u Sabornu sam odlazio i sa tatom. Odem do Novog groblja gde su mi roditelji sahranjeni. Taj mir i spokoj u crkvama ili na groblju mi prija. Naravno, pre svega, tu su ljudi. Zahvaljujući mom radu u oblasti gde sam radio, mnogo ljudi me poznaje a i ja njih. Od muzičara, novinara, književnika, glumaca, slikara, pa sve do školskih prijatelja. Jos uvek ih srećem i na ulici, neke ne mogu ni da prepoznam ali godine su prošle.
Šta vas najviše nervira u Beogradu, šta vam smeta?
– Uf, ne verujem da se tu razlikujem od drugih. Istina je da se ljudi naviknu, pa ne razmišljaju ali ja nikako da dođem na taj nivo. Beogradski trotoari, na primer. Pre svega, kao da ih nema za pešake pošto se tu sad parkiraju automobili. Drugo, i tamo gde može da se hoda, većina trotoara je ruinirana. Čovek da slomi nogu, pogotovo kad padne sneg i ne vidiš silne rupe, zaista opasno, ako možes da od parkiranih automobila prođeš. Sirene, automobilske sirene! Toliko se trubi da je to nenormalno. Ljudi čekaju u kolima zbog saobraćaja i trube. A ništa se ne pomera. Na neki način se po dužini trubljenja i samog načina već prepoznaju te psovke koje se upućuju vozaču u drugom automobilu. Neverovatno. Zatim nepoštovanje pešaka koji prelaze ulicu na označenom pečačkom prelazu. Ja sam naučen da kad pešak i pomisli da pređe pešacki prelaz – ti mu staneš. Naravno, ima i vaspitanih ljudi koji stanu i verujte, ja se uvek zahvalim. Tako sam navikao i kao vozač i kao pešak u Londonu.
Zimski periodi su ponekad zastrašujući zbog zagađenog vazduha. Na svu sreću košava spasava. Ali nisu retki slučajevi da Beograd bude pri samom vrhu nazagađenijih gradova na planeti. Zaista mi to ne ide u glavu. Da po nekoliko dana ne možes da otvoriš prozor koliko je vazduh zagađen. Prečišćavaš ono što imaš u stanu da se ne truješ. Možda je to i najveći problem, koji je ‘na sreću’ samo u vreme centralnog grejanja. Pušenje! U Londonu ne postoje javna mesta gde može da se puši. Ovde su svi pasivni pušači. Ja sam prestao početkom 90-tih i sada kada se vratim sa nekog javnog mesta, sve ide u mašinu za veš.
Kad se osrvnete na svoje detinjstvo i mladost, koliko su se Beograđani promenili po mentalitetu? Da li su to isti ljudi, ili je to neki potpuno drugi svet? Koliko su nas ratovi promenili?
– Da li ratovi, ili novi svet, internet, ili sve po malo… Naravno da je nemoguće da se nešto i neko nije promenilo. Valjda je to i normalno. Znam i po sebi. Za mene i moj rad znaju ljudi, ali kako da zna neko ko se rodio ovog milenijuma i recimo krajem prošlog. Nih to ništa ne interesuje. Ni ta muzika koja se slušala niti bilo šta. Ali činjenica je da taj neki svet koji je za nama, kako bi naši stari govorili, ‘sve je nekad bilo bolje’ , više ne postoji. Plamen još gori i postoje oni koji ga održavaju, i to je dobro. Još dok nas ima.
Vi ste odrasli na Dorćolu. Kada poredite taj kraj nekada i sad, šta se sve promenilo?
– Već sam spomenuo da sam odrastao na Kalemegdanu. Istina je da je Kalemegdan još tu i zaista lepo sređen, kao i Donji grad. Ali ja se sećam vremena kada nije ni 25. maj bazen postojao a ni naselje oko njega. To bi preko zime Dunav sve preplavio i na proleće smo išli tu da se igramo. Dunav i ispucana zemlja, kao Mars kad se Dunav vrati u svoje korito. Danas, tu je Dorćol naselje, mislim na ovo novo, nema tu šta da se prepozna. Sve 100% drugačije. Samo niknu nove zgrade i po ulici gde sam se rodio, Skenderbegovoj, pa Knićaninova, nema više čika Danila i najboljih karamela i ratluka koji je nošen po celom svetu. Nema ništa. Samo neki duh koji lebdi u vazduhu za one koji se sećaju. Menjaju Beograd non-stop.
Nekad je razlog bio što su ga uništavali i bombardovali a sada su razlozi nekretnine, svaki dan sve skuplje. Samo se zida. Pa i mladi znaju šta je bilo tu pre Beograda na vodi. Sa neke strane sigurno je to i dobro, ali sa druge … Uostalom, glavni gradovi po celom svetu su uvek bila meta i mamac za većinu ljudi iz unutrašnjosti. Sada na to još dodajemo i migracije po celom svetu pa svakako i emigrante kod nas. Svet je sad nekako manji. Znate, ispred moje kuće je nekad bilo najbolje igralište za klikere u kraju. Onda su uveli autobus br. 24 čija je predposlednja stanica bila baš ispred moje kuće. I ode igranje klikera. I tako sve redom. I dan-danas se sve menja i menjaće se.
Vi ste čovek rokenrola. Ima li u Beogradu dovoljno rokenrola? Uopšte, u kakvom je stanju urbana kultura? Zadovoljni ste?
– Ja verujem da je urbana kultura neuništiva. Samo se menja. Neko ‘plače’ što nema ovog ili onog ali zapravo ima svega za svakoga. Da li su u pitanju DJ-jevi ili R’n’R ili nešto treće, Beograd sve nudi. Imam prijatelje koji se bave različitim oblicima muzike i sve to i čujem i pratim, ili sam da kažem informisan. Sve što je nekad izmišljeno, jednostavno se nastavlja, možda u drugim oblicima ali nema šanse da nema. Beograd je metropola koja prati sve što ima po svetu i na svoj način kreira svoju urbanu kulturu.
Koja mesta najviše volite u gradu, gde volite da boravite?
– Ne izlazim ja baš toliko, alii postoje periodi … Idiot mi je lokalni bircuz u ulici gde volim da odem. Realist odmah pored mene je sjajan. U Cetinjskoj Anti Shop ili Elektropionir. Dom Omladine, OUR Pub kod Taša. Volim da sednem u Mornar ili Hercegovinu, ima toliko mesta…
Omiljeni krajevi grada i ulice? Gde volite da se “šunjate”?
– Tašmajdan, pa gore do Trga i sve do Kalemegdana Knez Mihajlovom. To je nekako ‘moje’ i sad i nekad je bilo, bez obzira koliko se sve promenilo. Volim kad vidim Hotel Moskvu i Palatu Albaniju. Terazije kao da su nekako malo više zamrznute u vremenu ali i tu nije sve isto.
Omiljeni beogradski bend?
– Sa Električnim orgazmom sam prijatelj još od osamdesetih, čak sam ih verujem najviše i fotkao što je od “Distorzije” nadalje i ovekovečeno na njihovim izdanjima. Tu su i Partibrejkersi. YU Grupa, Van Gog… Teško je izabrati jedan.
Pričati o Beogradu često može da odvede u patetiku, ali i u pretencioznost. Imate li utisak da neki ljudi prave identitet od toga što su rođeni ovde? I mislite li da je neko beogradsko “foliranje” specifično za ovaj grad, ili svi glavni gradovi imaju to u manjoj ili većoj meri?
– Ja sam rođeni Beograđanin a moji su posle Drugog svetskog rata došli iz Srema. Već sam napomenuo da su glavni gradovi, zna se, meta ljudima iz najrazličitijih razloga. Biti Beograđanin je nešto lepo ako se ne smatra pretencioznim. Ni ja, kao ni neko ko je rođen na drugom mestu nismo za to krivi. To je život. Mene je život odveo u London. I to je moj grad i tu sam sve uradio i da kažem ostavio neki trag po svetu. U Beograd se dolazilo od vajkada. Tokom vremena, ti ljudi, njihova deca, generacije su svakako postali Beograđani. Važno je kako se čovek oseća. Ja čak mislim da kad je u pitanju London, ima njih koji vekovima tamo žive, ali London su stvorili, izgradili, doprineli mu migranti, kao i ja uostalom. Tako je sa svim velikim, glavnim gradovima. Ja sam ponosan da sam Beograđanin, ali to je moja stvar.
Kakvi su novi beogradski klinci koncertni fotografi? Ima li kvalitetnih, i traže li vam savete?
– Naravno da ima dobrih mlađih fotografa u Beogradu. Mnoge i znam. Nikako ne bih da umanjujem kvalitet današnjih fotografa koji je neosporan, ali mnogi, i ne samo ovde već po celom svetu, u mnogome koriste prednosti tehnologije. Uostalom, zašto da ne ako to postoji?! To samo kažem iz razloga sto sam ja analogni fotograf, tako sam počeo. To je neka druga priča zaista. Kad u foto aparat staviš film od 36 snimaka i time završis posao. A rezultat tek vidiš kad se razvije film. Danas, slika koja je snimljena, može za samo jedan minut da obiđe ceo svet i odmah bude na portalima. Uostalom, i sam sam morao da prihvatim tehnologiju, pošto je fotografija moj život. Sve što imam sam stekao zahvaljujući fotografiji. Novi klinci sve znaju. Na kraju je važno imati ‘oko’ i konačan proizvod. Kako se do toga dođe manje je važno.
Bonus video – Cane Partibrejkers: Kao pank rokeru važna mi je poruka ljudima koji su odustali od života
