4
"U Srbiji je moguće otići u kafanu, kockarnicu, kladionicu, bazen i razna druga mesta gde se ljudi socijalizuju, ali ne i u bioskope ili pozorišta koji se i dalje smatraju veoma rizičnim", piše u autorskom tekstu za portal RTS-a pozorišni reditelj i nekadašnji ministar kulture Nebojša Bradić. Njegov autorski tekst prenosimo u celosti:
U pozorišta širom sveta pandemija kovida 19 donela je egzistencijalnu nesigurnost i brigu u vezi sa budućnošću.
To je, takođe, stvorilo mogućnost za neophodno resetovanje i ponovno osmišljavanje pozorišnih praksi.
Pozorište u Srbiji je, i do sada, iskazivalo veliku posvećenost javnom zdravlju.
Prilikom rekonstrukcije i obnove pozorišnih zgrada, posebna pažnja je posvećivana izboru materijala i opremi, koji bi omogućili efikasno održavanje zgrada, kreiranje pozorišnih produkcija, bezbednost izvođača i publike i odgovarajući tretman zaposlenih i okruženja pozorišta.
Zgrade većine srpskih pozorišta imaju značajan potencijal da se u njima može disati i zdravo ponašati; to su objekti koji obezbeđuju prostor za vitalni građanski dijalog o svetu kakav želimo da bude.
Pozorišta u Srbiji su se suočila sa prekidom rada u martu mesecu i u njima nije došlo do suštinske obnove procesa rada.
Pojedinačni slučajevi proba i izvođenja određenih predstava na otvorenom nisu dali odgovore na pitanje: „Kako dizajnirati zdravo pozorište?“.
Zbog toga predlažemo Mapu puta, kojom će se pozorišna umetnost ponovo uspostaviti na scenama u zatvorenom prostoru.
Okvir za ovu Mapu puta je nastao kroz uvid u aktivnosti i iskustva koja se u ovom trenutku provode širom sveta – od premijere opere „Travijata“, u Kraljevskom pozorištu, u Madridu, preko planova britanske Vlade za otvaranje pozorišta, eksperimenata koje je sproveo Ser Endrju Lojd Veber, na Vest Endu, turneje mjuzikla „Fantom u operi“, u Južnoj Koreji, istraživanja na Univerzitetu Harvard, delatnosti Američkog repertoarskog pozorišta i drugih aktivnosti.
Izvođenje „Travijate“ u Kraljevskom pozorištu, u Madridu, je ukazalo na mogućnosti izvođenja opere u uslovima koji poštuju medicinske protokole.
Svaki pokret na sceni je pažljivo odmeren, kako bi se solisti držali na distanci od dva metra.
Članovi orkestra su nosili maske, kad god je to bilo moguće, i sedeli na razdaljini od 1,5 metra, sa plastičnim panelima ispred sekcije drvenih duvača.
Izvođačima i publici je merena temperatura pred ulazak u pozorište, a od gledalaca je traženo da nose maske sve vreme predstave.
Posebna intervencija je bila na samoj predstavi: scene balskih igara, prijema, strastvenih zagrljaja morale su biti redizajnirane prema novom rediteljskom konceptu.
Umetnici su zamoljeni da dođu mnogo ranije od uobičajenog vremena za početak predstave, kako bi bile izvršene neophodne provere i izbegla se grupisanja.
Predstava je imala 27 izvođenja pred salom u kojoj je bila zauzeta polovina gledališta (do 869 gledalaca).
Turneja mjuzikla „Fantom u operi“, u Južnoj Koreji, nastavljena je i za vreme pandemije kovida 19. Mere koje su preduzimane u Koreji uključivale su termalne kamere koje su pregledale publiku, beskontaktne termometre na vratima i dezinfikujuće fog-mašine.
Lojd Veber je u Londonu koristio iskustva iz Koreje, uz, određene modifikacije.
Državni sekretar za kulturu Velike Britanije je dao visoke ocene ovim aktivnostima i odobrio pretposlednju fazu u kojoj je moguće izvoditi predstave na otvoremnom i zatvorenum, uz poštovanje fizičke distance i drugih mera.
Mada u ovom trenutku postoje pitanja na koja još uvek nisu spremni svi odgovori, verujem da će artikulisanje što većeg broja pitanja voditi ka boljoj pripremljenosti pozorišta da ponovo podignu svoje zavese i prikažu predstave pred ispunjenim gledalištem.
Opredelio sam se da se u ovom trenutku ne bavim taktičkim protokolima za probe i predstave, zato što predviđamo da će se situacija menjati u danima i mesecima koji dolaze.
Prateći aktuelna iskustva i mere koje se razvijaju u svetskim pozorištima, ovom predlogu Mape puta dodavaću inovirane protokole.
Prvi izazov i jedno od osnovnih pitanja je kako da se pozorišta bezbedno otvore i kako da ponovo dočekaju publiku.
Dok se gledaoci pitaju šta će biti učinjeno da bi se osiguralo njihovo zdravlje i bezbednost, pozorišne organizacije širom sveta ubrzano rade na iznalaženju najadekvatnijeg načina primene naučnih dostignuća i preporuka.
Promena je, u tom smislu, već vidljiva, ali napredak u ovom procesu liči na metu koja se stalno pomera: tajming za otvaranje pozorišnih zgrada zavisi od praćenja preporuka koje donose nadležne službe u državi i od dinamike epidemije, koja se razlikuje na lokacijama u zemlji i svetu.
Mapa puta razmatra i oblasti koje mogu da imaju koristi od novih protokola za dalje unapređenje „zdravih zgrada“, za procese proba, predstava i za interakciju sa publikom.
U sve to mogu biti uključeni i modeli koji proizilaze iz iskustava teatra na otvorenom, kao i hibridna iskustva.
Praćenje dostignuća, kako na planu nauke, tako i na polju medicinskog tretmana, testiranja, uz njihovo sve bolje razumevanje, kao i razvoj vakcine, nastaviće da dopunjavaju naša promišljanja i nalaženje sve adekvatnijih rešenja.
Uz svest o tome da Mapa puta inicira strategije koje mogu da zahtevaju investiranje vremena i resursa, kao i da se ovakav finasijski pritisak pojavljuje u trenutku kad su pozorišta već suočena sa otežanim poslovanjem, da planiranog novca za dodatnu opremu nema, a finansijske rezerve su se istanjile – napominjem da neke od ovih intervencija iziskuju vrlo male modifikacije već postojećih praksi, uz mnogo veći „udeo“ kreativnog pristupa nego dodatnih finansijskih sredstava.
Svakako, neke će intervencije iziskivati detaljnije razmatranje i preispitivanje utemeljenih praksi i protokola, za šta, takođe, treba tražiti način koji zahteva najmanja moguća finansijska ulaganja, a mnogo više korišćenje kreativnih i stručnih potencijala.
U skladu sa tim, a budući da svako pozorište ima svoje specifičnosti, trebalo bi u rešavanje određenih problema uključiti i sindikalalne i druge relevantne organizacije i institucije.
Predlozi koje nudim mogu poslužiti kao osnova za forme pozorišne produkcije, interpretacije i prezentacije, bezbedne po zdravlje ljudi, iz ugla rizične epidemiološke situacije. Oni su, istovremeno, i poziv na širu diskusiju i dorinos istoj.
Zbog toga ova Mapa puta nije zbirka naloga, već okvir ideja i razmatranja, na osnovu kojih svaka institucija kulture može da osmisli i realizuje planove koje zasniva na sopstvenim potrebama i okolnostima u kojima deluje.
Svaka pozorišna situacija je različita, i svaka bi trebalo da oblikuje sopstveni plan, uz primenu mera Vlade Republike Srbije i regulativa javnog zdravlja.
Višeslojna odbrambena integrisana strategija
Na prvom mestu su zdravlje i bezbednost. Napori za otvaranje pozorišnih zgrada trebalo bi da budu fokusirani na pitanje kako zgradu bezbedno otvoriti, a ne na to da zgrada mora da bude otvorena.
Na osnovu iskustava u svetu, jasno je da ne postoji takva stvar kao što je „nulti rizik“, kao što ne postoji ni jedinstveno i univerzalno rešenje koje bi obezbedilo potpuno eliminisanje rizika.
Cilj je rizik smanjiti, kroz uključivanje višeslojne odbrambene integrisane strategije, koja podrazumeva podelu odgovornosti između osoblja, umetnika i publike.
Kriza koju je donela pandemija traži od osoblja, umetnika i publike da se prilagode novim normama ponašanja.
Izgradnja poverenja će tražiti transparentnost i otvorenu komunikaciju.
Na svakom koraku puta za oporavak pozorišta, kroz jasnu komunikacijsku strategiju, mora se izgrađivati društveno poverenje i učvršćivati osećaj međusobne sigurnosti između osoblja, umetnika i publike. Važno je da se uvode i dele nova iskustva.
Međutim, dok se neki modeli zaštite mogu odmah videti, drugi (kao što je promena ili unapređenje ventilacije) ne mogu.
Stoga će objašnjavanje svakog koraka koji je pozorište preduzelo kako bi umanjilo rizik, učiniti puno u ponovnom uspostavljanju poverenja publike.
Ventilacija i filtracija
Zgrada pozorišta je na prvoj liniji odbrane od kovida 19. Prednosti koje zgrada može da ima su njena veličina, susedstvo, autonomni sistem klimatizacije i slično.
Zgrada funkcioniše sa postavljenim sistemima i strategijama, osmišljenim kako bi bilo redukovano prenošenje virusa.
Zgrade u kojima su urađene adaptacije i delimične rekonstrukcije su u prednosti, jer imaju sisteme koji se mogu lako modifikovati.
Usavršavanje ventilacije zgrade je izuzetno važna strategija za ograničavanje prenošenja virusa vazdušnim putem.
Koncentracija virusa u vazduhu zgrada može biti umanjena ubacivanjem veće količine svežeg vazduha u zgradu (unapređenje ventilacije) i filtriranjem vazduha koji cirkuliše, kako bi bile odstranjene čestice virusa.
Usavršavanje ventilacije i filtracije u prostorima pozorišta ne traži nužno značajno kapitalno investiranje.
Pozorišta mogu da bez velikih investicija unaprede postojeći sistem ventilacije i filtracije. Ključni element u vezi sa ventilacijom je povećanje količine spoljnog vazduha koji prolazi kroz prostor.
Veća količina spoljnog vazduha koji se ubacuje u prostor može da razredi koncentraciju virusa u zgradi, kao i drugih štetnih agenasa.
Usavršavanje filtracije vazduha koji cirkuliše se može postići ugradnjom filtera koji mogu da zadrže veći procenat čestica (MERV -13 umesto MERV-8).
Može se koristiti i kombinacija ove dve vrste filtera (MERV- 13 i MERV – 8).
Beskontaktna infrastruktura
Da bi se ograničila mogućnost prenosa virusa, potrebno je da se na što više mesta instalira i koristi beskontaktna infrastruktura.
U kupatilima i toaletima, na primer, trebalo bi upotrebljavati beskontaktne dozere sapuna, slavine, tuševe…
U zgradama, konvencionalna vrata mogu biti zamenjena automatskim. Plaćanja se mogu obavljati beskontaktnim platformama.
Prelazak sa papirnih ulaznica i drugih komunikacijskih materijala (program, flajer) na digitalne formate je preporučljiv.
Načelno, što više zajedničkih objekata (ili površina) bude eliminisano, rizici će biti umanjeni.
Fizička barijera
Fizičke barijere su upotrebna sredstva koja redukuju širenje virusa.
Na primer, providni pleksiglas zidovi, koji mogu biti instalirani na mestima u ložama gledališta na kojima je moguće razdvojiti gledaoce, a da pritom ne budu ugroženi arhitektura gledališta, preglednost i akustika.
Ove barijere je moguće postaviti i između dirigenta i orkestra, između pojedinih sekcija u orkestru (sa posebnom pažnjom na drvene duvačke instrumente) i slično.
Važna je permanentna dezinfekcija ovih barijera, kako bi se osiguralo da one ne prenose viruse, budući da se koriste da bi zaštitile više ljudi tokom dana.
Korišćenje fizičkih barijera je najefikasnije u kombinaciji sa fizičkom distancom i uz upotrebu lične opreme (kao što su maske, viziri, rukavice).
Toalet
Poseban izazov za sve javne prostore u vreme kovida 19 predstavljaju toaleti. Mnogi ljudi koriste ista vrata, slavine i toalete.
Ovo pitanje je iz ugla pozorišne organizacije veoma osetljivo i problematično, posebno u situaciji kada vlada epidemija, a kada u kratkom vremenskom periodu, u kojem nema vremena za primenu detaljnijih mera dezinfekcije, publika, odnosno veliki broj ljudi, treba da upotrebi iste toalete.
Moguće strategije
• Obavezno nošenje maski
Treba uvesti pravilo obaveznog nošenja maski. Maske mogu da pomognu u sprečavanju da nosilac maske, koji možda ne zna da je inficiran, širi virus na druge.
Maske takođe obezbeđuju određeni nivo zaštite od drugih, koji mogu biti inficirani.
Nošenje maski za sve vreme trajanja predstave je ohrabrujuće, jer svakom pojedincu daje dozu sigurnosti da neće biti inficiran.
• Komunikacija sa gledaocima
Pre ulaska u pozorište, posetioce treba upozoriti da će biti potrebno da se ograniči okupljanje većeg broja ljudi u toaletima, tako da budu na to pripremljeni.
• Grupisanje publike i upotreba toaleta
Strategija uključuje produžavanje trajanja pauze, molbu publici da ostane na svojim sedištima pre nego što pođe u toalet (gledaoci ići određenim redosledom, npr. prvo iz prvih npr. pet redova), instaliranje pleksiglas barijera između pisoara ili prostora ispred ogledala, povećanje kapaciteta toaleta.
• Izvođenje predstava koje nemaju pauzu
U slučajevima dužih predstava, trebalo bi razmotriti mogućnost većeg broja pauza ili produženog vremena za pauze, kako bi svi bili u mogućnosti da koriste toalete, a što bi, uprkos uslovima epidemije, redukovalo strah od mogućeg zaražavanja.
• Povećati broj čišćenja
• Sanitarne maramice u toaletima
Obezbediti gledaocima sanitarne maramice u toaletima i omogućiti im da očiste kvake, slavine i toaletna sedišta pre upotrebe. Ovim se, istovremeno, dobija veća bezbednost, i povećava se nivo higijene.
• Upotreba portabl prečistača vazduha
Portabl prečistači vazduha mogu biti mnogo efikasniji u toaletima nego u drugim delovima pozorišta, zato što je volumen ovih prostora mali i buka ne mora da predstavlja problem. Povećanje filtracije vazduha može da pomogne u redukovanju rizika za prenošenje virusa.
• Dodati stanice za pranje i sanitaciju ruku
Druge intervencije
Sledeće inženjerske kontrole mogu biti korisne u smanjivanju rizika za širenje Covid 19:
Vlažnost vazduha
Održavanje relativne vlažnosti vazduha između 40 odsto i 60 odsto može da pomogne da se umanji pokretljivost i prenošenje virusa.
Sem toga, održavanje relativne vlažnosti vazduha na ovom nivou može biti veoma korisno za povećanje kapaciteta respiratornog sistema za prirodnu odbranu od virusnih infekcija.
Upravljanje nivoom unutrašnje relativne vlažnosti vazduha može se postići postavljanjem portabl mašina u manjim sobama. U čitavoj zgradi treba preispitati sistem centralnog vlaženja vazduha.
Ultraviolet germicidne lampe
UVC svetlo uništava mikroorganizme, uključujući i viruse. Ove lampe mogu biti instalirane uz plafon prostorije.
Ova tehnologija se upotrebljava u školama, zatvorima i prihvatilištima.
Uz konsultaciju sa UVC ekspertima, trebalo bi ispitati načine za postavljanje ovih lampi, kao i moguće štetne uticaje na ljude i mogućne štetne efekte na pozorišne materijale (tekstil, kulise).
Probe i predstave
Proba
Različite su strategije za minimiziranje faktora rizika za vreme proba.
Pitanja koja se najčešće postavljaju su:
• Da li glumačke podele i kreativni timovi treba da budu u karantinu pre početka procesa proba?
• Šta može biti urađeno online dok su u karantinu?
• Kakva je strategija kuće prema gostujućim umetnicima?
• Kakva je politika transporta između lokacija – probne sale, scene i slično, što bi moglo da smanji rizik širenja virusa?
• Kako obezbediti posebna mesta za stvari svakog pojedinačnog učesnika?
• Kakva je strategija za alternacije (koje mogu da budu najbolja zaštita produkcije za slučaj bolesti ili karantina)?
Predstava
Produkcijski period predstave uključuje saradnju mnogih različitih timova: scenskog, kostimskog, timova za svetlo, zvuk, video, kulise…
Svi oni rade u saradnji sa produkcijskim osobljem, da bi, u ograničenom periodu vremena, postavili i održali predstavu na repertoaru.
Pozorište je prinuđeno da ponovo osmišljava rasporede, kako bi izgradilo, zamenilo, popunilo i zaštitilo predstave na repertoaru.
Jedno od osnovnih etičkih pitanja koje se postavlja pred rukovodstvo pozorišta je: „Kakav plan, politika i procedura ostavljaju prostor da oboleli ostane kod kuće, uprkos kulturi „show must go on“‘?
Umesto zaključka
Predložene mere ili strategije, u najvećem broju su inicirane aktuelnom epidemiološkom situacijom, ali su, ujedno, i mere i strategije koje će za posledicu imati trajno podizanje bezbednosnih higijenskih standarda i inače, i u pozorištima, ali i u populaciji.
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare
