0
Pozicija žene u izdavaštvu je ista kao pozicija žene u bilo kojoj drugoj delatnosti u Srbiji. Volim da kažem, proverite ko upravlja krupnim kapitalom, muškarci ili žene, lako ćete doći do pozicije žene u tom društvu, kaže za Nova.rs direktorka Akademske knjige i dobitnica francuskog Ordena za umetnost i književnost.
Bora Babić, osnivač, direktorka i urednica izdavačke kuće Akademska knjiga iz Novog Sada, dobitnica je Ordena umetnosti i književnosti u rangu oficira, koji joj je uručen juče u Ambasadi Republike Francuske. Ona je, kako stoji u obrazloženju, odlikovana za ogroman doprinos otkrivanju i objavljivanju prevoda francuskih autora iz oblasti književnosti i društvenih nauka, zahvaljujući kojima je francuska misao prisutna u Srbiji.
Francuski ambasador Pjer Košar je na dodeli Ordena, između ostalog rekao:
„Navešću reči velikog slovenačkog filozofa Slavoja Žižeka koji je nedavno izjavio: ‘Akademska knjiga je izdavačka kuća koja je potrebna intelektualcima kao vazduh koji dišu. Ona je jedan od retkih razloga zbog kojih se nismo vratili u potpuno varvarstvo’. Dodao bih, draga Boro, da ste jedna od velikih kreatorki ovih hiljada prozora ka svetu, ka misli i mašti, što predstavljaju knjige. Svi smo Vam zahvalni na ogromnom doprinosu razvoju svetske, evropske i posebno frankofone misli i književnosti.”
– Lep je osećaj kada saznamo da neko prati i ceni naš rad, i na simboličan način nam oda javno priznanje – kaže u intervjuu za Nova.rs Bora Babić, direktorka i osnivač Akademske knjige:
– Posebno se osećam privilegovanom što sam dobila visoko priznanje, koje se dodeljuje ređe, “Orden umetnosti i književnosti reda oficira” od Ministarstva kulture Francuske. To je potvrda da je knjiga u Francuskoj i dalje jedan od najvažnijih medija. Najbolji izdavači veoma su cenjeni, ubrajaju se u najvažnije institucije kulture i imaju veliku podršku države. Nažalost, u našoj zemlji nije tako, malo smo naučili od Francuza.
Da li je to kruna vaše izdavačke karijere ili ima još dosta do toga?
– Akademsku knjigu sam osnovala pre 17 godina i ako te godine uporedimo sa radnim vekom, imam još mnogo toga da uradim. Kruna moje karijere su vanvremenska dela koja sam objavila, ali i koja ću objaviti u narednim godinama, i sa kojim se može pohvaliti i kultura kojoj pripadam. Preveli smo knjige sa preko 30 jezika. Navešću za ilustraciju nekoliko primera – prvi smo objavili na srpskom jeziku Njutnove “Matematičke principe prirodne filozofije”, zatim čuveno delo “Kapital u 21. veku” Tome Piketija, impresivnu knjigu Jirgena Osterhamela “Preobražaj sveta. Globalna istorija 19. veka”, dvotomno delo “Teorija komunikativnog delovanja” Jirgena Habermasa, zatim veliku biografiju Ive Andrića “Pisac i priča” koju je napisala Žaneta Đukić Perišić, veliku biografiju Miloša Crnjanskog “Agon i melanholija”, autorke Gorane Raičevič, privodimo kraju objavljivanje Celokupnih dela Aleksandra Tišme, pred čitaocima su “Izabrana dela” nobelovca Patrika Modijana u 10 knjiga. Nagrade i priznanja imaju smisla ako iza njih stoji konkretno delo dobitnika. U suprotnom, pravimo lažni selfi.
Vi i Vaša kuća poznati ste po frankofoniji, po sjajnim francuskim autorima. Otkud ta ljubav prema francukoj kulturi?
– Oduvek sam cenila izvrsnost francuske kulture. Imala sam sreću da na početku karijere radim u izvanrednoj izdavačkoj kući ”Izdavačka knjižarnica Zorana Stojanovića”, u kojoj sam imala mogućnost da među prvima čitam mnogobrojne francuske teoretičare. Francusku mi je najviše privatno približila Parižanka Nicolle Haviland Marić sa kojom sam se sprijateljila pre 30 godina. Gospođa Nicolle je unuka Renéa Laliquea, čuvenog dizajnera bižuterije i kristala, kćerka je Suzanne Lalique, poznate kostimografkinje Comédie-Française i fotografa i dadaiste Paula Havilanda. Bila je supruga srpskog intelektualca, profesora Sretena Marića, ali je možda, na neki način, živela u njegovoj senci. Ona me je zavolela kao svoju kćerku. Volela je da kaže da ima tri kćeri, Natašu, Katarinu i Borku. Kada dublje razmislim, verovatno me je ona nesvesno uvela u magični svet francuske književnosti, mnogo godina pre početka moje izdavačke karijere, pričom o knjigama i prijateljstvima sa poznatim francuskim književnicima koji su posećivali njen i Marićev dom.
U kakvom je stanju izdavaštvo danas u Srbiji?
– Ako bi se uporedilo koliko se naslova objavi godišnje u Srbiji sa brojem stanovnika, verovatno bismo se našli pri vrhu svetske lestvice. Međutim taj pokazatelj ne bi bio reprezentativan ukoliko se ne uradi analiza objavljenih knjiga po oblastima. U Srbiji izdavači prate šta se dešava na svetskoj književnoj sceni i uglavnom objavljuju knjige koje su dobile velike nacionalne književne nagrade i o kojima se piše. U tom segmentu ne zaostajemo za razvijenim evropskim kulturama. Problem je što se slabo ili sporadično objavljuju dela iz društvenih i humanističkih nauka, skoro da nema novih prevedenih knjiga iz filozofije. Ta vrsta literature nije komercijalna pa se izdavači nerado upuštaju u takvu avanturu jer su svesni da će poslovati sa gubitkom.
Vi ste jedan od osnivača Udruženja profesionalnih izdavača u Srbiji. Kakva je pozicija žene u izdavaštvu, i generalno kakva je pozicija Akademske knjige?
– Pozicija žene u izdavaštvu je ista kao pozicija žene u bilo kojoj drugoj delatnosti u Srbiji. Volim da kažem, proverite ko upravlja krupnim kapitalom, muškarci ili žene, lako ćete doći do pozicije žene u tom društvu. Jedini, ali i najvažniji adut Akademske knjige je kvalitet izdavačke produkcije i zato opstajemo. To su prepoznali naši čitaoci i oni su nam najveća podrška i najbolji saveznici. Na sreću, sve je više žena koje osnivaju izdavačke kuće u Srbiji, i to me mnogo raduje. Žene imaju više strpljenja, preciznije su i odgovornije u poslu. Ako Vam navedem neke izdavačke kuće koje su osnovale žene: Fedon, Evoluta, Odiseja, HERAedu, Urban Reads, Kreativni centar, Dereta, Vaganar… Složićete se, sve imaju odlične izdavačke programe.
Na koja izdanja i prevode ste najvise ponosni?
– Teško je izabrati iz mnoštva naslova različitih oblasti knjige i autore na koje sam posebno ponosna. U katalogu imamo mnogo vanvremenih knjiga. Teško je upoređivati Ptolemejev „Matematički sistem“ i „Superinteligenciju“ Nicka Bostroma, ili knjigu Slavoja Žižeka „Lenjin“ 2017. Sećanje, ponavljanje i prorađivanje i knjigu „Sudbinu Isusa iz Nazareta“ Danijela Margeraa. Drago mi je što donekle pratimo i objavljujemo aktuelne svetske ekonomiste, kao što su Branko Milanović, Marijana Macukato, Toma Piketi, Žan Tirol, jer trenutno u Srbiji malo koji izdavač objavljuje tu vrstu literature. U našem katalogu posebno mesto zauzimaju domaći pisci, Laslo Vegel, Franja Petrinović, Radmila Gikić Petrović, Nebojša Milenković, Tibor Varadi, Oto Horvat, Mladen Jakovljević, Vladimir Petrović, Milan Belegišanin.
Poznati ste po tome da organizujete višednevne promocije jednog autora na različitim lokacijama u jednom gradu (Emanuel Ruben prošle godine u Novom Sadu, na primer). Da li je to način da se književnost približi ljudima na malo drugačiji i nesvakidašnji način?
– Kao što negujemo odnose sa domaćim piscima, istu toliku pažnju posvećujemo i stranim piscima. Svake godine ugostimo tri-četiri autora. Kada strani pisci posete Srbiju, Novi Sad i Beograd, promene sliku o našoj zemlji i kulturi i razbiju predrasude ako su ih imali. Susreti strasnih čitalaca sa velikim piscima liče na hodočašće i zato je važno da se to dogodi. Do kraja godine ugostićemo mađarskog pisca Lasla Darvašija, dobitnika Međunarodne nagrade za književnost “Aleksandar Tišma”, zatim francuske pisce Erika Vijara i Matijasa Enara i planetarnog ekonomistu Tomu Piketija.
Šta novo zanimljivo možemo da očekujemo od Akademske knjige u sledećem periodu?
– Do kraja godine objavićemo još nekoliko važnih knjiga iz istoriografije, filozofije, politikologije, književnosti, itd. Posebno izdvajam „Istoriju Srbije“ Dejana Đokića koja je prvo objavljena u Kembrižu na engleskom jeziku. Toj knjizi se mnogo radujem jer je reč o prvoj integralnoj istoriji Srbije koja obuhvata period od VI veka do 2022. godine, zatim knjiga „Kultura u nacističkoj Nemačkoj“ kanadsko-nemačkog istoričara Majkla Kejtera; dragoceni vodič kroz hrišćanski Istanbul ruskog vizantologa Sergeja Ivanova „U potrazi za Konstantinopoljem“. Potom obimna studija „Kapital i ideologija“ Tome Piketija, „Geopolitičku alfu“ Marka Papića, kapitalno delo nemačkog politikologa Herfrieda Minklera „Marks, Vagner, Niče“, u kojem se prepliću biografije tri velike istorijske ličnosti sa istorijom ideja druge polovine XIX veka. Autobiografiju Gabrijela Garsije Markesa „Vivir para contarla“, monografije Nenada Cekića „Etika: teorijski minimum“, studija Novice Milića „Gozbe“, knjiga Ratka Dunđerovića „Psihologija balkanskih stradanja“, romane savremenih književnika „Godišnja gozba grobarskog bratstva“ Matijasa Enara, „Rojal roz“ Nikole Matjea, „Mlekadžija“ Ane Berns (nagrada Buker). Tu su i prozna dela domaćih pisaca „Osmeh i ostala čuda“ Milana Belegišanina, „Čudo u Banatu“ Milana Micića, novi roman Borislava Čičovačkog „Abhaja“. U ediciji Minima sa Institutom za filozofiju i društvenu teoriju pripremamo knjige Dine Gudman i Antoana Liltia „Salon i društvenost – Žene od/za pera?“ i knjigu Fransoaz Vake i Roberta Šakltona „Ljudi od pera i filozofi“.
U kakvom je stanju domaća književnost danas? Utisak je da nedostaju poslednjih godina nova velika imena koja će naslediti Valjarevića, Basaru, Albaharija, Milenu Marković…
– Još ne moramo razmišljati o naslednicima pisaca koje navodite jer će oni sigurno napisati još mnogo. Moramo verovati da će se u godinama pred nama iz spisateljskog kvantiteta izroditi i kvalitet. Od mlađe generacije verujem u Vladimira Petrovića, Filipa Grujića, Mladena Jakovljevića…. Moramo biti optimisti, ali istovremeno i svesni da srpski jezik pripada grupi takozvanih malih jezika pa nije realno očekivati da imamo mnogo pisaca čija će dela biti prevođena u inostranstvu.
Bonus video: Gojko Božović, Arhipelag
