0
Fascinacija koja je dovela do ovog komada je u osnovi nastala iz razgovora sa ljudima, posebno onima koji su živeli u Jugoslaviji. Oni su o toj zemlji govorili kao o nekoj vrsti Diznilenda, kaže Bon Park, nemački reditelj koji je na scenu Beogradskog dramskog pozorišta postavio predstavu "Jugojugoslavija" po svom litararnom predlošku.
Bon Park došao je prvi put u Beograd 2009. godine sa namerom da neko vreme živi ovde i studira slavistiku. Posle samo 10 dana, vratio se u Berlin jer je, kaže, bio opljačkan i ostao je bez svega što je imao kod sebe. Mladić odrastao u Berlinu, Parizu i Južnoj Koreji, odakle je poreklom njegova porodica, u međuvremenu je postao jedan od najzapaženijih mladih reditelja u Nemačkoj, a njegovi komadi igraju se širom Evrope. U Beogradskom dramskom pozorištu postavio je na scenu svoj komad „Jugojugoslavija“ i premijera je odigrana preksinoć. Bon Park, zajedno sa glumcima Jadrankom Selec, Jelenom Čvorović Paunović, Isidorom Simijonović i Nikolom Malbašom, predstavu je najavio u Muzeju Jugoslavije i Kući cveća. Komad govori o zemlji-utopiji u budućnosti, a zasnovan je na sećanjima i osećanjima ljudi vezanim za Jugoslaviju, objašnjava nam nešto kasnije dok razgovaramo u pozorištu.
Odakle tolika fascinacija Jugoslavijom?
Bio sam fasciniran dok sam to izučavao. Moj prvi kontakt sa Jugoslavijom bio je Emir Kusturica. Gledao sam njegov film „Andergraund“. Kada sam ga pogledao, rekao sam: „O, toliko stvari se dešava u ovom filmu“. Način na koji se ljudi odnose jedni prema drugima u tom haosu… Gledao sam sve njegove filmove i veoma su mi se dopali, ali mislim da je „Andergraund“ najbolji, zbog koncepta. Dug je tri sata i uvek je rat, ali nije isti rat. Odlična ideja. Prvi put kada sam ga gledao, nisam to razumeo, tek drugi put, da je uvek rat. Osim toga, veoma je slojevit. Strancu možda olakšava da razume i mentalitet, i ono što se dešava ovde.
Potom sam se odlučio i da pokušam da studiram slavistiku, bez ikakvog plana da to i završim. O Jugoslaviji sam učio, zapravo, nakon toga, tokom studija, jer pre toga nisam znao čak ni koje zemlje su bile u Jugoslaviji. Toliko različitih zemalja, Bosna, Srbija… Fascinacija koja je dovela do ovog komada je u osnovi nastala iz razgovora sa ljudima, posebno onima koji su živeli u Jugoslaviji. Oni su o toj zemlji govorili kao o nekoj vrsti Diznilenda, u kojoj je sve bilo dobro, i vremenom su sve bolje govorili o njoj. Zvučalo je to kao da govore o nekom utopijskom mestu, posebno ove godine, sa svim ovim što se sada dešava. I uvek je zvučalo kao da je Jugoslavija bilo takvo mesto, a drugačije je ako zagrebete dublje, istorijski, u te činjenice kako je sve eskaliralo i razloge kako sve to se srušilo i raspalo… Ali dopala mi se ideja o tome da je to bila savršena zemlja.
Kažete da se da se predstava ne bavi činjenicama, nego sećanjima i osećanjima vezanim za tu zemlju…
Da, i na tome je zasnovana priča o fiktivnoj državi, koja se zove Jugojugoslavija.
… i govorite o drugačijim perspektivama, glumac koji nisu ni bili rođeni u vreme Jugoslavije, dve glumice koje su živele u to vreme, i na posletku vaše, kao stranca. Koje su glavne razlike u tim perspektivama?
Bilo je jako važno nešto što sam govorio od samog početka: moja perspektiva je perspektiva autsajdera i zato mi je bilo važno da stvorim tu fiktivnu državu, koja nije Jugoslavija, jer ne osećam da mogu lako da govorim o zemlji koja je toliko duboko u srcima ljudi, da to neću moći da razumem u potpunosti. Zato mi je bilo važno da stvorimo fiktivnu državu. Odabrali smo dve starije glumice i dvoje mlađih glumaca, jer su njihove priče i perspektive drugačije. Za one starije, to je uvek bajka („Ah, ta zemlja je bila sjajna“), jer su u njoj proživele svoju mladost, prvi put se zaljubile i sve to. I očigledno je bilo sjajno. A onda 20 godina niko nije pokušavao da razgovara o tome na pravi način, bilo je teško pronaći bilo šta. Bilo je dugih priča i monologa, ali nikada nečega što bi pomoglo da se razume šta se dogodilo. I niko ne koristi druge reči osim rat, građanski rat. To deluje kao trauma, ali to je moja spekulacija. A mlađi glumci su u jednom trenutku rekli: „Prestanite da pričate o toj divnoj zemlji koja je bila ovde, na istom mestu, hajde da se suočimo sa ovim što je sada, da počnemo nešto novo“. I to su te dve perspektive.
Kako je uopšte došlo do saradnje sa Beogradskim dramskim pozorištem?
Aleksandar Tijanić me je pozvao telefonom, zatekao me u mom stanu u Berlinu, video sam drugačiji pozivni broj, on se predstavio i pitao me da li želim da radim predstavu. Odgovorio sam potvrdno i posle sam razgovarao sa Jugom (Radivojevićem, direktorom BDP-a, op. nov.)
Kako vam je to zvučalo?
Bio sam veoma uzbuđen, jer bi to bilo zatvaranje punog kruga. Ovde sam prvi put bio još 2009. godine i zaljubio se u zemlju, u to koliko je grad dinamičan i pruža dovoljno prostora, grad zaista na neki način pripada ljudima. Tada, 2009. godine hteo sam da živim ovde neko vreme, ali sam bio opljačkan i ostao sam bez svega, pa sam posle 10 dana morao da se vratim. A sada se vraćam da ovde režiram predstavu.
Bili ste opljačkani?
Da, u nekoj mračnoj ulici, i morao sam da se vratim. Ali, evo, sada sam se vratio da ovde radim i to je taj pun krug. Znao sam šta mogu da očekujem, da će biti drugačije nego u Nemačkoj, bio sam uzbuđen, željno sam to čekao, znao sam da će biti zanimljivo i drugačije. Bilo mi je zanimljivo i to kako je direktor ovog pozorišta saznao za moje komade, jer nije bilo ničega prevedenog na srpski.
Kažete da ste studirali slavistiku. Jeste li čitali neke od ovdašnjih pisaca?
Oh, ne baš. Ali ja ni inače ne čitam mnogo. Drame, recimo, ne čitam uopšte. Nakon studija nisam baš mnogo čitao.
Kako ste onda pisali o Jugoslaviji? Jeste imali detaljno razrađen koncept ili ste ga ostavili otvorenim da se dorađuje kroz rad?
Da, uvek je to neka vrsta razvoja priče. Kada počnu probe, nema teksta, ali onda dođem sa nekom idejom, i mislima, i osećanjima o Jugoslaviji, o tome šta želim da radim, sa svojom perspektivom i svim što u osnovi želim da radim. Bitan mi je bio dobar osećaj, nešto što pruža nadu. I želeo sam da stvorim fiktivnu državu, pa imate to utopijsko mesto i pokušate da ga opišete. Sve je smešteno u budućnost, 100 godina od danas, i cela ta zemlja je praktično u budućnosti. Kao da će ta zemlja tek postojati i tek se raspasti. I od toga smo počeli. I to je to. Prikupljali smo materijal i svi su pozvani da donesu stvari iz Jugoslavije, da pitaju svoje roditelje kako je bilo, da donesu knjige za decu, udžbenike, male stvari, uspomene, gledali smo reklamu „Pan Ama“ od 20 minuta u kojoj se kaže “Hej, putujte u Jugoslaviju, to je divna zemlja”… Takve stvari. I tada sam počeo, u nekom trenutku, da pišem. O pričama koje su glumci pričali pri razgovorima koje smo vodili.
Kad govorimo u utopijama, šta je, po vašem mišljenju, glavni razlog da se one ne održe, zašto propadaju?
To je dobro pitanje. Ne znam. Verovatno je to onaj očigledan razlog. U školama se uči o komunizmu, ali idealnoj projekciji komunizma i svi kažu „hej, pa ovo je sjajno“. A onda shvatite da to ne radi i tužni ste što to nije uspelo. Potom odrastate i počinjete da razumete zašto: ljudi su komplikovani i stvari počinju takođe da se usložnjavaju, do te mere da je nemoguće razumeti zašto to ne uspeva.
Vaši komadi igrani su, osim u Nemačkoj, u Francuskoj, Italiji, Poljskoj, Rusiji, moglo bi se reći širom Evrope. Igraju li se u ovom trenutku negde?
Ići ću uskoro u Koreju, gde se izvodi jedan od njih. U Rusiji možda, nisam siguran, u Poljskoj se definitivno nešto dešava, u Italiji povremeno, mislim i u Rumuniji, ali ne smem da tvrdim. Nemam baš najtačniji pregled gde i šta.
Pitam vas to u svetlu pandemije i mera za sprečavanje širenja koronavirusa. Jeste se i vi susretali sa problemima da postavite svoje komade?
Moje komade u drugim zemljama inače ne režiram ja, pa ne znam za druge zemlje, ali pre nego što sam došao ovde trebalo je da imam premijeru u Hamburgu i ona je otkazana četiri dana pre izvođenja zbog mera izolacije. Nismo mogli da završimo ni probe. Propisi su u Nemačkoj znatno striktniji nego ovde. Glumcima nije dozvoljeno da se međusobno dodirnu, moraju da budu udaljeni na metar i po i imate mnoge druge propise. Sve to zvuči tako tipično za Nemačku. Prvo imate 45 minuta uvoda o propisima vezanim za mere protiv širenja korone na sceni i izvan nje, u prostoru za probe ne može da bude više od sedmoro ljudi na sceni i dvoje van nje. Ako neko treba da viče, onda mora da bude šest metara udaljen od onih ispred sebe i tri sa strane. Ako neko ne govori, onda metar i po. Sve je to veoma detaljno propisano i objašnjeno.
Kako onda, imajući sve ovo na umu, vidite budućnost pozorišta?
Ne znam. Nemam pojma. Samo spekulišem. U Nemačkoj su, znate, svi bili iziritirani odlukama tih korona zvaničnika i osećali su teskobu. Ali bilo je i onih koji kažu da je ovo prilika da se rekonstruiše pozorište, da bi moglo da se radi nešto drugo. I svi su sada kod kuće i razmišljaju o tome kako želimo da se bavimo pozorištem. Ako budemo prinuđeni da čekamo, možda će se izroditi i novi načini. A opet, mnogi snimaju svoje predstave i prave onlajn premijere, samo da bi se videlo da su prisutni i da rade, bez mnogo razmišljanja. Tako da ne znam.
Šta mislite o predstavama onlajn?
Ja to ne gledam. Pozorište nije onlajn.
