Setite se kako počinju “Godine” Ani Erno: „Sve slike će nestati“. Ta opomena treba da stoji urezana kao podnaslov svih društvenih mreža, kaže književnik za naš portal.
Piše: Milica Laufer
Povod za pisanje “Vremena vode” bila je upravo izvesnost da se svako sećanje nepovratno gubi. Nemam pretenziju da sam njome išta „spasao“. Možda mi je, zapravo, pošlo za rukom samo da artikulišem nebrigu prema sećanju. To mi je kao piscu sasvim dovoljno, priča za Nova.rs pisac Bojan Savić Ostojić (40), čija je prethodna knjiga „Ništa nije ničije“ bila u najužem izboru za NIN-ovu nagradu.
U romanu “Vreme vode” (Kontrast) pesnik, pisac i prevodilac sa francuskog jezika ispoveda priču kroz naratora kojeg pokreće želja za sećanjem i odvodi ga na adresu gde je odrastao, u selo gde mu živi familija, i gde će slušati njihove priče i videti slike koji postaju okidači njegovih sećanja.
Bojan Savić Ostojić objašnjava šta ga je navelo da se “drzne” putem sećanja:
– Zavela me je, kao što me i dalje zavodi, dvosmislenost sećanja. Njegova neodređenost, a u isto vreme, neodoljiva preciznost. Pustio sam pripovedača „Vremena vode“ da obitava negde između nedodirljivosti slučajnog sećanja – slike koja navire sama od sebe, a čista kao suza, i želje da se ta slika proveri na licu mesta, u valjevskom kraju. Njegova polazna tačka je u toj rastrzanosti, a rešava je u hodu.
Napisali ste kako vam nije glavni cilj da se nečega konkretno setite, već da se prepustite procesu sećanja. Da li je to za vas nostalgija ili stvaralački čin?
– Kad god se kunemo da se nešto čega se sećamo odigralo baš onako kako pamtimo, ne želimo da priznamo da je i naše sećanje posledica određene pripovedne manipulacije, bilo od strane nekog drugog, bilo od nas samih. Pisanje ove knjige bilo je za mene prepuštanje, „zaboravljanje u sećanju“. Uživao sam u tome da slobodno povezujem nekoliko labavih, ali upornih slika iz sećanja, ne vodeći mnogo računa o stvarnosti. Cilj mi nije bila nikakva objektivnost koja počiva na podacima, već uverljivost. Nju može da stvori samo priča.
Centralni lik u romanu je baba Rosa, čiju istinu pripovedač razotkriva. Koliko vam je žensko pitanje bilo bitno?
– Neki čitaoci istakli su da je “Vreme vode” feministički roman. Mogu pristati na takvo čitanje, ali upozoravam da ono može dovesti do uprošćavanja. Jer iza mog pisanja nije stajala nikakva apstraktna teza već etika seoske žene. Žene su glavni likovi ove priče, ali one nisu nikakve žrtve, već gazdarice. Istina, Rosa je ovde tragična, premda pomalo mitska junakinja. Pravi primer gazdarice jeste Negosava, glavna pripovedačica u knjizi. Žena na selu nije ponizna sluškinja. Ona vuče sve konce, pita se za sve, a muškarci su, kako Negosava u nekom trenutku i kaže, „nijeme stvari“. I što ovaj izraz još sugeriše, žena je jedini pripovedač, jedini čuvarni element u porodici. Istina, drži uzde u rukama sve dok se drži zadate uloge. Čim poželi da napusti ulogu gazdarice, gubi sve i to je Rosina drama.
Sećanjima se vraćate u analogno vreme kada nam životi nisu bili dokumentovani svakodnevnim postovima niti digitalizovanim javnim datotekama. Da li su u opasnosti da nestanu?
– Sećanja nestaju, zataškavaju se, guše, dok vodimo ovaj razgovor. Ni „rilsi“, ni „storiji“, ne ostaju u arhivi, zar ne? Setite se kako počinju “Godine” Ani Erno: „Sve slike će nestati“. Ta opomena treba da stoji urezana kao podnaslov svih društvenih mreža. Seoska sredina, prikazana u “Vremenu vode”, po tom arhivskom pitanju je dodatno nemarna. Seljak je usmen stvor, nepoverljiv prema dokumentu. Prezire knjigu, pa i papir po kojem se može pisati. I taj strah, koji je iskonski, pokušao sam ovde da prenesem. To je, najdirektnije rečeno, strah od istorije.
Obično volimo da se sećamo prijatnih momenata iz prošlosti. Da li su sećanja sigurno mesto?
– Sećanja mogu da budu sigurno mesto dokle god vam ne dune da ih proverite. Ako želite da ostanu sigurne oaze, bolje ih ne prevrćite, zadovoljite se njihovim povremenim pojavljivanjem. Ali, ako jednog dana poželite da zagrebete ono što stoji iza njih, to je znak da su prevazišla utešnu funkciju. Grebete, grebete i naiđete na tabu. Sledeći stupanj jeste o tome progovoriti.
Bonus video: Filip Grujić – Romane pišem u kafićima, Yugu…
Koje je tvoje mišljenje o ovoj temi?
Ostavi prvi komentar