0
Za ovu nedelju prepuručujemo za čitanje „Manastir“ Gorana Korunovića i „Vaskrsenje“ Vukašina Milićevića.
Goran Korunović, „Manastir“, Kontrast izdavaštvo, 2023.
Tri ciklusa pesama, koje govore ljubavnici, isposnici i sudije, premreženi su brižljivo uobličenim proznim celinama: nesvakidašnji susret sa formom vodi mističnom čitalačkom iskustvu napetosti i spokoja. Znake tajnovitosti, dvojnosti i čudesnih preobraženja u ovom poližanrovskom ostvarenju valja prihvatiti kao prvi talas nagoveštaja da se svet rastače. Sinkopirani stihovi i rečenice slivene po meri raznih nemira suočavaju čitaoce sa vanvremenim brigama, sa nemuštim strahovima, sa potisnutim žudnjama i sa egzistencijalnim dilemama koje naoko nisu srodne našem dobu, mada baš one oblikuju ružnu atomsku pečurku koja se nadvija nad životima svih koji dežuraju i zapisuju.
Vrednosti koje obećavaju integritet kao da nestaju; menja se odnos snaga prirode i kulture, nagona i znanja; tope se granice koje dele centar civilizacije (iz kog se vlada) od opasne divljine (kojom se nastoji vladati). Slika vaspitanog psa iz pesme „Zeleno nebo“ prizvaće i iluziju reda i pretnju nereda: priroda i život u njoj poprimaju obeležja suviše ljudske neizvesnosti, anksioznosti i paranoje.
Divljina se buni i traži prevlast, ohrabrena snažnim prilivom energije: „Radije bih u dimu divljine da rastem / nego roditelji da me rađaju“, prkosno peva glas u pesmi „Popela sam se na zmajeve oči“. I kao da već nije dovoljno rečeno, dodaje: „radije bih u požaru perunika da sazrim / nego da me za podzemne vode / neguju“.
Preispitivanje ličnog identiteta i vrednosti zajednice preusmerava se na praćenje mogućnosti tela da se skrije i preobrazi, na razne vidove transfiguralnosti koji odaju strepnju pred promenom. U pesmi „Susret“ vetar više nije revolucionarna snaga koja se tek „razgoreva“: vetar, naprotiv, naglašava sablasnu inerciju onemoćalog tela kom su odlomljena stopala. Rizikujemo da ne primetimo ni malu promenu ni veliku kataklizmu, jer smo suviše zaokupljeni Korunovićevim katalogizovanjem prirode i njenih rituala, katalogizovanjem koje je tako živopisno da se s njim može meriti malo čiji doživljaj sveta.
Vukašin Milićević, „Vaskrsenje“, Laguna, 2024.
Vaskrsenje kao tema ne samo biblijskih spisa i teološke literature već i nasumičnog niza književnih dela od Nušića do Pekića, od Bulgakova do Mirjane Novaković suočava nas i sa čudom i sa apsurdom. Ipak, Milićevićev prvenac kao da nije roman identiteta, već jedne teške situacione neuroze pretočene u etičku dilemu. „Vaskrsenje“ je dinamična i temeljna studija prolongiranog stanja obespravljenosti i obesmišljenosti. U pitanju je poučni egzistencijalistički roman o rizicima uništenja ideala i opasnostima od zatiranja dobrote.
Okružni sudija Lazar V. je vaskrsao, ali ne kao njegov imenjak Lazar iz Vitanije: nije ustao nakon četiri dana, već se pojavio u životima bližnjih i dragih, prijatelja i suparnika posle punih godinu dana izbivanja. Nakon što ga je Isus vaskrsao, Lazar sebi nije dozvolio više da se nasmeje, a Milićevićev junak biće suočen sa nizom neispravljenih nepravdi, sa nekažnjenim ratnim zločinima, sa profiterstvom, korupcijom i neprocesuiranim razbojništvima moćnika. Stoicizam i dostojanstvo učiniće ga junakom vere, koliko god se činilo da će ga skepsa i stid zbog nesavršenosti sveta nadživeti.
Bonus video: Čitanje i učenje u hladu: Kako to izgleda u letnjoj čitaonici u Novom Pazaru?
