0
Novo izdanje "Mog života" ne vraća Magu Magazinović samo kao ličnost - ono vraća njeno vreme, pokret, dah i misao.
Piše: Ksenija Milinković
U vremenu kada se prošlost rediguje prema potrebama sadašnjice, povratak autentičnim, samosvesnim i stilistički odmerenim svedočenjima deluje kao čin otpora. Takav čin jeste novo izdanje autobiografije „Moj život“ (Clio Beograd, 2025) Mage Magazinović – žene koja je, više nego svedok epohe, bila njena savest, pokretačka sila i telesni znak emancipacije.
Rukopis koji Maga ostavlja iza sebe – nedovršen, ali gust, misaono bogat i emotivno rafiniran – obuhvata ključne godine njenog života, od detinjstva u Užicu pa do formativnih decenija u modernom Beogradu. To je period kada se u njenom telu i umu prepliću pokret, misao, društveni bunt i duboka etička odgovornost. Autobiografija, kako ju je Maga zamišljala, nije tek beleženje životopisa; to je svojevrsna koreografija ideja i događaja, mesto u kojem se unutrašnji ritam prepliće sa spoljašnjim turbulencijama: ratovima, ideologijama, promenama režima i ličnim gubicima.
Njena priča počinje u školskim klupama, nastavlja se u višim ženskim školama, kroz formativne susrete s tada aktuelnim idejama – od društvenih utopija Černiševskog preko borbe za žensko obrazovanje, kroz ljubavne beleške i aktivističke korake, pa sve do odlaska u Minhen i Berlin, gde se susreće sa savremenim plesnim pokretima i pedagogijom koja će oblikovati njeno kasnije delovanje. Godine provedene u Nemačkoj, u dodiru s idejama Žaka-Dalkroza i univerzitetskom atmosferom umetničke slobode, bile su seme iz kojeg će nići beogradska Škola za ritmiku i plastiku, koju osniva 1910. godine.
Maga tako u ovoj biografskoj knjizi sama piše:
…Pošto sam svoje stručne predmete uglavnom bila već obradila, to sam se sledeća četiri semestra uglavnom bavila organizacijom studentkinja. Inicirala sam „Klub studentkinja“, gde su se učlanile brojne studentkinje. Prvi kolektivni rad kluba bio nam je zajednički prevod onda čuvenog pedagoško-socijalnog dela Švetkinje Elen Kej “Stoleće deteta”. Po njenom shvatanju 18. vek bio je vek žene, 19. vek čoveka, a 20. vek pripada detetu.
Delo sam razdelila po glavama. Ja sam prevela najduže, centralno poglavlje „Škola budućnosti“. Ostale glave prevele su Darinka Janošević, Draga Jeftić, Dobroslava Đor đević i Magdalena Jovanović. Prevodile smo sa nemačkog prevoda, Dobroslava sa francuskog svoje poglavlje. Švedski tada na Vel. školi niko nije znao. Unele smo svu dobru volju u taj naš prvi rad a prevod je bio doista potpuno uspeo.
Želele smo delo i da odštampamo. Ali kako je unutra bilo i poglavlje o braku, a Elen Kej u njemu se izjasnila da je svaki „iz računa sklopljeni brak nemoralan, pa makar ga blagoslovio i sam papa u crkvi Sv. Petra“, u nazadnijim beogradskim krugovima odmah se podigla povika na taj naš klub. Pošto je Elen Kej zastupala i teoretski, a i u praksi slobodnu ljubav, to i nas izviču za „pobornice slobodne ljubavi“ što smo se usudile da teoretski raspravljamo i takve teme, makar da smo sve listom u svome ličnome životu bile čedne kao Sv. Cecilija! Prevod, razume se, nismo uspele da plasiramo, jer je delo, za ondašnje shvatanje ljudskih odnosa u našem beogradskom društvu, doista bilo veoma progresivno i smelo.
Naročito su poglavlja o školstvu i vaspitanju izgrađena na shvatanju autorke: da se u vaspitanju deteta na svima stupnjevima ima polaziti od najglavnijeg činioca, tj. samoga deteta i njegove psiho-fiziološke osobenosti.
Dalje smo prevele raspravu Klare Cetkin „Studenti i Socijalizam“. Od Lili Braun „Ženski pokret“. A proučile smo i prodiskutovale i Džona Stjuarta Mila: „Potčinjenost ženskinja“. Nekako u to doba pada i propagandni dolazak u Beograd ondašnje najistaknutije nemačke feministkinje Kete Širmaher, danske književnice, takođe pobornice ženskih prava, Karin Muhaelis, čak i engleske sifražetkinje Ledi Aberdin (ili Astor?). Datuma tih poseta se baš ne sećam. Navodim ih radi poznavanja raspoloženja i shvatanja odnosa polova u tadašnjem društvu i borbe žena na početku 20. stoleća za izjednačenje sa ljudima u pravu na školovanje, pravu na zaposlenje izvan kuće i pravu na jednakost nagrade za isti privredni, prosvetni i umetnički rad žena i muškaraca.
Na Filozofskom fakultetu naše Vel. škole bilo je početkom 20. veka dosta studentkinja i redovnih i vanrednih. Na Tehničkom fakultetu bila je tada upisana, jedina, redovna studentkinja Jelisaveta Načićeva. Jedino je Pravni fakultet bio dotad neprikosnoveno muški domen studija.
U našem klubu bilo je pomišljano da i taj domen osvojimo. I ja se rešim da se upišem na Pravni fakultet. Bilo je oko toga dosta „povuci-potegni“. Ali je G. Giga Geršić, još od onog mog temata, bio prema meni vrlo dobro raspoložen. I profesor Crkvenog prava Čeda Mitrović zauzeo se za taj moj upis, te se ipak upišem, uprkos glavnim protivnicima „ženske invazije“ prof. Slobodanu Jovanoviću i Miliću Radovanoviću. Upisala sam i slušala Ekonomiju, Crkveno i Građansko pravo, jer su me te struke zanimale.
Posle dva semestra na prava se upisala D. Roknićeva, i ona je prva diplomirala na tome fakultetu. Pošto sam 1904. g. diplomirala na Filozofskom fakultetu, prestala sam posećivati i Pravni fakultet. Cilj moga upisa bio je postignut: i Pravni fakultet otvorio je vrata studentkinjama….
Knjigu “Moj život” je započela da uređuje Jelena Šantić – baletska umetnica, istoričarka igre i mirovna aktivistkinja – koja je u Magi prepoznala preteču svega onoga što savremeni pokret danas nosi: slobodu izraza, integritet forme i društvenu angažovanost. Nažalost, Šantić nije dočekala da knjiga bude objavljena. Urednički i istraživački posao dovršila je Marija Janković, dajući ovom rukopisu formu koja istovremeno poštuje njegovu fragmentarnost i osvetljava njegovu dubinu.
“Moj život” je tekst koji se čita kao dnevnik jedne epohe, ali i kao umetnički čin. Pisani jezik Mage Magazinović podseća na jezik plesa: izražajan i ekonomičan, ali bogat slojevima značenja. Rečenice su pune telesnosti, pokreta, tišina i naglih uvida – kao da je pisanje nastavak igre, a ne njena suprotnost.
Fotografska građa, arhivski prilozi i izbor tekstova koji prate autobiografske beleške čine ovu knjigu ne samo literarnim, već i dokumentarnim poduhvatom, važnim za istoriju umetnosti, pedagogije, feminizma i modernizacije društva. Posebno treba istaći da je knjiga istovremeno i dokaz ženske borbe: ne samo zbog sadržaja, već i zbog svoje geneze, posvećenosti i ženske solidarnosti između tri autorke: Mage, Jelene i Marije.
Novo izdanje “Mog života” ne vraća Magu Magazinović samo kao ličnost – ono vraća njeno vreme, pokret, dah i misao. U tom smislu, to je knjiga koja pripada ne samo prošlosti, već i sadašnjosti koja pokušava da se sa sobom izbori dostojanstveno – baš kao što je to činila i sama Maga.