0
Bio sam i ostao u potpunosti režimski reditelj, govorio je sineasta Veljko Bulajić, koji je preminuo u 96. godini.
Reditelj Veljko Bulajić, koji je umro samo nekoliko dana nakon što je napunio 96 godina, rođen je u mestašcu Vilusi na pola puta od Trebinja do Nikšića, 22. marta 1928. godine. Sa roditeljima, ocem Miljkom i majkom Ljubicom i braćom Džorđem i Stevanom je do izbijanja Drugog svetskog rata boravio u Sarajevu, da bi se potom vratili u Viluse i već 13. maja 1941. godine pridružili „ustanicima“ koji su se borili protiv „okupatora i narodnih izdajnika“.
Najstariji Veljkov brat Đorđe je poginuo u ratu. Stevan i Veljko su preživeli, iako su i sami bili ranjavani tokom rata.
Srednju školu Bulajić je završio u Sarajevu. Nakon rata počeo je da radi u Domu JNA u Zagrebu, i baš se tu zarazio kinematografijom. Upisao je filmsku režiju u Centro Sperimentale u Rimu, gde je diplomirao 1959. Vrlo brzo počinje da radi kao asistent velikim rediteljima kao što su Federiko Felini i Vitorio de Sika.
No, odlučuje da se vrati u Jugoslaviju i posveti svojim filmovima. Počeo je s kratkim ostvarenjima „Kamen i more“ i „Brod lutalica“ 1953, a prvi dugometražni igrani film „Vlak bez voznog reda“ snimio je šest godina kasnije. Film je nagrađen s dve Zlatne arene u Puli, kao i Nagradom grada Zagreba. Sledi film „Rat“ 1960. Ova vizija ratne katastrofe nagrađena je Zlatnom i Srebrnom arenom u Puli. Veliki uspeh Bulajić postiže i narednim naslovom „Uzavreli grad“ 1961. o životu u novom industrijskom centru, koji je ponovo ovenčan najvećom nagradom u Puli.
Bulajić je autor čiji su filmovi nizali uspehe kako ovde, tako i u inostranstvu. Ostvarenja „Kozara“, „Vlak bez voznog reda“, „Atentat u Sarajevu“, i naravno „Bitka na Neretvi“ bili su na vrhu liste najgledanijih filmova u bivšoj Jugoslaviji.
A „Skopje 63“, dugometražni dokumentarni film, bio je prikazivan na svetskim televizijama i Bulajiću je doneo prestižnu UNESCO nagradu Kalinga za „vrhunsko ostvarenje na području umetnosti i nauke“.
Veljko Bulajić laureat je i Zlatnog lava u Veneciji, Zlatne nimfe u Monte Karlu, nagrade za režiju u San Sebastijanu i Nju Delhiju, Zlatne medalje na Međunarodnom filmskom festivalu u Moskvi, međunarodne nagrade kritike Cidalc, pa Zlatnog klasa za najbolji film u Valjadolidu… Nagrađen je s nekoliko Zlatnih arena na Filmskom festivalu u Puli za najbolje filmove i najbolju režiju, a američka Akademija za umetnost i nauku nominovala je „Bitku na Neretvi“ za Oskara.
Odlukom Festivala mediteranskih zemalja u Rimu Bulajiću je 2013. dodeljena Nagrada za životno delo, nakon što je u rimskoj Filmskoj palati prikazan film „Libertas“ o životu i delu velikog hrvatskog pisca Marina Držića. Nagradu mu je uručio Franko Nero, zvezda „Bitke na Neretvi“ iz 1969, koji je u Jugoslaviji slavljen kao „jedan od najboljih ratnih filmova svih vremena“.
– Bio sam i ostao u potpunosti režimski reditelj. Iza mene i mojih filmova je stajao lično maršal Tito. Svaki moj film je koštao koliko i 17 jugoslovenskih filmova. I te kako sam bio privilegovan i time se ponosim jer sam domovini Jugoslaviji i svom narodu donosio ugled i novac – govorio je Bulajić 2010. o „poziciji državnog reditelja“ čiji ja „Bitka na Neretvi“ i danas najskuplji jugoslovenski film ikad.
Zahvaljujući tome jedini je koji se s ovih prostora može pohvaliti time da su mu u filmovima igrali Jul Briner i Orson Vels, ali i istočne zvezde kakav je bio Sergej Bondarčuk. A kuriozitet je da će mu plakat za „Bitku na Neretvi“ uraditi niko drugi do Pablo Pikaso. Španski slikar je u karijeri uradio samo dva filmska plakata – jedan za Bunjuelovog „Andaluzijskog psa“ iz 1929. godine, a drugi za „Bitku na Neretvi“ tačno četiri decenije kasnije.
Ali, oko sebe je Bulajić širio i neke kontroverze. Tako je uoči drugog kruga prošlogodišnjih predsedničkih izbora u Crnoj Gori, tik pred izbornu ćutnju, podršku dao Milu Đukanoviću, objasnivši da je reč o “ istorijskoj ličnosti čiji je doprinos nezavisnoj Crnoj Gori nemerljiv“.
A mnogo pre toga, 2011. snimio je dokumentarni film „Konvoj Libertas“, po istinitom događaju s početka rata u Hrvatskoj kad je na incijativu hrvatskih udruženja, kulturnih institucija i pojedinaca probijena pomorska blokada Dubrovnika. Bulajić, koji je i sam bio učesnik tog konvoja, filmom je podsetio na dramatičnu plovidbu konvoja brodom „Slavija“, i to onih koji su probili blokadu Dubrovnika 31. oktobra 1991, koji je do tada bio u potpunoj opsadi bivše Jugoslovenske ratne mornarice.
– „Konvoj ‘Libertas’ zaslužuje filmski spomen jer je deo hrvatske istorije, uzbudljiva priča iz vremena opsade Dubrovnika, kad je bilo nužno probiti blokadu grada i doneti mu duhovnu i materijalnu pomoć – pričao je Veljko Bulajić.
Bonus video: Žilnik na otvaranju Festa
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare