1
Zgrada BIGZ-a na Senjaku privlači pažnju ne samo kao izuzetno i upadljivo arhitektonsko delo, nego i kao atraktivan poslovni prostor, ali i kao neformalni centar alternativne kulture. Dok unutra u brojinim ateljeima, muzičkim studijima i drugim prostorima umetnici i muzičari stvaraju svoja dela, povremeno se, kao sada, pronesu i priče o tome da će već prilično devastirana zgrada biti prodata i da je "leglo narkomana i beskućnika". Ušli smo u BIGZ, proverili kako sada izgleda iznutra i šta je od svih tih priča tačno.
U zgradi BIGZ-a, od kako je sa tranzicijom propalo čuveno istoimeno izdavačko preduzeće koje je nekada zapošljavalo 3.000 ljudi, početkom novog milenijuma počeli su da naseljavaju umetnici. Nekadašnje kancelarije, magacini i drugi radni prostor na više od 6.000 kvadrata zakupili su i naselili umetnici, otvorili su tu svoje slikarske i vajarske ateljee, muzička studija ili prostorije za pripemu predstava i drugih dela izvođačkih umetnosti. U jednoj od prostorija sa višim plafonom radi i „Cirkusfera“, tu su i manje sale za treninge različitih sportova, u pojedinim kancelarijama ima i studenata koji se bave naukom, a u jednom periodu odatle se čula i jedna radio stanica.
Zdanje građeno u obliku ćiriličnog slova P na sedam spratova vremenom je počeo da nagriza zub vremena, pojavljivali su se kupci spremni da ulože novac u obnovu, ali… Zgrada je trenutno u vlasništvu akcionarskog društva „BIGZ Pablišing“. U tom akcionarskom društvu, prema dostupnim podacima, „Nova školska knjiga“ ima 76,7 odsto akcija, 4,3 odsto je u vlasništvu Akcionarskog fonda, dok je 18,9 odsto u vlasništvu građana malih akcionara. Vlasnik „Nove školske knjige“ je hrvatska „Školska knjiga“. Bord direktora Društva predložio je akcionarima prodaju, ali je redovna sednica Skupštine akcionara, zakazana za 29. jun, otkazana do daljeg.
Dok sa jedne strane jedno od najpoznatijih arhitektonskih ostvarenja jugoslovenske moderne propada, sa druge strane iz nje izlaze neka od najzanimljivijih umetničkih dela domaće alternativne kulturne scene.
„Ono što je Dom omladine bio nekada, to je sada BIGZ“, kaže Predrag Pejčić, muzičar, producent i vlasnik studija na sedmom spratu zgrade.
O zgradi BIGZ-a povremeno se priča zaista svašta, a takve priče šire najčešće oni koji u zgradu nisu ni ušli ili su dolazili sa namerom da pronađu nešto čime bi diskreditovali one koji se tu okupljaju i rade, pričaju zakupci prostora i primećuju da se takve priče pojavljuju uglavnom malo nakon što ponovo počne da se govori o prodaji zgrade, kao što je slučaj u poslednjih par meseci.
Spolja se može videti da je ponegde razbijen prozor. Na fasadi sa desne strane zgrade i dalje stoji veliki oglas o izdavanju prostora, kancelarijskog i magacinskog.
Na ulazu je obezbeđenje kome svako ko dolazi mora da se prijavi pre nego što se uputi teretnim ili u dva manja lifta na neki od spratova. Liftovi nisu baš najpouzdaniji, pa mnogi koriste i stepenice.
Na nižim spratovima je i nekoliko privatnih preduzeća i magacima: za proizvodnju i trgovinu tekstilom, za proizvodnju peciva i kolača, na prvom spratu je i firma turističke agencije.
Tu su zidovi okrečeni u belo, ali kako se odmiče ka višim spratovima, sve češće se mogu videti različiti grafiti i murali. Jasno je da se ulazi u prostor u kom nastaje alternativna kultura.
Iz nekih od zidova ove stabilne ruinirane lepotice može se osetiti i memla, zakupci kažu da se dešavalo da na poslednjem spratu i prokišnjava, ali da je sve to sređeno. Štaviše, oni sami, osim što plaćaju kiriju i račune, osim što su doneli vrednu opremu, ulagali su i novac da se prostori u kojima su srede.
Isto važi i za toalete. Ko koristi prostor i kako vodi računa o njima, takvi su i „mokri čvorovi“.
Na višim spratovima smešteno je i nekoliko muzičkih studija, odakle se i radnim danima čuje muzika.
Na krovu je nekada radio i čuveni džez klub „Čekaonica“, gde se za stolovima tokom leta, sa lepim panoramskim pogledom, češće mogao čuti engleski nego srpski jezik. Taj klub bio je preporučivan turistima koji su obilazili Beograd. Klub je zatvoren pre nekoliko godina, ali vodiči i danas gostima preporučuju da posete zgradu i upoznaju se sa onim što mahom mlađi Beograđani odavno znaju: tu je živa scena alternativne kulture.
U prvoj deceniji novog veka pričalo se i o mogućnosti da će zgradu otkupiti grad i od nje napraviti kulturni centar. To se nije dogodilo. Sada se od gradskih vlasti može čuti da će je zatvoriti. Delimično i zbog priča koje kolaju, nakon napisa u jednom tabloidu, da je unutra „leglo narkomana i beskućnika“.
– To su prazne priče ili nečija zla namera. Na ulazu u zgradu imate obezbeđenje, ne može da se uđe bez dozvole i tačno se zna ko šta ovde radi – kaže Pejić.
Kroz studija u BIGZ-u u protekle dve decenije praktično je prošao, kažu muzičari, praktično svako ko je u domaćoj (alternativnoj) rok muzici nešto značio. Plakati i napisi na zidovima svedoče o tome da su tu bar u nekom trenutku vežbali i snimali albume „Partibrejkersi“, „Škrtice“, „Eyesburn“, „Repetitor“, „Straight Mickey and the Boys“, „Vrane kamene“, „Crvi“, „Dingospo Dali“, ceo niz bendova okupljen oko nekadašnje nezavisne etikete „Manekeni BIGZ-a“, „Vizelj“, na desetine manje poznatih demo bendova i bendova koji sviraju obrade…
– Prosto rečeno, ovo vam je centar andergraunda i rokenrola, ne samo Beograda, već i Srbije. Ovo je poslednji bastion rokenrola. Ako isterate nas, „čudne“, možete da budete sigurni da ste izbacili rokenrol iz svojih domova – uveren je Aleksandar Pejić, frontmen benda „Vrane kamene“.
Mogućnost da muzičari i drugi umetnici odatle budu iseljeni je realna, ali se takve priče, kako kažu, povremeno pojavljuju od kada su došli tu.
– U poslednjih 14 godina, od kako sam ovde, često smo slušali da ćemo morati da se iselimo odavde, a za sve to vreme se to nije desilo. A to da se ovde okupljaju narkomani stvarno glupo zvuči. Što ne dođe policija i zatvori? Ima i ozbiljnih firmi koje rade ovde. U celoj zgradi trenutno ne može da se iznajmi prostorija manja od 100 kvadrata, sve je puno – kaže Ivan Petrović, vlasnik studija „P3“ kroz koji su prošli brojni domaći poznati i manje poznati muzičari. Najave za iseljenje, kaže i on, zakupci nisu dobili. A na pitanje šta ako budu morali da se isele, Petrović kaže da ne zna.
– Ne pravim planove na duže od dve nedelje. Tako je to ovde – dodaje Petrović uz osmeh.
Sa druge strane, on je jedan od onih zakupaca koji je pre nekog vremena uredio prostor oko svog studija. Organizovao je tada dobrotvorni koncert da se prikupi novac i deo sprata bude okrečen.
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare