0
Posavetovao bih vas da na FEST, koji počinje večeras, povedete decu, roditelje, brata ili sestru, prijatelja, da učinite FEST-u i sebi da ostane "jedna filmska konzumacija" koja je bolja što nas je više, kada film uspe da nađe načina da se pretoči u nekakav razgovor posle, makar bio i nemilosrdno osipanje paljbe po njemu
FEST 2023
Jadan FEST. Nije što više nije ni jedini, ni najbolji, možda ni najveći državno sponzorisani filmski festival, već mu rade i o umetničkim i selektorskim glavama, a na svu muku ostao je i bez svoje kuće i svojevrsnog amblema – Centra Sava. Ali, ne predaje se. I dalje zrači „strašću života“ i proslavlja pedesetogodišnjicu Fellinijevog „Amarcorda“ od koga je samo godinu dana stariji.
Filmovi više nisu bitni u našim životima, a sasvim sigurno ne koliko su bili kada je FEST osnovan i u narednih par decenija. Filmovi više nisu popkulturni toponim koji nosi „priče o kojima se priča“, koji reflektuje trendove, tokove i drži nam ogledalo u mračnoj sali. Izmestili su se iz naših života, izgubili „strast“, autori su postali trgovci ili, u gorem slučaju, propagatori i dušebrižnici. Malo se bave pričom, a više agendama i porukama. Našom dobrobiti. Nema guranja prsta u oko, uglavnom je u pitanju razmena uzajamnih tapšanja po ramenu. Filmovi, kao ni FEST više nisu nešto oko čega se naš život vrti čak ni tih desetak dana dok festival traje. Tako je kako je, i FEST tome (možda) nije kriv.
Sam FEST „žrtva“ je i perioda u kome se održava. Nekadašnji „festival festivala“ efektno je u januaru kompilirao sva dobra iz prethodne godine i za nas ih praktično re-emitovao na jednom mestu. Jedna obilata poseta FEST-u bila je dovoljna da namirite prošlu godinu i vaše „građansko“ bavljenje aktuelnim filmom. Danas, kada imamo sve moćniji (iako i dalje nemilosrdno amaterski) „Festival autorskog filma“, zatim festival „Slobodna zona“, lokalne, ali reprezentativne festivale poput „Festivala evropskog filma Palić “ na kojima se prikazuju nagrađena i vredna filmska ostvarenja potekla sa festivala koji su se „tek malo pre“ završili, za FEST koji dolazi prekasno, ne ostaje mnogo, čak više ne ni „oskarovski favoriti“ na koje se posebno oslanjao poslednjih godina.
Svi ti filmovi na koje je FEST računao kao svoje adute i decenijama stavljao na njih šapu, poput „kanskih“, „berlinskih“ i „venecijanskih“ pobednika, zatim pomenutih oskarovskih kandidata – već su bili po ranijim festivalima ili u bioskopskim (ili TV) salama. O internet pirateriji i dostupnosti većine naslova da i ne govorim.
Sa svim tim mukama, teško da ćemo poverovati u FEST-ovu eskapističku mantru „Strast života“, kao i da ćemo kuloarske diskusije iz Centra Sava uspeti da prenesemo u one MTS Dvorane i svih drugih bioskopskih sala koje su FEST-u i građanima Srbije izašle u susret. Nije to to. Nije to ta nostalgija. Pa, ako hoćete, nije to ni ta „strast“. Što ne znači da treba da se predajete, pošteni bioskopski gledaoče i FEST-ov poštovaoče! Daleko bilo.
Ali, biću bezobrazan, a valjda mi Jugoslav i njegov tim neće zameriti taj prevaziđeni, bumerovski oblik ponašanja, pa ću reći – ako ne odgledate nijedan film na ovogodišnjem FEST-u ništa *ebeno nećete propustiti. Što ne znači da na FEST-u nema dobrih filmova, samo nema naročitih, ni naročito velikih.
Pored onih izvikanih, koji u priličnoj meri opravdavaju propratni hajp, poput „Tar“, „Quiet Girl“ (možda jedino remek-delo u selekciji), „Speak No Evil“, pa i „Praznik rada“ i „The Son“, većina ostalih „za koje ste možda/verovatno čuli“ poput „All The Beauty and the Bloodshed“, „Infinity Pool“, „Bones And All“, „EO“ ili „Women Talking“ – koji važe kao ovogodišnji FEST-ovi aduti – daleko su ispod očekivanja i tek ponekom bizarnošću uspevaju da se izdignu iz bare običnosti. Uostalom, čitajte ove stranice za pojedinačna napenaljivanja.
Kao i svake godine, ja i sebi i vama zadajem da pogledate što je moguće više srpskih i regionalnih filmova, jer bez nas ni oni, a ni oni posle njih neće biti bolji. A nije da regionalne kinematografije treba da se stide pred ostalim evropskim, naročito ne hrvatska. Tako da su vam sve to preporuke („Kajmak“ Mile Mančevskog, „Tragovi“ Dubravke Turić, „Ovuda će proći put“ Nine Ognjanović, „Baci se na pod“ Nine Violić…).
Ako smem, posavetovao bih vas da na FEST, koji počinje večeras, povedete decu, roditelja ili roditelje, brata ili sestru, prijatelja, da ne idete sami. Da učinite FEST-u i sebi da ostane „jedna filmska konzumacija“ koja je bolja što nas je više, kada film uspe da nađe načina da se pretoči u nekakav razgovor posle, makar bio i nemilosrdno osipanje paljbe po njemu. Treba nam komunikacije u životima, ove „jedan na jedan“, tokom koje možemo da se pipnemo za ruku ili rame. Treba nam i strasti. Ali plašim se da to više niko ne radi u bioskopskoj sali. I bez mobilnog telefona.
Bonus video: Jovana Stojiljković o 51. Festu
