0
“Verujem da je, nagrađujući me ovih priznanjem, Švedska akademija odabrala da podrži intimni, lični glas, koji javni govor nekada može da pojača ili proširi, ali nikada da zameni”, kazala je američka pesnikinja Luiz Glik u besedi povodom Nobelove nagrade za književnost.
Priredio: Matija Jovandić
Nobelov komitet objavio je u ponedeljak besedu pesnikinje Luiz Glik kakvu laureati obično izgovaraju pred zvanicama u Stokholmu, ali to ove godine nije bilo izvodljivo zbog pandemije. Besedu, objavljenu na sajtu Nobelovog komiteta, prenosimo ovde u celosti.
„Kada sam bila devojčica i imala, mislim, pet ili šest godina, priredila sam takmičenje u svojoj glavi, izbor koji je trebalo da odluči o najboljoj pesmi na svetu. Dve su bile u finalu: Blejkova „Mali crni dečak“ i „Reka Svani“ Stivena Fostera. Skakutala sam gore dole po zadnjoj sobi kuće moje bake u Siderherstu, selu na južnoj obali Long Ajlenda, recitujući u sebi, kako mi je bilo draže, a ne naglas, Blejkovu nezaboravnu pesmu, i pevala, takođe u sebi, proganjajuću, utučenu Fosterovu pesmu. Kako sam dospela do toga da čitam Blejka je misterija. Mislim da je bilo nekoliko antologija pesama u kući mojih roditelja, među uobičajenim knjigama o politici i istoriji i mnoštvom romana. Ali povezujem Blejka sa kućom svoje bake.
Moja baka nije bila žena sklona knjigama. Ali tamo je bio Blejk. „Pesme nevinosti i iskustva“, kao i tanušna knjiga sa pesmama iz Šekspirovih komada, među kojima sam mnoge zapamtila. Posebno sam volela pesmu iz „Simbelina“, verovatno ne razumejući ni reč, ali čujući njen zvuk, kadence, zvonke naredbe, uzbuđujuće za veoma stidljivo, bojažljivo dete. „Po grobu čuven“. Nadala sam se.
Takmičenje ove vrste, za priznanje, za visoku nagradu, činilo mi se prirodnim; mitovi kojih je moja prva lektira bila prepuna. Najveća pesma na svetu činila mi se, čak i kada sam bila veoma mlada, najvišim od svih visokih prizanja. Bio je to i način na koji smo moja sestra i ja odgajane, da spasavamo Francusku (Jovanka Orleanka), da otkrivamo radijum (Marija Kiri). Kasnije sam počela da shvatam opasnosti i ograničenja hijerarhijskog razmišljanja, ali mi je u detinjstvu izgledalo važnim da nagrada bude osvojena. Osoba koja stoji na vrhu planine, vidljiva izdaleka, bila je jedina zanimljiva stvar na planini. Osoba tek malo ispod nje bila je nevidljiva.
Ili, u ovom slučaju, pesma. Bila sam sigurna da je Blejk nekako svestan ovog događaja. Shvatala sam da je mrtav, ali osećala sam da je još živ, pošto sam mogla da čujem njegov glas kako mi se obraća, prerušen, ali njegov. Govorio je, osećala sam, samo meni ili posebno meni. Osećala sam se izdvojenom, privilegovanom; osećala sam da je Blejk taj kome se obraćam, kome sam, isto kao i Šekspiru, već govorila.
Blejk je bio pobednik tog nadmetanja. Ali shvatila sam kasnije koliko su ti stihovi bili slični; bila sam privučena, onda kao i sada, usamljenim ljudskim glasom, podignutim u znak žaljenja ili čežnje. I pesnici kojima sam se vraćala dok sam sazrevala bili su pesnici u čijem sam radu ja igrala, kao izabrani slušalac, krucijalnu ulogu. Intimistički, zavodljivi, često pritajeni ili skriveni. Ne stadionski pesnici. Ne pesnici koji govore samima sebi.
Dopadao mi se taj pakt, dopadao mi se osećaj da je to što pesma izražava suštinsko a isto tako i lično, poruka primljena od sveštenika ili analitičara.
Svečana dodela nagrada u zadnjoj sobi kuće moje bake činila se, uz vrlinu svoje tajnovitosti, produžetkom te snažne povezanosti kakvu je pesma stvorila: produžetkom, a ne narušavanjem.
Blejk je govorio meni kroz tog malog, crnog dečaka; on je bio skriveno poreklo tog glasa. Mogao je da ne bude viđen, kao što ni mali, crni dečak nije bio viđen, ili ga je video neprikladno onaj nepažljivi i oholi beli dečak. Ali sam znala da je to što on govori istinito, da to njegovo privremeno smrto telo sadrži dušu svetlucave čistoće; znala sam to po tome šta to crno dete kaže, njegova lična osećanja i iskustvo ne sadrže krivicu, nema želje za osvetom, samo veru da će, u savršenom svetu kakav mu je obećan nakon smrti, biti prihvaćen onakvim kakav jeste, i da će u tom obilju radosti zaštititi fragilnije belo dete od iznenadnog obilja svetlosti. To što ta nada nije realna, što ona ignoriše stvarnost, čini tu pesmu takvom da slama srce, a takođe i duboko političnom. Povređenost i gnev pravednika koje mali crni dečak ne sme sebi da dopusti da oseti, od čega njegova majka pokušava da ga zaštiti, oseća čitalac ili slušalac. Čak i kada je čitalac dete.
Ali javno priznanje je sasvim druga stvar.
Pesme kakvim sam, celog mog života, bila najvatrenije privučena su takve pesme kakve sam opisala, pesme ličnog izbora ili zaključka, pesme kakvim slušalac ili čitalac daje suštinski doprinos, kao primalac poverenja ili povika, ponekad i kao zaverenik. „Ja sam niko!“, kaže Dikinsonova. „Jesi niko i ti? / Onda smo par – ne reci!“ Ili Eliot: „Hajdemo, onda, ti i ja / Kad se veče po nebu prostre / kao oboleli pod etrom na stolu…“ Eliot ne okuplja odred dečaka skauta. On traži nešto od čitaoca. Nasuprot, recimo, Šekspirovom: „Hoću li vas porediti sa letnjim danom?“. Šekspir ne poredi mene sa letnjim danom. Dopušteno mi je da načujem zaslepljujuću virtuoznost, ali pesma ne zahteva da budem prisutna tu.
U umetnosti kakva me privlači, glas ili sud kolektiva je opasan. Nesigirnost intimnog govora dodaje mu na snazi i snazi čitalaca, kroz čije je posredovanje glas ohrabren u svojoj neodložnoj molbi ili poverenju.
Šta se dešava pesniku kada kolektiv, umesto da njega ili nju očigledno progna ili igoriše, aplaudira i uzdiže ga? Rekla bih da bi se takav pesnik osetio ugroženim, izmanipulisanim.
To je tema Dikinsonove. Ne uvek, ali često.
Čitala sam Emili Dikinson najstrasnije kada sam bila u adolescentskim godinama. Obično kasno uveče, kad već prođe vreme za odlazak na spavanje, na kauču u dnevnoj sobi.
„Ja sam niko! Ko si ti?
Jesi li niko i ti?“
I onda u verziji koju sam čitala onda, a i dalje je volim:
„Onda smo par – ne reci!
Proteraće nas, znaš li…“
Dikinsonova je odabrala mene, prepoznala me, dok sam sedela tamo na kauču. Mi smo elita, sadruge u nevidljivosti, činjenica poznata samo nama, dok se uzajamno podržavamo. U svetu, bile smo niko.
A od čega bi se sastojalo progonstvo za ljude koji su postojali poput nas, na našem bezbednom mestu ispod panja? Progonstvo je kada se panj pomeri.
Ne govorim ja ovde o pogubnom uticaju Emili Dikinson na devojke u tinejdžerskoj dobi. Govorim o temperamentu kakav se libi javnog života ili ga vidi kao domen u kom generalizacija prevladava tačnost, delimične istine zamenjuju iskrenost i valjane zaključke. Ilustracije radi: zamislite da glas zaverenice, glas Dikinsonove, bude zamenjen glasom suda: „Mi smo niko, a ko ste vi?“ Ta poruka postaje iznenada zlokobna.
Iznenadilo me je to što sam ujutru 8. oktobra osetila neku vrstu panike kakvu sam opisala. Svetlo je bilo suviše bleštavo. Lestve suviše velike.
Mi koji pišemo knjige verovatno želimo da dospemo do mnogih. Ali neki pesnici ne vide dospevanje do mnogih u smislu širenja, kao pun auditorijum. Oni vide dosezanje do mnogih kroz postepenost, deo po delo, do mnogih kroz vreme, u budućnosti, ali u osnovi ti čitaoci dolaze pojedinačno, jedan po jedan.
Verujem da je, nagrađujući me ovih priznanjen, Švedska akademija odabrala da podrži intimni, lični glas, koji javni govor nekada može da uveća ili proširi, ali nikada da zameni.“
