Foto: Pete SOUZA / AFP / Profimedia

Barak Obama objavio je novu knjigu memoara "Obećana zemlja" i ona je odmah postala jedna od najčitanijih u Americi. Nekadašnji američki predsednik kaže da se pisanju učio čitajući najbolja književna dela, od klasika do savremenih pisaca, a poznato je da je pasionirani čitalac. Jednom do dvaput godišnje i sam preporučuje knjige na koje bi trebalo obratiti pažnju.

Barak Obama se u novoj knjizi memoara bavi vremenom provedenim u Beloj kući, svojim odlukama donetim za mandata predsednika Amerike, ali ono zbog čega za „Obećanu zemlju“ oni koji su je čitali kažu da nije ni nalik nijednoj od „predsedničkih autobiografija u prošlosti, a po svemu sudeći ni u budućnosti“ je to što je ona ujedno i introspektivni portret, a po tonu liči na njegovu knjigu „Snovi za mog oca“ iz 1995. godine. U „Snovima mog oca“ se, kako piše „Njujork tajms“, priča o odrastanju autora pretvorila u proganjajuće porodične memoare i široku meditaciju o rasi i identitetu, pa tako i „Obećana zemlja“ svedoči o Obaminim sposobnostima da pripoveda i o njegovom uverenju da su u ova podeljena vremena „pripovedanje i književnost važniji nego ikad“ i da je „potrebno da objasnimo jedni drugima ko smo i kuda idemo“.

Obama je u razgovoru za „Njujork tajms“ govorio o pisanju i ulozi koju je čitanje igralo kod njega još od tinejdžerskog uzrasta, o tome kako mu se ono odrazilo na viđenje politike i istorije, pričajući o piscima čija dela voli i o pripovedanju kao alatu za razvijanje empatije koji podseća ljude na to šta im je zajedničko: snove, frustracije i gubitke u svakodnevici koja postoji mino političkih podela.

Govoreći o svojim omiljenim piscima, Obama ukazuje na to da svi oni dele nešto zajedničko.

„Bilo da je to Vitmen ili Emerson ili Elison ili Keruak, tu je taj osećaj samoizgradnje i prihvatanja kontradikcija. Mislim da nam je to u genima zapisano, od samog početka, jer dolazimo odasvud, i sadržimo višestrukosti. I to je uvek bila i prednost Amerike, ali i ono što Ameriku čini tako sadržajnom“, kaže Obama.

Obama čita iz svoje knjige učenicima 2010. Foto: EPA/OLIVIER DOULIERY / POO

Dok je odrastao na Havajima, čitao je afroameričke autore poput Džejmsa Boldvina, Ralfa Elisona, Malkolma Eksa, Lengstona Hjuza, Ričarda Rajta, Zore Nil Harston i V. E. B. Duboa, trudeći se da se „razvija kao crni čovek u Americi“.

Usledile su potom studije na Univerzitetu Kolumbija ranih osamdesetih godina, kada je pokušao da bude „ozbiljna osoba“, čitajući i pišući dnevnik, i „pokušavajući da shvati u šta veruje i kako da razmišlja o svom životu“.

Tada bi, priča, kada čuje za neku knjigu uzeo odmah da je pročita, a ako ona referira na neku drugu, uzimao i tu drugu…

„Bile su to knjige sa polica za polovna izdanja, jer sam imao malo novca“, dodaje i priča da je čitao sve, od klasika poput Servantesa, Dostojevskog i Hemingveja, do „Ispod vulkana“ Malkolma Laurija, „Zlatne sveske“ Doris Lesing i radova Roberta Stouna.

Čitao je filozofiju, poeziju, istoriju, biografije, memoare i knjige poput „Gandijeva istina“ Erika Eriksona. I ne samo da je gutao knjige, nego je upijao i sintetisao ideje koje je nalazio u njima, prihvatajući one koje su nailazile na plodno tle u njegovim ličnim iskustvima i vrednostima“, piše novinarka „Njujork tajmsa“ Mičiko Kakutani i dodaje da je budući predsednik SAD u Čikagu počeo da piše i priče, „melanholične, refleksivne pripovesti nadahnute nekim ljudima koje je sretao kao organizator javnih događaja“.

„To što je Obama čitao u svojim dvadesetim i tridesetim godinama, kombinovano sa njegovom ljubavlju prema Šekspiru i Bibliji, te njegovim revnosnim proučavanjem Linkolna, Martina Lutera Kinga i Rajnholda Najbera oblikovaće njegovo viđenje istorije, viziju Amerike kao zemlje u stalnom procesu postajanja“, piše ona.

„Kao i svi drugi, kada razmišljam o tome kako sam naučio da pišem, koga sam oponašao, uvek mi je u glavi glas Džejmsa Boldvina. Nemam njegov dar, kao i neku vrstu suve iskrenosti i darežljivosti duha i tog ironičnog osećanja da može da gleda na stvari jasno, a opet da ima saosećanja čak i prema ljudima od kojih se očigledno gadio, ili im nije verovao, ili bio ljut na njih. Sve njegove knjige imale su velikog uticaja na mene“, kaže Obama.

Kaže i da je učio od pisaca koji su imali suprotne političke stavove od njegovih, poput nobelovca V. S. Najpola, jer je on „u par poteza umeo da naslika nečiji portret i pojedinačnu priču ili događaj poveže sa većim temama i većim istorijskim tokovima“. Pisanje je za njega bolan proces, kaže, zahteva od njega da zaista prione na rad i „istruže to što piše“ i da je to savet koji daje i svojim ćerkama i svakome ko ga pita o pisanju.

„Samo treba da počnete. Zapišite nešto. Jer ništa nije užasnije od praznog papira“, dodaje on.

Obama sa ćerkama u knjižari u Vašingtonu 2011. Foto: EPA/MARTIN H SIMON / POOL

Dok je pisao svoje memoare, kaže da nije čitao mnogo, „da ne bi odlagao ono što mora da uradi“ uživajući u knjigama, ali je odmah po završetku rukopisa dohvatio novi roman svoje prijateljice Merilin Robinson „Džek“, pa onda „Elegije o domovini“ Ajada Aktara, američkog pisca pakistanskog porekla.

Na pitanje šta bi preporučio nekome ko je tek stigao u Ameriku i želi da razume tu kompleksnu zemlju, Obama ispostavlja spisak: Vitmenova poezija, „Veliki Getsbi“ F. Skota Ficdžeralda, Elisonovog „Nevidljivog čoveka“, Stajnbekove „Plodove gneva“, „Solomonovu pesmu“ Toni Morison, „bilo šta od Hemingveja ili Foknera“ i Filipa Rota.

A što se nefikcije tiče, i tu ima listu: autobiografije Frederika Daglasa i Malkolma Eksa, Toorov „Valden“, Emersonovo „Samopouzdanje“, Linkolnov govor pri inauguraciji, „Pisma iz zatvora u Birmingemu“ Martina Lutera Kinga i „Demokratiju u Americi“ Aleksisa de Torkvila.

„Ne morate da budete prilepljeni za vesti da biste nekada osetili kao da smo prosto zaključani u ovoj kuli Vavilonskoj i da ne možemo da čujemo glasove ljudi kraj nas. Ali ako su književnost i umetnost dobri za to da nas podsete na sopstvene gluposti, predrasude, našu sebičnost i kratkovidost, knjige, umetnost i priče mogu da nas podsete i na radost, nadu i lepotu kakvu delimo“, navodi Obama, dodajući da se kroz knjige i pesme takođe čuje „da niste sami“.

Top 10 knjiga Baraka Obame

Čuvena izdavačka kuća „Penguin“ prenela je u oktobru na svom sajtu i Obamine preporuke 10 knjiga za čitanje u ovo vreme.

1) Doris Kerns Gudvin – „Tim rivala“  (2005)
2) Bernardin Evaristo – „Devojka, žena, drugo“ (2019)
3)  Džejms Boldvin – „Sledeći put vatra“ (1963)
4) Amor Tauls – „Džentlmen u Moskvi“ (2016)
5)  Izabel Vilkerson – „Toplina drugih sunca“ (2010)
6) Mošin Hamid – „Izlaz zapadno“ (2017)
7) Ibrahim Eks Kendi – „Obeležen od samog početka“ (2016)
8) Pola Hokins – „Devojka iz voza“ (2015)
9) Mark Tegmark – „Život 3.0“ (2017)
10) Naomi Eldermen – „Snaga“ (2016)

Koje je tvoje mišljenje o ovoj temi?

Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare