6
Barak Obama objavio je novu knjigu memoara "Obećana zemlja" i ona je odmah postala jedna od najčitanijih u Americi. Nekadašnji američki predsednik kaže da se pisanju učio čitajući najbolja književna dela, od klasika do savremenih pisaca, a poznato je da je pasionirani čitalac. Jednom do dvaput godišnje i sam preporučuje knjige na koje bi trebalo obratiti pažnju.
Barak Obama se u novoj knjizi memoara bavi vremenom provedenim u Beloj kući, svojim odlukama donetim za mandata predsednika Amerike, ali ono zbog čega za „Obećanu zemlju“ oni koji su je čitali kažu da nije ni nalik nijednoj od „predsedničkih autobiografija u prošlosti, a po svemu sudeći ni u budućnosti“ je to što je ona ujedno i introspektivni portret, a po tonu liči na njegovu knjigu „Snovi za mog oca“ iz 1995. godine. U „Snovima mog oca“ se, kako piše „Njujork tajms“, priča o odrastanju autora pretvorila u proganjajuće porodične memoare i široku meditaciju o rasi i identitetu, pa tako i „Obećana zemlja“ svedoči o Obaminim sposobnostima da pripoveda i o njegovom uverenju da su u ova podeljena vremena „pripovedanje i književnost važniji nego ikad“ i da je „potrebno da objasnimo jedni drugima ko smo i kuda idemo“.
Obama je u razgovoru za „Njujork tajms“ govorio o pisanju i ulozi koju je čitanje igralo kod njega još od tinejdžerskog uzrasta, o tome kako mu se ono odrazilo na viđenje politike i istorije, pričajući o piscima čija dela voli i o pripovedanju kao alatu za razvijanje empatije koji podseća ljude na to šta im je zajedničko: snove, frustracije i gubitke u svakodnevici koja postoji mino političkih podela.
Govoreći o svojim omiljenim piscima, Obama ukazuje na to da svi oni dele nešto zajedničko.
„Bilo da je to Vitmen ili Emerson ili Elison ili Keruak, tu je taj osećaj samoizgradnje i prihvatanja kontradikcija. Mislim da nam je to u genima zapisano, od samog početka, jer dolazimo odasvud, i sadržimo višestrukosti. I to je uvek bila i prednost Amerike, ali i ono što Ameriku čini tako sadržajnom“, kaže Obama.
Dok je odrastao na Havajima, čitao je afroameričke autore poput Džejmsa Boldvina, Ralfa Elisona, Malkolma Eksa, Lengstona Hjuza, Ričarda Rajta, Zore Nil Harston i V. E. B. Duboa, trudeći se da se „razvija kao crni čovek u Americi“.
Usledile su potom studije na Univerzitetu Kolumbija ranih osamdesetih godina, kada je pokušao da bude „ozbiljna osoba“, čitajući i pišući dnevnik, i „pokušavajući da shvati u šta veruje i kako da razmišlja o svom životu“.
Tada bi, priča, kada čuje za neku knjigu uzeo odmah da je pročita, a ako ona referira na neku drugu, uzimao i tu drugu…
„Bile su to knjige sa polica za polovna izdanja, jer sam imao malo novca“, dodaje i priča da je čitao sve, od klasika poput Servantesa, Dostojevskog i Hemingveja, do „Ispod vulkana“ Malkolma Laurija, „Zlatne sveske“ Doris Lesing i radova Roberta Stouna.
Čitao je filozofiju, poeziju, istoriju, biografije, memoare i knjige poput „Gandijeva istina“ Erika Eriksona. I ne samo da je gutao knjige, nego je upijao i sintetisao ideje koje je nalazio u njima, prihvatajući one koje su nailazile na plodno tle u njegovim ličnim iskustvima i vrednostima“, piše novinarka „Njujork tajmsa“ Mičiko Kakutani i dodaje da je budući predsednik SAD u Čikagu počeo da piše i priče, „melanholične, refleksivne pripovesti nadahnute nekim ljudima koje je sretao kao organizator javnih događaja“.
„To što je Obama čitao u svojim dvadesetim i tridesetim godinama, kombinovano sa njegovom ljubavlju prema Šekspiru i Bibliji, te njegovim revnosnim proučavanjem Linkolna, Martina Lutera Kinga i Rajnholda Najbera oblikovaće njegovo viđenje istorije, viziju Amerike kao zemlje u stalnom procesu postajanja“, piše ona.
„Kao i svi drugi, kada razmišljam o tome kako sam naučio da pišem, koga sam oponašao, uvek mi je u glavi glas Džejmsa Boldvina. Nemam njegov dar, kao i neku vrstu suve iskrenosti i darežljivosti duha i tog ironičnog osećanja da može da gleda na stvari jasno, a opet da ima saosećanja čak i prema ljudima od kojih se očigledno gadio, ili im nije verovao, ili bio ljut na njih. Sve njegove knjige imale su velikog uticaja na mene“, kaže Obama.
Kaže i da je učio od pisaca koji su imali suprotne političke stavove od njegovih, poput nobelovca V. S. Najpola, jer je on „u par poteza umeo da naslika nečiji portret i pojedinačnu priču ili događaj poveže sa većim temama i većim istorijskim tokovima“. Pisanje je za njega bolan proces, kaže, zahteva od njega da zaista prione na rad i „istruže to što piše“ i da je to savet koji daje i svojim ćerkama i svakome ko ga pita o pisanju.
„Samo treba da počnete. Zapišite nešto. Jer ništa nije užasnije od praznog papira“, dodaje on.
Dok je pisao svoje memoare, kaže da nije čitao mnogo, „da ne bi odlagao ono što mora da uradi“ uživajući u knjigama, ali je odmah po završetku rukopisa dohvatio novi roman svoje prijateljice Merilin Robinson „Džek“, pa onda „Elegije o domovini“ Ajada Aktara, američkog pisca pakistanskog porekla.
Na pitanje šta bi preporučio nekome ko je tek stigao u Ameriku i želi da razume tu kompleksnu zemlju, Obama ispostavlja spisak: Vitmenova poezija, „Veliki Getsbi“ F. Skota Ficdžeralda, Elisonovog „Nevidljivog čoveka“, Stajnbekove „Plodove gneva“, „Solomonovu pesmu“ Toni Morison, „bilo šta od Hemingveja ili Foknera“ i Filipa Rota.
A što se nefikcije tiče, i tu ima listu: autobiografije Frederika Daglasa i Malkolma Eksa, Toorov „Valden“, Emersonovo „Samopouzdanje“, Linkolnov govor pri inauguraciji, „Pisma iz zatvora u Birmingemu“ Martina Lutera Kinga i „Demokratiju u Americi“ Aleksisa de Torkvila.
„Ne morate da budete prilepljeni za vesti da biste nekada osetili kao da smo prosto zaključani u ovoj kuli Vavilonskoj i da ne možemo da čujemo glasove ljudi kraj nas. Ali ako su književnost i umetnost dobri za to da nas podsete na sopstvene gluposti, predrasude, našu sebičnost i kratkovidost, knjige, umetnost i priče mogu da nas podsete i na radost, nadu i lepotu kakvu delimo“, navodi Obama, dodajući da se kroz knjige i pesme takođe čuje „da niste sami“.
Top 10 knjiga Baraka Obame
Čuvena izdavačka kuća „Penguin“ prenela je u oktobru na svom sajtu i Obamine preporuke 10 knjiga za čitanje u ovo vreme.
1) Doris Kerns Gudvin – „Tim rivala“ (2005)
2) Bernardin Evaristo – „Devojka, žena, drugo“ (2019)
3) Džejms Boldvin – „Sledeći put vatra“ (1963)
4) Amor Tauls – „Džentlmen u Moskvi“ (2016)
5) Izabel Vilkerson – „Toplina drugih sunca“ (2010)
6) Mošin Hamid – „Izlaz zapadno“ (2017)
7) Ibrahim Eks Kendi – „Obeležen od samog početka“ (2016)
8) Pola Hokins – „Devojka iz voza“ (2015)
9) Mark Tegmark – „Život 3.0“ (2017)
10) Naomi Eldermen – „Snaga“ (2016)
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare
