U danima kada kultura stoji - koncerti su otkazani, a bioskopi zatvoreni - prodaja karata za jedan vid zabave beleži neverovatan rast: auto-bioskopi su opet u modi.

Dok su obične bioskopske dvorane zaključane, auto-bioskopi, poznati i kao drajv-in (drive-in), ti anahroni ostaci filmske industrije iz prošlog veka, sada su krcati.

Projekcije u Autokinu Esen, jednom od svega dva drajv-in bioskopa u Nemačkoj koji rade tokom cele godine, rasprodate su od kada je početkom marta u ovoj zemlji uveden karantin. Primera radi, 6. aprila su prodali 500 karata za „Manta Manta”, nemačku komediju koja je bila ogroman hit. Tamo neke 1991. godine.

– Nema veze šta puštamo, ljudi samo žele da izađu iz kuće i gledaju film. Rasprodati smo nedeljama unapred – kaže Frank Pecijak, menadžer Autokina Esen za Holivud riporter.

I drugi auto-kino u Kelnu je rasprodat. Iako ima kapacitet za 1.000 automobila, zbog novih bezbednosnih mera svakoj projekciji sme da prisustvuje samo 250 vozila. Hostesa u rukavicama skenira karte preko zatvorenog prozora i svi nose maske. Ali, kada zađe sunce i počne film, sve liči na jedno sasvim obično veče u gradu, nešto što je Nemcima već neko vreme uskraćeno.

Ova potražnja za „’metadonom’ za bioskopske narkiće”, kako se jedan drajv-in reklamira na Fejsbuku, izazvala je mini-bum u industriji zabave. Privremeni drajv-inovi iskaču sada na sve strane. Jedan je iskrsnuo na pakingu Sajma u Diseldorfu, drugi investitor je iskoristio prazan prostor iza bara gde se okupljaju bajkeri u gradiću Marl i kupio LED ekran od 60 kvadratnih metara. Prva projekcija rasprodata je za nekolio sati.

– Vlasti su u početku brinule da to može biti rizično po zdravlje, ali do sada nismo imali problema. Ljudima je rečeno da ostanu u kolima, smeju samo da odu u toalet, i čitav proces ulaska obavlja se bez kontakta – kaže Hajko Deš iz lanca bioskopa „Drive In”.

Slično je i u Južnoj Koreji. Sine 80, auto-bioskop u Teguu, epicentru koronavirusa u toj zemlji, koji može da primi 170 vozila, beleži porast prodaje ulaznica od 20 odsto, a bioskop iz jednog predgrađa u Seulu od 30 odsto.

– Ljudi veruju da je ovo najbezbednija opcija uživanja u kulutrnom životu – kaže Seng-su Kim, vlasnik „Džajuro drajv-ina”.

U Južnoj Koreji su se i lokalne vlasti uključile u otvaranje novih prostora za ovu vrstu bioskopa. U jednom parku u zapadnom Seulu razapeto je platno od 100 kvadrtata i stariji filmovi se prikazuju besplatno. To je idealan način da stanovnici izbace „emotivni stres” usled duge izolacije.

U SAD trenutno radi manje od 25 auto-bioskopa od ukupno 320. Prodaja karata je solidna, ali ne i spektakularna. Tamo je publika ipak malo razmaženija, pa je glavni problem nedostatak novih holivudskih filmova.

Guverner države Njujork, Endru Kuomo, rekao je pre desetak dana da razmišlja o tome da dopusti ponovno otvaranje drajv-inova. Najmanje dva auto-bioskopa već su tražila dozvolu za rad.
– Ne vidim nikakav problem za bezbednost zdravlja. U kolima ste, sa istim osobama sa kojima ste došli od kuće – izjavio je Kuomo.

Međutim, Brajan Alen, predsednik kanadskog drajv-in lanca „Premier Operating” bio je prinuđen da zatvori pet lokacija u Ontariju, na zahtev lokalnih zdravstvenih stručnjaka; no, uveren je da će oni biti prvi otvoreni kad se steknu uslovi.

On ističe da ova vrsta bioskopa vraća posetioce u pedesete i šezdesete godine, kada je taj vid zabave bio veoma popularan.
– Sviramo kanadsku himnu pre svake projekcije i još uvek imamo neonske reklame. Oseća se neko zajedništvo. Malo je mesta gde ljudi sada mogu da se okupljaju – kaže Alen.

Prvi drajv-in bioskop, „Gvadalupe”, otvoren je u Nju Meksiku 23. aprila 1915. Bio je to polu auto-bioskop, polu bioskop na otvorenom, sa auditorijumom za 700 ljudi. Zatvoren je godinu dana kasnije.

Sledeći je otvoren 1921. u Teksasu. Ideju auto-bioskopa patentirao je Ričard Holingshed, magnat jedne hemijske kompanije iz Nju Džersija, 1932. godine.

Ova vrsta zabave procvetala je posle II svetskog rata, kada je porasla prodaja automobila i kada se uvećao broj stanovnika u američkim predgrađima. Vrhunac popularnosti bio je tokom pedestih i šezdesetih. U SAD je tada bilo otvoreno preko 4.000 lokacija.

Sa pojavom televizije u boji, kablovske televizije i video-rekordera, počev od sedamdesetih godina naovamo, popularnost drajv-inova je opadala, ali nikada nisu sasvim ugašeni.