2
Zlatni lav 60. Bijenala umetnosti u Veneciji dodeljen je među nacionalnim učesnicima paviljonu Australije za izložbu Arčija Mura, dok je specijalno priznanje dobilo Kosovo za izložbu Doruntine Kastrati, a među učesnicima na centralnoj izložbi “Stranci svuda” trijumfovao je maorski Mataho kolektiv, saopšteno je na svečanom otvaranju Venecijanskog bijenala, koji je umetnički direktor Adrian Pedrosa osmislio na temu “Stranci svuda” (Stranieri Ovunque).
Srebrnog lava za najboljeg mladog učesnika na centralnoj izložbi 60. Bijenala dodeljen je umetnici Karimi Ašadu koja je rođena 1985. godine u Londonu, poreklom je iz Nigerije, a živi i radi na relaciji Hamrburg-Laos.
Dva specijalna priznanja dodeljena su 87-godišnjoj palestinskoj umetnici Samiji Halabi koja živi i radi u Njujorku i argentinskoj umetnici La Čoli Poblete (La Chola) iz Buenos Airesa, koju je Dojč banka, inače, proglasila za “umetnicu godine” 2023.
Zlatni lav za najbolji nacionalni paviljon među zvanično 88 učesnika dodeljen je australijskom – za izložbu “kith and kin” Arčija Mura i kustoskinje Eli Butrose, uz obrazloženje da je umetnik mesecima radio na monumentalnom ručno iscrtanom porodičnom stablu “prvih nacija”, odnosno 65.000 godina istorije (zabeležene i izgubljene) koju je iscrtao belom kredom na crnim zidovima i stropu, pozivajući posetioce da popune praznine i zavire u inherentnu krhost te žalosne arhive. Plutajući u jarku vode zvanični državni zapisi reflektuju Murova intenzivna istraživanja aboridžinskog naroda.
Prema navodima žirija, kojim je predsedavala američka kustoskinja i profesorka na Kolumbija univerzitetu Džulija Brajan-Vilson, Murova instalacija izdvaja se snažnom estetikom, poetičnošću i sazivanjem zajedničkog gubitka zbog skrivene prošlosti. Popisom na hiljade imena, Mur nudi i tračak mogućnosti za oporavak, istakao je žiri, koji su činili i indonežanska kustoskinja i autorka Alia Svastika, nigerijski kustos i likovni kritičar Čika Okeke-Agulu, italijanska kustoskinja Elena Kripa i francusko-kolumbijska kustoskinja Marija Injes Rodrigez.
Mur je rekao da aboridžinski sistemi srodstva uključuju sva živa bića iz okoline u veću mrežu povezanosti, pa i sama zemlja može biti mentor ili roditelj detetu. „Svi smo mi jedno i sada delimo odgovornost za brigu za sva živa bića i u budućnosti“, poručio je Mur.
Specijalno priznanje dodeljeno je Kosovu za izložbu “Odjekujuća tišina metala i kože” umetnice Dountine Kastrati, čija je kustoskinja Eremire Krasnići, a komesarka Hana Halilaj iz Nacionalne galerije Kosova. Skulpturalna instalacija Doruntine Kastrati, kako je istakao žiri, odnosi se na nejednakost ženskog rada naspram muškog. Istražujućo deindustrijalizaciju ekonomije i deregulaciju tržišta rada, Doruntina Kastrati susreće se sa (ne)materijalnim oblicima prekarnog rada u “lakim” industrijama nakon rata na Kosovu 1999. godine.
Rodni aspekt rada u industrijama kao što je proizvodnja hrane učinio je žene ekonomski ranjivima i gurnuo ih na političku marginu. Projekat Doruntine Kastrati bavi se iskustvima 12 radnica fabrike ratluka u njenom rodnom Prizrenu, drugom po veličini gradu na Kosovu. Delom zbog toga što rade stojeći, gotovo jedna trećina njih podvrgnuta je operaciji zamene koljena. Metalni predmeti koji im se ugrađuju u kolena tragovi su višečasovnog rada za male plate. Instalacija Kastratijeve sastoji se od metalnih skulptura oblikovanih po uzoru na ljuske različitih orašastih plodova koji se koriste kao sastojci u turskim ratlucima. Nabijeni simboličkim značenjem i aludirajući na odvojenost žena iz radničke klase, sastavni delovi izložbe u kosovskom paviljonu, kako je naveo žiri, odaju počast narativima u prvom licu i stvaraju oštre asocijacije.
Zlatni lav za najboljeg među 331 učesnikom centralne izložbe 60. Bijenala “Stranci svuda” dodeljen je novozelandskom Mataho kolektivu, koju čine četiri umetnice maorskog porekla koje su predstavile svetleću tkanu strukturu koja se poetično ukršta u galerijskom prostoru. Referišući na matrilinearnu tradiciju tekstila sa kolevkom nalik na utrobu, instalacija je i kozmologija i sklonište, istakao je žiri, navodeći da impresivna veličina tog rada predstavlja inženjerski poduhvat koji je verovatno bilo moguće postići jedino zajedničkom snagom i kreativnošću grupe. Blistav uzorak senki na zidovima i podu asocira na tehnike predaka i gestove koji ušućuju na buduću upotrebu takvih tehnika.
Bonus video: Bijenale u Veneciji paviljon Srbije