0
Treći igrani film Romana Gavrasa prikazan je u glavnom takmičarskom programu Venecijanskog filmskog festivala i izazvao je pomešane kritike.
Novi triler Romana Gavrasa, sina čuvenog Koste Gavrasa, govori o rasizmu, nasilju i nepravdi u pariskim pregrađima – uglavnom u tradiciji “Mržnje” (La Haine) Matjea Kasovica i “Jadnika” (Les Miserables) Lađa Lija. Spektakularan je i impresivan, sa senzacionalnim otvaranjem, piše kritičar “Gardijana”.
Ali on se zaglavio u sopstvenoj buci u jednom smeru, u jednom tempu i kamerama “iz ruke” – iako je to impresivno – i pati od brojnih izvlačenja lažnih zastava koje deluju kao izbegavanje odgovornosti.
Priča o četvorici braće alžirskog porekla u surovom stambenom naselju Atina. Idira je upravo ubila gomila policajaca – ili momaka u policijskim uniformama – jer se usudio da uzvrati, što je zločin snimljen na viralnom video snimku. Abdel (Dali Bensalah) je odlikovani vojni heroj, Moktar (Uasini Embarek) je gangster koji diluje kokain, a Karim (Sami Slimane) je lokalni momak koji kipi od besa zbog rasističkog ubistva svog brata.
Film počinje tako što Abdel izlazi na konferenciju za novinare, praćen policijom i političarima, apelujući na smirenost nakon Idirovog ubistva i moleći ljude da mu se pridruže u „tihom maršu“ mirnog protesta. Ovo deluje kao nada.
U bilo kom drugom filmu, ta konferencija za štampu bi bila blagi uvod, deo narativnog pročišćavanja grla koji bi prethodio određenom broju dosadnih scena dijaloga u kojima se postavljaju pitanja. Ali ne ovaj. Karim je tamo na konferenciji za štampu: baca molotovljev koktel na okupljene policajce, a zatim, predvodeći stotine momaka iz predgrađa, pokreće neobičan napad na policijsku stanicu u stilu filma “Napad na policijsku stanicu 13”. Ova akciona sekvenca koja oduzima dah izgleda kao Bitka u Helmovim dubinama u Tolkinovom “Gospodaru prstenova”.
Ipak, nakon tog hrabrog puča, film gubi svoj dramatični oblik kako se skicira situacija između trojice braće. Uvođenje podzapleta teorije zavere izgleda kao ograđivanje po pitanju policijskog rasizma, a film takođe donosi prilično površnu belu „terorističku“ figuru po imenu Sebastijen (Aleksis Manenti), koji je izgleda tu da razlikuje braću od istinski fanatičnog i neopravdanog nasilja. Film se veoma oslanja na vesti na TV-u u uglu kako bi podvukao veće, nacionalne implikacije.
“Atina” je iskrena i smela na svoj način: ta početna sekvenca je hajdučka. Ali u drami koja sledi nema mnogo ljudske složenosti ili ljudske autentičnosti, piše kritičar “Gardijana”.
“Varajeti” piše da u Parizu ne postoji stambeni blok Atina. To je ime koje su izmislili režiser „Atine“ Roman Gavras i partner u zločinu Lađ Li za predgrađe koji postaje neka vrsta improvizovane tvrđave u epskom sukobu između stanovnika — prve i druge generacije crnih i arapskih imigranata umornih od maltretiranja — i francuske nacionalne policije. Imenovanje predgrađa tako daje onome što se tamo odvija odjek klasike, onu koja povezuje Gavrasovu zapanjujuću treću karakteristiku sa tradicijom grčke tragedije.
Ali „Atina“ nije propaganda, piše dalje “Varajeti”. Naravno, to bi se moglo posmatrati kao strastveni poziv na akciju, koji daje publici ukus otpora, ali scenaristi — Gavras, Li i Elias Belkedar — ublažavaju tu katarzu jakim osećajem opreza. Da li je neodgovorno prikazivati građane kako uzvraćaju ovako? Da li bi „Atina“ mogla da izazove takvo ponašanje u stvarnom životu?
Očigledno je da je velika količina tehničkog čarobnjaštva bila uključena u postizanje neprekidnog toka slika koji se širi kroz film, piše kritičar sajta “Dedlajn”. Ljubitelji ambicioznog mizanscena i avanturističkog filma u jednom slučaju biće zadivljeni i impresionirani onim što su Gavras i snimatelj Bukar postigli ovde.
Bilo bi glupo poricati da stil ponekad ne preplavljuje oskudnu I nejasnu priču, ili da je dramatičan naglasak isuviše visok da bi se održao za vreme trajanja filma. U filmu dominiraju vikanje i vrištanje. Ali 97 minuta prolazi kao bljesak i postoji veliki broj zapanjujućih trenutaka kada se zapitate kako su filmski stvaraoci izveli tako intenzivne i produžene snimke, sve u interesu povećanja napetosti i besa . To nije stil prikladan za većinu filmova, ali vas drži prikovanim za svaki trenutak ovog filma, zaključuje “Dedlajn”.
Bonus video: Adrijana Lima prošetala u Veneciji novu haljinu i novog dečka
