0
"Poštovani gledaoci, drago mi je što ste se okupili u tolikom broju, što vas ima više od 500… Pritilend je priti zemlja, mi smo ljudi priti, nema sumnje da će ovde uvek tako biti" - Oriće se u petak 20. maja Kalemegdanom stihovi pesme "Pritilend" kada na scenu Barutane stane Atheist rap i održi svoj 1000. koncert u karijeri dugoj 33. godine.
Gde su sada „pravi pankeri, čuvari vatre, u našem društvu“, kako ostati čovek i ne priključiti se stadu, te kada su bili primorani da urade autocenzuru, kao i kako je došlo do toga da „fantomke ne nose borci protiv zlikovačkog sistema nego njegovi kerovi, izdajnici sopstvenog života“, razgovarali smo sa Vladimirom Radusinovićem Radulom i Zoranom Lekićem Lekijem iz Atheista.
Pred hiljaditim ste koncertom. Kada pogledate unazad šta vidite? S kakvim osećajem izlazite na scenu?
Radule: Pogled unatrag je mlečni put u retrovizoru kombija, svaka zvezda ima lik neke drage nam osobe sa tog putovanja. Takvi nas i drže ovakvima kakvi smo. Meni je u glavi i danas kubik zapremine tristo ljudi bilo da ih je ispred bine 30 ili 3.000, to mi je idealan prostor za dobru klupsku svirku i to me vozi sve vreme. Koliko god da sam samleven od prethodnog koncerta ili putovanja, kada izađemo na binu meni se uključi turbina i nekako nađem snage za tu razmenu energije. Što sam stariji sve češće se dešava da završimo sa bisom kada bukvalno fizički ne mogu više da sviram.
Leki: Na scenu izlazim sa osećajem radosti i blage egzaltacije. Posebno se radujem jubilarnom, rekao bih velikom koncertu u Barutani. Period korone i nesviranja je meni lično pokazao kako će mi izgledati život nakon Atheista. Nisam baš oduševljen… Muzikom ću se uvek baviti, ali putovanja i druženja neće biti, ne u meri na koju sam se navukao ceo prethodni život… Krizirao sam! Sad znam na šta je mislio Nil Jang kada je pevao „It s better to burn out than fade away…“
Da li ste nekad pomislili da je vreme da kažete dosta? Šta vas je vratilo na scenu?
Leki: Premor i poneka svađa u bendu, neka lična nezadovoljstva dovedu do takvih blasfemičnih misli, ali, svaka iole duža pauza nas vraća na fabrička podešavanja.
Radule: Periodično želim da zapalim svoju gitaru i pojačalo, ali takvi napadi brzo prođu. Problem je kada shvatiš da ćeš verovatno umreti na bini jer je to neodvojivi deo tvog bića, mislim na bend, muziku, druženje, putovanja, ceo taj paket koji ide uz porodicu.
Za sebe ponekad kažete da ste dede panka. Šta je „starost“ donela, a šta odnela?
Leki: Starost je donela iskustvo, deblje nesesere zbog količine lekova i suplemenata koje nosimo na putovanja, brže snalaženje u nepredviđenim situacijama, ne paničimo i skoro uvek znamo gdi nam je peškir… Starost polako odnosi entuzijazam u nekim situacijama kao i mogućnost brze reanimacije…
Radule: Starost fizički ograničava, a duhovno i iskustveno ojačava, pa je taj odnos još uvek u korist panka.
Ko su sad unuci panka? Ima li ih i gde je danas mesto pankerima kada uporedite sa vremenom kada ste počinjali?
Radule: Meni je sve što se ne miri sa glupošću i besmislom materijalizma ove civilizacije pank, tako je uvek i bilo i ima ga u svim porama društva, kako umetničkog izražaja tako i kroz razne organizovane i neorganizovane društvene i individualne akcije. Nadam se da će se u skorijoj budućnosti pojaviti neki masovni globalni otpor mladih prema ovoj zloj mašini koja upravlja svetskim sranjima. Na nama je da to podržimo svim snagama. Da je većina naših roditelja bila sa nama na protestima devedesetih i kasnije, da su ljudi masovno rekli „NE“ nakazama koje su uzurpirale našu zemlju i preuzele vlast od onda do sada, da se jednom bar organizovo generalni štrajk, sve bi bilo drugačije. Ne bi bilo sve kako treba, ali ne bi mogli tako olako da se igraju našim životima i budućnošću naše dece. Pri tome me zabole i za državu i za naciju jer su to veštačke tvorevine, čovečanstvo je jedno, planeta je jedna, to su nam porodica i dom.
Leki: Čini mi se da su pravi pankeri, čuvari vatre, u našem društvu ostali da bitišu i bore se u provincijama. Kakve smo samo likove upoznali i doživotne prijatelje stekli diljem Srbije (i regiona) po malim mestima, to je za enciklopediju…
Nažalost, mnogi iz generacija koje su držale rokenrol i pank scenu prerano su napuštali brod. Prebrzo sagoreli. Šta je održalo vaš plamen da i dalje gori jako?
Radule: Mislim da ga drži potreba za normalnošću. Suprotstavljanje gvožđu i robotima osećanjima i razmišljanjem u svim pravcima.
Leki: Naš plamen je održao dobar menadžer koji je dodavao gas kad treba i omogućavao nam da nas povratno dejstvo vatrenog udara ogreje, a ne sprži. Ujedno je bio i higijeničar i bolničar i mama i tata i stariji brat… Sem kad i on sam, ponekad, ne poklekne , ali to je već neka druga priča…
Nikad se niste libili da u svojim pesmama kritikujete društvo i sistem. Kako se osećate kada shvatite da pesme koje ćete izvoditi i na ovom hiljaditom koncertu su aktuelne kao i na prvom?
Leki: To smo odavno shvatili, da se nekim našim pesmama i od pre 25 godina, čudnim obrtima istorijskih okolnosti svakih par godina, periodično, vraća aktuelnost, iznova i iznova…To samo govori da se u srpskom društvu ništa u osnovi ne menja već više od 200 godina. Čitati danas Nušića je kao da čitate savremenog pisca… Što je rekao jedan pesnik s mora: „Glupost je neuništiva“. I pohlepa, naravno…
Radule: Da, to malo ume da pravi problem u glavi, kada shvatiš da su neke pesme univerzalno primenjive na novonastale situacije i da se malo toga promenilo. To je delom zbog toga što smo u tekstovima uzimali neku konkretnu situaciju kao povod za nastanak teksta u kojem sledi malo dublja analiza matrice po kojoj se taj događaj odigrao, jer, nažalost, matrica uvek postoji.
Jedna od takvih pesama je i „Pritilend“ koja je čini se himna skoro svake države?
Radule: Da, „Pritilend“ je očigledan primer toga. „Drugo pakovanje“ je pisano za vreme Borisa Tadića, jer je on utro put za dolazak današnjih presvučenih radikala, najvećeg zla koje je moglo da nas zadesi, naizgled nestane i povampiri se, a tekst je kada analiziraš ponašanje opozicije i vlasti apsolutno primenjiv na današnji trenutak, jer su stvari još ogoljenije. Imamo još par takvih.
Da li ste verovali dok ste stvarali neke od pesama da ćemo živeti u trenutku kada će fantomke biti česta pojava ili se pak čini da smo i to prevazišli i da ni one više nisu potrebne? Gde je uporište panka danas?
Radule: Nažalost, fantomke ne nose borci protiv zlikovačkog sistema nego njegovi kerovi, izdajnici sopstvenog života koji im služe za prljave poslove. Normalan čovek ima visok prag tolerancije, ali nakon toga postaje veća zver od onoga ko ga kinji. To je nešto što ovi u svojoj igri zaboravljaju, da preko noći može da se desi obrt i da normalni ljudi prestanu da jednostrano poštuju pravila „fer pleja“. Igraš grubo – pazi se povrede! Očekujem da se bunt probudi na generacijskom nivou, kao i šezdeset osme, kada mladi postanu masovno svesni katastrofalne situacije koju im ostavljamo u nasleđe – klimatske promene, novu polarizaciju sveta, veliki jaz između bogatih i siromašnih, kad tad mora doći do toga ili smo kao vrsta osuđeni na propast.
Često svirate u Zagrebu i po regionu. Možete li da uporedite danas te gradove i publiku i vreme kada nije bilo moguće svirati tako često?
Radule: Ne mogu, jer mi prvih deset godina nismo skoro uopšte izlazili van granica našeg geta. Čim su se granice otvorile krenuli smo sa svirkama širom bivše domovine i svuda smo se, kao i sada, osećali kao kod kuće, jer nas prate većinom ljudi koji ne prave razlike među ljudima, njihovih kultura i navika, nego između dobrog i lošeg. Danas generalno ima manje rokenrola, jer svetski trend je da se ljudi što više udalje jedni od drugih, a rokenrol je univerzalna civilizaciska tekovina.
Devedesetih su pank i rok bili glas protiv rata. I vi ste imali nekoliko antiratnih pesama…
Leki: Ponosni smo na svoje antiratne stavove, od nekad i sad! Ne znam da li muzika (pesma) može nešto promeniti, ali javno, jasno i glasno iskazivanje stava je blagorodno za dušu, kao i svest da nas se deca i unuci neće stideti! Dovoljno!
Radule: Muzika može promeniti neke stvari, ali nažalost ne uvek. Mi smo možda uspeli da prenesemo iskustva normalnosti delu mlađih generacija, ali generalno nismo uspeli da promenimo nešto u značajnijoj meri. Sloboda kada se osvoji potrebno je i čuvati je da se ne ispervertuje, a sada na delu imamo upravo to, razjedinjenost progresivnih snaga po pitanju čistunstva ideje sa jedne, a sa druge još neosvešćenu većinu pasivnih građana, koji su, zbog sektašenja prethodno navedenih, izgubili veru u bilo kakvu promenu na bolje. Muzika sama ne menja ništa, ali je dobar saundtrek i dobra baza za pohranjivanje ideja i čuvanje istih od zaborava.
I nakon 33 godine može se reći da ste uvek pripadali andergraundu. Kako se opstaje na toj liniji?
Radule: Jednostavno smo svesni svoje pozicije i nezavisnosti koju bi izgubili igrajući se na višem materijalnom nivou. Iz podzemlja smo ponikli, tu se najprijatnije osećamo, prijateljstva su verovatno iskrenija… Mada, što mi reče danas drugar Rade Gumatik, da prafraziram – ako nekoga pare promene taj je već bio kvaran. Ili stara Miljkovićeva – Ako smo pali bili smo padu skloni. Nama se nekako nije mililo da se testiramo jer nismo videli neku dobit od toga, nego smo zadržali tu nematerijalnu dobit koju imamo – prijateljstva, putovanja, upoznavanje raznolikosti običnih ljudi i njihovih života na različitim prostorima.
Ima li neke veze između Kusturičinog filma „Crna mačka, beli mačor“ i scene kada svinje jedu trabant i vaše pesme „Wartburg limuzina“?
Radule: Veza je ta što smo mi opevali lokalnu legendu sa pijace, a Masnokosi je to isto upotrebio u filmu par godina kasnije.
Pomenimo i pesmu „Odoh ja u cvrčke“. Kako ostati čovek i ne priključiti se stadu?
Radule: Kada vidiš da stado poslušnim korakom ide ka klanici imaš potrebu da ga upozoriš, ako ne reaguje – nemoj ih žaliti, probaj spasti sebe i svoje najbliže. Ako uspeš da urediš sebi život da što manje zavisiš od drugih onda si na konju i tu slobodu ćeš nastojati da sačuvaš po svaku cenu.
Leki: Za to je potrebno hrabrosti i naravno, malo sreće. Odrediti životne prioritete i truditi se da živite u skladu s tim. Čak i ako su kontra svemu. Stoički, bez kukanja i samosažaljenja prihvatiti posledice tih odluka.
Da li ste nekad imali problema zbog toga što ste „bez cenzure“? Da li vam se desila autocenzura?
Radule: Na albumu “Druga liga zapad” smo izbacili tekst iz numere “Metak u glavu” jer je postojala izvesnost da bi nam se prišio poziv na nasilje prema državnim službenicima, koje su nedugo potom krišom sahranjivali da se ne bi saznale razmere okršaja i državnog terorizma na Kosovu. Kasnije je metak dobio Stambolić, a potom i Đinđić, ljudi čije su vizije Srbije bile bitno drugačije od onoga na šta nam zemlja liči danas, pa nam je bilo degutantno pevati o tome. Inače se trudimo da ne upadamo u zamke verbalnog delikta tako što u pesmama ne imenujemo ili preimenujemo aktere, pa oni koji se u negativnom kontekstu prepoznaju u pesmama imaju problem sa sobom, jer su se prepoznali.
Kako komentarišete aktuelni društveno-politički trenutak? Da li je realnost toliko potvrdila ono što ste i vi i mnoge vaše kolege opevale, da više nema šta staviti u pesmu ili je tlo nikad inspirativnije?
Radule: I jedno i drugo podjednako. Nekako ti je više muka što te i dalja inspirišu ljudska glupost, samoživost i pohlepa, to su sve karakteristike nezrelosti pojedinaca i društva uopšte. Voleo bih da mogu da napravim pesmu poput “Wartburga”, neopterećen izvesnošću grozne budućnosti koja očekuje moju decu ukoliko se nešto na globalnom nivou ne promeni na bolje. Volim život, volim ovu planetu, volim ovu neverovatnu tvorevinu zvanu Univerzum i ne zanimaju me proizvoljne interpretacije koje nam nude organizovane religije putem svojih dogma. Suviše je komplikovano da tako sitni umovi poseduju odgovore, život je jedan i treba ga kao takvo čudo poštovati i koliko god se može truditi se da ga oplemeniš i time oplemeniš i druge.
Bonus video: Marčelo – JBG nastup u emisiji 24 minuta sa Zoranom Kesićem
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare