0
Ne gledamo se u oči i ne grlimo se, kao da smo zaboravili ko smo. Možemo da radimo šta hoćemo, a zapravo smo odabrali da gledamo dole, razmišljamo šta ćemo sa novcem i šta ćemo da postavimo na taj story. Mislim da ovaj naš posao ako si dovoljno pametan možeš da iskoristiš kao terapiju, a ako si ograničen, onda može da te poremeti, kaže Andrija Kuzmanović za "Novu".
Pre više od deset godina, Andrija Kuzmanović ostvario se u prvoj ulozi ispred kamere, u filmu „Montevideo“, kada je igrao golmana Milovana Jakšića, a odnedavno ga bioskopska publika gleda s druge strane terena – kao fudbalskog menadžera u filmu „Zlatni dečko“. Iako na prvu loptu, ne baš dobar lik, Kuzmanović mu je, kao i u sve svoje uloge, uneo životnost i harizmu.
Kada govori o svojim rolama i glumi uopšte, koristi reči „emocija“, „ljubav“ i „život“, ali kako i sam ističe, kao i u svakom poslu, ima dana kada se oseća iskorišćeno, prevareno i manje bitno. Sa Kuzmanovićem smo razgovarali o tome čime se „brani“ kada dođu ti dani, kako se oseća u koži menadžera kojeg je igrao i u filmu „Toma“ i kako je sedeti u kafani u kojoj se susreću sva „složna braća“ Balkana.
– Živimo u kapitalističkom potrošačkom sistemu i mislim da nas prave stvari više ne zanimaju, a to su ljubav, emocija i privrženost. U takvom sistemu vrednosti mladi, talentovani ljudi su bitni samo ako možeš da ih unovčiš – kaže na početku razgovora, govoreći o priči „Zlatnog dečka“, o mladom fudbaleru kojeg prodaju menadžeri za svoje interese i dodaje:
– Došlo je takvo vreme i razmišljanje. Nisu ljudi pogani, niti zli, nego su tako programirani da razmišljaju. Pitaju me da li je opasno biti talentovan, a ja kažem nije nikada, jer kada je u pitanju sport, gluma, uopšte umetnost, to je privilegija od Boga ili neki geni koji su se ukrstili, ali ono što je zapravo opasno je šta uradiš sa tim talentom. U svetu sam gde je manipulacija dovedena do maksimuma. Tako je u sportu, ali i u umetnosti. Mnogi žele preko nas da nešto obave, razrade… U sportu je to drugačije, jer ima mnogo više novca koji se vrti, pa je kod nas manja potražnja i opasnost. Ali, na kraju smo svi u istom bubnju kada su u pitanju ta iskorišćavanja.
Kako se od toga sačuvati i da li se vi često osećate tako?
– Da bi se od svega sačuvao, moraš dosta toga da crpiš iz kuće, prijateljstava, ljubavi, a onda i želje za usavršavanjem. Ako si pametan, možeš da naučiš. Ako neke stvari želiš, možeš da ih sačuvaš i neće te, kako kažu, pokvariti društvo. Imam 37 godina i mislim da sam već naučio neke odbrambene mehanizme, životne „kate“. Iskreno, ne bude mi uvek prijatno, često se osećam iskorišćenim i prevarenim, manje bitnim nego što sam zaslužio, ali sve je to život i mislim da je ovaj posao zato dragocen, jer ovo nije trka na sto metara, već neprekidan maraton do kraja života. Znate, koliko god želeli da pobegnemo od emocije, ne možemo, jer je u njoj suština, iako danas nije na ceni. Za emocije ne možeš ništa da kupiš, ona nije na društvenim mrežama. Gledam Instagram i te gluposti – imao sam ga, ali sam ugasio, jer nisam mogao da se s tim izborim, iako sam zarađivao.
Zašto?
– Kada vidiš zalazak sunca, prirodu, sneg, ti to uzmeš da snimiš i šalješ drugima kako si to proživeo, a zapravo nisi, jer nisi u tome uživao, već si gledao kroz telefon. Vozim, na radiju ide dobra pesma, sunce sija, uzimam telefon to da zabeležim, stavim to na story i zapravo su to proživeli svi koji su gledali, samo ja nisam. Mislim da je sada sve to doseglo mnogo viši nivo. Emocija je tu, ali je mi propuštamo. Ne verujem u ono što kažu, evo sad kad smo snimali „Tomu“: „Nema više dobrih kafana“, nema dobrih filmova, nema… Ne, mislim da ljudi nisu više ono što su bili. Mislim da se ljudi više ne gledaju u oči, više se ne grle, više se ne stvara sinergija između njih na način na koji je to bilo nekad. Kao da smo zaboravili da smo mi ljudi, u stvari jako gotivni. Možemo da radimo šta hoćemo, a zapravo smo odabrali da gledamo dole, razmišljamo šta ćemo sa novcem, i šta ćemo da postavimo na taj story. Mislim da ovaj naš posao ako si dovoljno pametan možeš da iskoristiš kao terapiju, a ako si ograničen, onda može da te poremeti i da se lako pogubiš u tim životima i likovima.
Uskoro će vas publika gledati i u seriji „Šetnja sa lavom“, koju režira Filip Čolović po scenariju Andreja Šepetkovskog…
– Igram Batu, jako zanimljiva priča, Anđelka Prpić i ja igramo glavne uloge. Tumačim reditelja, totalno normalnog tipa, koji doživi preokret i život ga malo veže u čvor. On odlazi u potpuno drugu priču i postaje neko skroz drugi. Šepetkovski je napisao veoma precizan, „najčistiji“ scenario koji sam pročitao u životu. U karijeri do sada sam čitao i igrao svašta, igrom slučaja, ali ovo je jedan od retko pošteno napisanih tekstova, idealnih za glumce.
Ponovo pratimo priče iz čuvene kafane „Složna braća“. Jesu li se sporovi među braćom promenili?
– Mislim da se malo toga promenilo. Kad su ljudi normalni, mogu normalno da žive sa svojim komšijama iz regiona. Definitivno postoji nešto zbog čega je ovaj Balkan interesantan i zašto ga nazivaju „buretom baruta“. Ovi narodi su isti i ista im je priča. kada imamo sve te ljude različitih ubeđenja, vere i nacionalnosti, ali sa istim ciljem, u jednoj kafani, to može da bude jako interesantno, jer svako brani svoje ideje. Međutim, bez dogovora ne može da se dostigne taj cilj. Baš tako, kafana je zapravo ovaj Balkan, samo sažeta i sublimirana na par stolova, karirane stolnjake i ljude za njima.
Bonus video: Premijera „Zelena čoja Montenegra“
