0
Filmovi poput "Ubistva s predomišljajem", "Nebeske udice" i drugih, bili su odgovor na dešavanja koja smo živeli devedesetih godina. Imali smo svoj glas u tom neprijatnom medijskom ratu. Ta ostvarenja su bila prilika da progovorimo o sebi na drugačiji način, da kažemo svoju istinu kada izađemo iza granica gde se sve dešavalo, kazala je glumica Ana Sofrenović na tribini u Parobrodu.
„Ubistvo s predumišljajem“ u režiji Gorčina Stojanovića jedan je od najznačajnijih antiratnih filmova devedesetih godina i danas ima status kultnog, a snimljen je na osnovu istoimenog romana Slobodana Selenića.
Izuzetno književno delo, koje je sam pisac prilagodio i uobličio u scenario, bilo je tema tribine „Gledaj, čitaj me“ održane u UK Parobrod, a gošća Vesne Vukajlović bila je Ana Sofrenović koja je u tom ostvarenju glumila lik Jelene.
Glumica, koja trenutno radi na Fakultetu umetnosti Prištine i predaje tehniku glasa, ovom prilikom evocirala je uspomene na taj film, ali i brojna druga ostvarenja kao što su „Balkanska pravila“, „Nebeska udica“, „Tango je tužna misao koja se pleše“…
– Lik Jelene u „Ubistvu s predomišljajem“ mi je bio potpuno jasan lik. Kroz nju je prikazano kako je buržuazija i građanska klasa tada prihvatala promene koje su se dešavale u društvu. To je teška, emotivna priča, vrlo dubokih emotivnih odnosa. Ono što je zanimljivo je koliko je moj lik bio dominantan, a imala sam samo pet scena, ali one su vrlo ozbiljno i snažno obrađene u scenariju. Selinić je napisao sjajan scenario, ali nažalost nije doživeo da vidi premijeru – prisetila se Sofrenovićeva.
Podsetila je i da je ovo bila prva filmska režija Gorčina Stojanovića, kao i prva uloga Nebojši Glogovcu, Sergeju Trifunoviću i njoj.
– Iako nisam imala iskustva, čim sam pročitala scenario znala sam da će naša priča uspeti i dopreti do ljudi – kazala je glumica dodavši da ostvarenje govori o besmislenosti rata i stradanju mladih i njihovih snova, „ponavljanje ciklusa iz kojeg ne možemo da izađemo“:
– Ono što mi je bilo jasno je da ta priča iz 1945. nije samo priča o svetskom ratu, nego pre svega o građanskom. Pričamo o vrlo brutalnom građanskom ratu, a to nam se isto ponavlja i devedesetih. Tu je paralela napravljena. Želeli smo da pokažemo da niko ne pobeđuje i da u toj prljavštini svi gube – objasnila je glumica.
Ostvarenje koje će pamtiti ceo život bio je film „Tango je tužna misao koja se pleše“ u režiji Puriše Đorđevića s kojim je putovala na Berlinski festival.
– Puriša je jedan od najvažnijih naših reditelja i razgovore koje smo vodili kada smo bili na Berlinalu pamtiću zauvek. Taj film je bio potpuno drugačiji u odnosu na sve one antiratne u kojima sam igrala u to vreme. Ti filmovi su bili odgovor na dešavanja koja smo živeli devedesetih godina. Igrala sam uloge za koje sam mogla da crpim materijal iz trenutka i života koji se trenutno dešavao. Ratkost je da imate takvu priliku. Sve te istorijske, teške teme nose i snažne dramaturške potencijale sa sobom – rekla je glumica i dodala:
– S mnogo filmova smo putovali. Imali smo svoj glas u neprijatnom medijskom ratu. Filmovi su bili prilika da progovorimo o sebi na drugačiji način, da kažemo svoju istinu kada izađemo iza granica gde se sve dešavalo.
Nakon iskustva iz devedesetih u Srbiji Ana Sofrenović koja ima srpsko-englesko poreklo, otišla je u Englesku gde je živela i radila u, kako je kazala, „industrijskoj mašineriji serija“.
– Sećam se u to vreme su mi rekli: „Nemoj da radiš serije, čuvaj svoje lice za film“, i taj savet sam dobro zapamtila.
Pored i pre glume, Anina velika ljubav je muzika, te je bilo reči i o njenim nastupima na džez festivalima i u Karnegi holu, kao i o istraživanju u alternativnim oblicima teatra i radionicama kod čuvene Meredit Monk.
– Pevam od svoje treće godine i muzika je oduvek bila moja prva ljubav, dok sam se glumom kasnije zarazila. Za muziku se nisam školovala ali sam se edukovala kroz različite radionice, seminare, kroz rad sa bendovima… Sećam se kako smo nastupali kod Platoa. To su bile divne džez svirke. Imali smo sjajnu scenu koja je utihnula na deset godina, ali sam srećna što je sada ponovo zaživela – seća se Sofrenovićeva i dodaje da se nada da će uskoro ponovo biti prilike da se organizuje neki nastup.
Čuveni film „Kaži zašto me ostavi“ bio je njen muzički debi na filmu, a pesma je postala kultna…
– Izvođenje te pesme sam snimala sa Zoranom Simjanovićem i uspeli smo iz drugog pokušaja. Kada je film izašao, numera je toliko bila popularna da sam se bojala da će me odsad zvati samo za muzičke uloge i da će me to obeležiti. Međutim, odmah nakon toga stigao je poziv za „Ubistvo s predomišljajem“ gde sam pokazala svoj dramski potencijal…
Ana Sofrenović se već godinama unazad posvetila pedagoškom radu na Fakultetu umetnosti koji je trenutno u Zvečanu, a rad sa studentima je, kako je priznala, potpuno okupira i ispunjava.
– Nikada nisam verovala u postojanje čoveka i umetnika bez strasti. Kada sam shvatila da tu strast i emociju umem da izvučem u studentima, shvatila sam da je to moj poziv. Divno je raditi sa onima koji tek treba da postanu glumci i da im u tome pomažeš na različite načine i da u njima budiš kreativnost – istakla je glumica.
Komentarišući današnju filmsku scenu, navela je da je mnogo više mogućnosti za glumce i reditelje, da je lakše doći do sredstava nego ranije, ali da se nada da će se u moru serija ipak sačuveti kvalitetna kinematografija.
– Tada smo snimali na 35-milimetarskoj traci i reditelji su gubili godine kako bi uspeli da skupe pare da snime film. Danas je to malo lakše i tehnologija je omogućila mnogo više kreativnosti za umetnike.
Što se tiče planova u budućnosti otkriva da bi trebalo da putuje uskoro za Ameriku, kao i da ovde snima animirani serijal.
– Ništa još nije sigurno, ali bih jako volela da se ta animacija obistini jer bi to bio prvi put da se ovde radi na taj način. Imala bih svog avatara kojeg bih igrala i tome se vrlo radujem!
Upitana koja joj je uloga ostala najdraža kaže da je to Sali u „Kabareu“, dok joj je omiljena knjiga koju čita iznova svaki put kada nešto novo radi – „Mali princ“.
Bonus video: Jasna Đurićić