0
Šestodnevna opsada banke koja je inspirisala kontroverznu teoriju o Stokholmskom sindromu započela je 23. avgusta 1973. Godine 1980, u dokumentarcu “BBC-ja” prikazana su dvojica pregovarača njujorške policije koji su izgradili svoje karijere na lekcijama naučenim iz ranijih situacija sa otmicama, uključujući i ovaj bizarni pokušaj pljačke.
„Ali Sven, pucaće ti samo u nogu.“ To su bile reči Kristin Enmark, 23-godišnjakinje, koja je bila jedna od četvoro ljudi držanih kao taoci pod pretnjom pištolja u jednoj švedskoj banci. Bio je to drugi dan opsade, a pljačkaš Jan-Erik Olson želeo je da pokaže policiji da ne blefira, pa je odlučio da upuca njenog preplašenog kolegu iz banke, Svena Safstroma. Kristin je za „BBC-jev” „Witness History“ 2016. godine izjavila: „Jan mu je rekao: ‘Neću da povredim nijednu kost u tvojoj nozi; samo ću pucati u deo koji neće napraviti toliko štete.’“
Osvrćući se na to, ona se borila da shvati svoju bezosećajnu reakciju. Rekla je: „U toj situaciji sam mislila da je on na neki način bio kukavica, jer nije dozvolio da ga upuca u nogu. Mislim da je užasno što sam to pomislila i rekla, ali takođe mislim da to pokazuje šta se može dogoditi ljudima kada se nađu u situaciji koja je toliko apsurdna. To je situacija koja izaziva ovu moralnu promenu. Zaista se stidim zbog toga.“
Iako Olson nije izvršio svoj plan, Safstrom je kasnije priznao da se takođe osećao zahvalno prema svojim otmičarima i da je morao da se prisili da se seti da su to nasilni kriminalci, a ne njegovi prijatelji.
Termin „Stokholmski sindrom“ skovao je švedski kriminolog i psihijatar Nils Bejerot nakon opsade, kako bi objasnio naizgled iracionalnu naklonost koju su neki zarobljenici osećali prema svojim otmičarima. Teorija je postala široko poznata godinu dana kasnije kada je kalifornijska naslednica novinske imperije Pati Herst oteta od strane revolucionarnih militanata. Devetnaestogodišnja Herst je izgleda razvila simpatije prema svojim otmičarima i pridružila im se u pljački. Na kraju je uhvaćena i osuđena na zatvorsku kaznu. Prema rečima njenog advokata, ona je bila podvrgnuta pranju mozga i patila je od Stokholmskog sindroma. Veštinu policijskih pregovora sa otmičarima razvili su njujorški policajci Frenk Bolz i Harvi Šlosberg 70-ih godina.
Godine 1980, Bolz i Šlosberg su se pojavili u BBC-jevom dokumentarcu “Inside Story: Hostage Cops” i objasnili da je tim za pregovore sa otmičarima NYPD-a formiran zbog straha da bi nešto slično moglo da se dogodi u Njujorku. Njihov cilj bio je da bezbedno deeskaliraju situacije, umesto da ulaze u akciju u holivudskom stilu sa pucnjavom. Taktika odlaganja davala je otmičarima više vremena da naprave greške i stvarala prostor za izgradnju odnosa sa zarobljenicima, što je smanjivalo verovatnoću nasilnog ishoda.
Za Šlosberga, Stokholmski sindrom – ili Sindrom identifikacije preživljavanja – nije bio složen koncept.
„Jednostavno mislimo da, kada se dvoje ili više ljudi nađu zajedno, oni formiraju odnos – to je sve“, rekao je.
Šlosberg je dodao da, iako kriminalci često daju taocima telefon da razgovaraju sa pregovaračima, nema smisla pokušavati da se od njih dobiju tajne informacije: „Taoci će reći kriminalcima sve što im vi kažete. Oni su užasni svedoci, i kada budu oslobođeni, obaveštajne podatke koje vam daju treba uzeti s rezervom.“
Šlosberg je rekao da je od vitalnog značaja da policija zadrži kontrolu nad situacijom, insistirajući da otmičar „ili razgovara s našim pregovaračem, ili ne razgovara ni sa kim“. „Ne želimo advokate, majke, sveštenike – ne želimo da oni razgovaraju“, rekao je.
U vreme opsade u Stokholmu, nijedna od ovih lekcija nije bila dostupna švedskoj policiji, koja je napravila niz početničkih grešaka koje se danas ne bi dogodile. Kada je Olson upao u „Sveriges Kreditbanken“, zahtevao je tri miliona švedskih kruna, automobil za bekstvo i da mu se iz zatvora dovede drugi kriminalac. Iako nije dobio ni novac ni automobil, psihijatar Nils Bejerot savetovao je policiji da udovolji njegovom zahtevu da se Klark Olofson, jedan od najzloglasnijih kriminalaca u Švedskoj, dovede u banku na Normalmstorg trgu u Stokholmu. Olofson je dobio zadatak da radi kao insajder u zamenu za smanjenu kaznu.
Bejerot je čovek koji je skovao termin „Normalmstorg sindrom“, kasnije poznat kao Stokholmski sindrom. Za neke je ovo teorisanje bilo pokušaj da se skrene pažnja sa grešaka koje su on i njegove kolege iz policije napravili tokom opsade, prebacujući krivicu na žrtve. Tokom opsade, četiri taoca i dva kriminalca počeli su da razvijaju neočekivanu vezu unutar trezora banke, usred naizgled ljubaznih postupaka otmičara. Nasuprot tome, taoci su pokazivali više neprijateljstva prema policiji, strahujući da bi svaki pokušaj da se okonča sukob mogao rezultirati njihovom smrću.
Kristin Enmark je bila instruisana od harizmatičnog Olofsona da obavi telefonski razgovor sa Ulofom Palmeom, švedskim premijerom. Molila je da joj se dozvoli da napusti banku u automobilu sa otmičarima, govoreći mu: „Mislim da sedite tamo i igrate šah sa našim životima. Potpuno verujem Klarku i pljačkašu. Nisam očajna. Nisu nam učinili ništa loše. Naprotiv, bili su vrlo ljubazni. Ali znate, Ulofe, ono čega se bojim je da će policija napasti i uzrokovati našu smrt.“ Gledajući unazad 2016. godine, Enmark je rekla za „BBC“: „Volela bih da taj telefonski poziv nikada nije bio obavljen jer je bio besmislen. Sedela sam tamo moleći za svoj život. Bio je premijer. Šta je mogao da kaže?“
Tokom nekoliko dana, taoci su bili zatvoreni u trezoru banke dok su ih okruživali naoružani policajci. Policija je na kraju odlučila da probije plafon i upotrebi suzavac da onesposobi otmičare. Policajci su vikali da taoci izađu prvi, ali su oni odbili, verujući da će otmičari biti upucani. Umesto toga, dok su zločinci izlazili, stali su na vratima da se pozdrave sa dve žene među taocima. Taoc Sven Safstrom, koji je prethodno jedva izbegao da bude upucan, dobio je čvrsto rukovanje.
Ovo ponašanje zbunilo je mnoge Šveđane koji su danima bili fascinirani dramatičnim događajima u banci. Dok je Bejerot dijagnostikovao Stokholmski sindrom bez ikakvog razgovora sa Enmark, teorija je delovala kao verovatno objašnjenje i zainteresovala međunarodne medije.
Međutim, etiketa je potpuno pogrešan prikaz Kristinog iskustva, prema rečima doktora Alana Vejda, kanadskog terapeuta koji je detaljno razgovarao sa njom. On je rekao za „BBC“: „Termin Stokholmski sindrom ima duboke korene u psihoanalitičkom razmišljanju u Evropi. Ali u tom trenutku, korišćen je da se ućutka i diskredituje ljuta mlada žena koja je šest i po dana odolevala nasilju, štiteći sebe i druge ljude. Korišćen je da zaštiti policijsku reakciju.“
Kristin je 2016. godine rekla da je ostala u prijateljskim odnosima sa Olofsonom, čovekom koji je iz zatvora doveden da ispuni zahteve otmičara Olsona. Dr. Vejd je rekao da je tokom opsade, zatvorenik „zapravo radio na način da pokuša da učini da se neki od ljudi osećaju sigurnije, i ako tretirate Klarka Olofsona kao da je jednostavno još jedan od otmičara, biće vam veoma teško da razumete zašto Kristin ili drugi mogu imati neko pozitivno sećanje za njega.“
Govoreći za „BBC“ 2021. godine, Kristin je imala direktnu ocenu Stokholmskog sindroma. „To je glupost, ako to možete reći na BBC-u. To je način da se krivi žrtva. Radila sam šta sam mogla da preživim.“
Bonus video: Kako biti slobodan? – dokumentarac Nikole Polića, Beldocs