0
Jedan od najazaposlenijih dramskih umetnika otkriva zašto je ponosan na predstavu u kojoj igra sedam likova, zbog čega mu više leže uloge negativaca i kako se nada će se njegovo Narodno pozorište vratiti na staze stare slave.
Svi se svakodnevno susrećemo sa ljudima koji na maksimalan način koriste moć, makar i onu najsitniju. Primera za to ima svuda, od službenika na šalteru, vozača u javnom prevozu do onih u višim inistancama, kaže za Nova.rs Aleksandar Srećković Kubura, koji je nedavno zablistao sa tri uloge u Nušićevom komadu „Vlast (i sabrana nedela)“ reditelja Milana Neškovića u produkciji Narodnog pozorišta u Beogradu.
– Svaki Nušićev komad je zapravo o ljudima na vlasti, ljudima u potrazi za vlašću, borbi za vlašću. Tako da ja igram likove iz različitih Nušićevih komada, a osnovni je Arsa iz „Vlasti“, ministarski stric, čovek koji je bio nekada neka lokalna vlast, sreski načelnik, ali je otpao i više nije ambiciozan a ipak voli da je blizu vlasti. Međutim, pošto se opekao, više ne želi da se u to kolo opet hvata. Za razliku od naših sadašnjih političara koji iz tog kola ne žele da izađu nikada, ako je moguće ni njihova deca i unuci, nego da prave dinastije. Arsa posredno ima neke koristi od vlasti, jer živi u kući kod svog tasta, oca gospođe ministarke, a to je priča iz Nušićevog „Pokojnika“ koja se nadovezuje.
Drugi lik koji tumači je Sekulić iz „Narodnog poslanika“, neka vrsta današnjeg političkog PR, priča Kubura. A treća ulogu koju igra je ujka Vasa iz „Gospođe ministarke“.
Srećković se raduje i hit predstavi „Kerovi“ u režiji Erola Kadića, koja je ponovo na repertoaru Teatra na Brdu. Srđan Timarov i on tumače čak 14 uloga.
– On sedam, ja sedam. I mi i publika, volimo tu predstavu. To je vrlo specifičan komad u kojem igram engleskog i avganistanskgo hrta, nemačkog ovčara, jednu džukelu, pudlu, bigla i divnu mamu ritriverku. Duhovit, osećajan dramski tekst, i radujem se što već 4. decembra ponovo izlazimo pred publiku.
U matičnom Narodnom pozorištu u Beogradu nedavno je nagrađen Zlatnom značkom za dve decenije rada.
– U nacionalnom teatru sam jer smatram da ima repertoar kome najviše pripadam. Meni je prva premijera bila baš tu, još 1994. u predstavi „Maska“ Miloša Crnjanskog u režiji Nikite Milivojevića, tako da sam pre zvaničnog angažmana, od početka karijere u ovom pozorištu. To je moja kuća, i malo sam tužan što je već prošlo 20 godina ali bilo je lepih, divnih poslova, posebno prijateljstava. Nadam se da ćemo Narodno pozorište vratiti na standarde koje zaslužuje i da ćemo da se borimo za njegov umetnički integritet.
Aleksandar Srećković Kubura jedan je od najuposlenijih glumaca, a na pitanje da li ćemo ga najzad gledati u ulozi nekog pozitivnog lika, nasmejao se i odgovorio:
– Pa, nećete skoro. Ja volim da tumačim negativce.
I u seriji „Što se bore misli moje“ u režiji Milorada Milinkovića Debelog, čije se snimanje završava na proleće, igraće negativca.
– Ovaj film, a biće i mini serija, bavi se poslednjim danima i ubistvom kneza Mihaila. Igram glavnog zaverenika Kostu Radovanovića koji je smatrao da se bori za nešto istorijski bitno, čoveka koji je ubio kneza u Košutnjaku. Tekst je odličan, tema je neobrađena što je čudno jer je važna za našu istoriju.
Čeka ga i snimanje druge sezone serije „Beležnica porfesora Miškovića“, i otkriva nam da treba da počne jedna nova igrana serija koja se nastavlja na temu o Jovanki Broz, a radni naslov je „Vera“.
I u pozorištu su pred njim izazovi. U matičnom teatru počinju probe komada Siniše Kovačevića „Godine vrana“.
– Izuzetno zanimljiv roman, zvao sam ga odmah da mu kažem svoje utiske. Imam lepu ulogu, jednog nezgodnog tipa, Gavrana, ratnog komandanta, koji je bio ozbiljan zlikovac. Biće to izuzetna predstava sa velikom glumačkom podelom.
Ono što ga posebno raduje jeste što uskoro počinje rad na muzičkom- scenskom projektu „Brod plovi“ u Ateljeu 212, u kojem već više od dve decenije glumci pevaju hitove i neke zaboravljene pesme koje smo voleli.
– Od početka sam deo tog projekta koji je osmislila i režira Gorica Popović. Muzika mi je uvek bila važna, sa njom sam blizak, i zahvlajujući njoj sam ušao i u amatersko i profesionalno pozorište, dugujem joj mnogo. Malo sam je zapostavio što se tiče sviranja, ali nisam pevanje. Nadam se da ću se vratiti violončelu i sada planiram da ga kupim. To je vrlo intiman instrument i mora da bude vlasništvo onog ko ga svira – rekao nam je Kubura, rođeni Beograđanin koji je odrastao u Kraljevu gde je i završio srednju muzičku školu.
Inače, poznat kao svestrani sportista, Kubura priznaje da sada samo skija i održava fizičku kondiciju specifičnim vežbama i aktivan je kao funkcioner u upravi Šahovskog kluba Crvena zvezda, mada ne može da se pohvali da je vrhunski šahista.
bonus video: Milan Nešković: „Vlast“ – nova priča sastavljena od Nušićevih replika