1
Žao mi je što vam ne govorim nešto interesantno, provokativno, i što je dosadno. Evo, i mojoj ćerki koja sedi tu među vama je sigurno dosadno. Ali, takav sam, kazao je danas slavni američki reditelj Aleksandar Pejn u Sarajevu.
No, masterklas koji je čuveni sineasta održao u prepodnevnim satima na 30. Sarajevo film festivalu, na kojem će večeras biti ovenčan Počasnim srcem Sarajeva, bio je sve samo ne dosadan. Pejn, koji je potpisao kultna ostvarenja kakva su „Građanka Rut“, „Najvažniji dan (Election)“, „Gospodin Šmit“, „Stranputica“, „Naslednici“, „Nebraska“, „Smanjivanje“ i „Bartonova akademija“ i dva puta ovenčan Oskarom, duhovito je odgovarao na pitanja studenata, novinara, filmskih profesionalaca u prepunom Bosanskom kulturnom centru.
U jednom trenu je, pogledavši u publiku sa scene, kazao:
– O, zdravo, dobro jutro brate, dobro je videti te. Znate, došao je zbog mene iz Beograda…
Priznao je slavni sineasta i kako bi voleo češće da režira, ali, eto, ne da mu se. I još ponešto…
– Ljubomoran sam oduvek bio na svoje kolege koji imaju svog glumca, s kojim stalno rade. Na primer, Skorseze sa Robertom de Nirom… Voleo bih da je tako i kod mene.
Upitan zašto je na filmu ovaplotio svoju Nebrasku, u kojoj je, kao unuk grčkih emigranata, odrastao, osvrnuo se i na to kako neke njegove kolege imaju „svoje gradove“ u filmovima:
– Pa ne pitate Skorsezea zašto stalno snima Njujork, ili Pola Tomasa Andersona zašto snima Los Anđeles. Ili nekog reditelja Sarajevo… Zato Nebraska. Ima nečeg misterioznog u gradu iz kog potičete – objasnio je sineasta, pomenuvši čestu rečenicu koju izgovaraju režiseri:
– Ako hoćete da me znate, gledajte moje filmove, govore često reditelji. Iako ne želim da zvučim pretenciozno, ipak tako jeste. Nužno je da filmovi reflektuju vas. Instinkt je jedino na šta možete da se oslonite u ovom poslu. Sve se svodi na osećaj, instinkt vam non-stop vreba iz mraka. Kad me neko pita kako održati ili spasiti karijeru, moj odgovor je da moraš zadnjicu da zalepiš za stolicu i radiš. Bez stolice, na kojoj je zalepljena tvoja guzica, nema filma. Moraš da provedeš hiljade sati za stolicom. Inače, džaba sve…
Kad počne da snima film, to je za njega neprikosnovena stvar. Život tada, objasnio je, staje:
– Kada snimam, to potpuno obuzme moj život. Nije ovaj posao kao da imaš restoran, jer, ako ga imaš, onda to znači da konstantno snimaš film. Ili kad vodiš motel. To ti je onda neprekidni film, stalno si u njemu. A filmsko ostvarenje te potpuno obuzme tokom devet meseci života i onda možeš da dođeš i u Sarajevo – kazao je, dočekan aplauzom, Pejn.
Otkrivajući tajne koje stoje iza jednog ostvarenja, objasnio je da ne prati filmske trendove:
– Ne gledam serije, ne gledam nove filmove i uopšte ne znam koji su to danas popularni glumci. Zato se za svoje flmove uvek oslanjam na kasting. Retko pišem scenario s aktuelnim glumcima na umu. Doduše, kad sam pisao „Sve o Šmitu“ na umu mi je bio Vilijam Holden (glumac iz zlatnog doba Holivuda, preminuo 1981. prim.aut.), a za drugi Đulijeta Masina (slavna italijanska glumica, supruga Federika Felinija, koja je umrla 1994, prim.aut.). Pa, bio bi to idealan kasting. Ali, niko od njih niti je živ, niti su aktuelni (smeh). A, s obzirom na vreme koje provedem za stolicom pišući scenario, ne volim kad glumci na setu improvizuju, volim da se drže mog predloška. Ponekad se, doduše, desi da nešto iskrsne ali retko je to. Možda bih to dozvolio Masini, ali nije tu…
Istakao je kako i danas, posle toliko godina uspešne karijere, voli i želi da radi samo niskobudžetne filmove:
– Tu leži sloboda. Što su skuplji filmovi, biće nervozniji oni koji ulažu novac, i želeće da utiču na vas. A ti kao reditelj ne želiš da ti bilo ko, naročito onaj ko brine o novcu, priča o filmu. Ja želim niskobudžetne filmove i zato ih i radim – objasnio je, a onda se na to nadovezao pričajući o stalnom sukobu na relaciji reditelj i producent:
– Kad su u pitanju producenti, znajte da oni ne finansiraju, već pronalaze finansijere za vaš film. Traže nekog da plati, a ne plaćaju. Oni su na neki način paraziti. No, producent kojeg sam imao za „Bartonovu akademiju“, ja sam ga zvao da pročita scenario i pitao ga želi li da ga producira. I tu sam bio zadovoljan. Ali, na toj relaciji stalno postoji klinč između kreativne strane filma i finansiranja istog. I teško je naći dobrog producenta – naglasio je Pejn, otkrivši da s Džimom Tejlorom, dugogodišnjim saradnikom, radi na nastavku kultnog filma „Najvažniji dan“.
Pozvao se i na zemlju iz koje potiču njegovi preci, Grčku navevši da kao što je antičko doba u toj zemlji bilo miks tuge i sreće, takvi su i njegovi filmovi. No, voleo bi, otkrio je, i da jednoga dana sebi ispuni želju i ostvari se na polju vesterna. To je, kako je kazao, jedini žanr koji je oduvek želeo da radi:
– I dok sa Džimom razvijam nastavak „Najvažnijeg dana“, sa scenaristom Dejvidom Hemingsonom, s kojim sam radio „Bartonovu akademiju“, smišljam vestern. Želim realističan pristup vesternu. U filmovima koje radim važno mi je da imam dramski naboj između ličnosti i pejzaža. Voleo bih da radim i neki akcioni film s jurnjavom kolima. Nedavno sam gledao jedno staro francusko ostvarenje koje me je oduševilo s Belmondom i Omarom Šarifom, koje je snimano u Atini i pravo je remek-delo. Voleo bih da uradim i jedan detektivski film, poput „Vožnje“.
Iako je mnogo reditelja iz zlatnog doba Holivuda inspirisalo Pejna, od klasika izdvaja dvoje sineasta:
– Frenk Kapra je na bravurozan način mešao dramu i komediju i mogao je da vas zasmeje i natera da zaplačete. A drugi je Entoni Man, najpoznatiji po film noaru na početku karijere, i spektaklima, kakav je „Pad Rimskog carstva“, no pedesetih je radio izvrsne vesterne s Džejmsom Stjuartom i tu možete videti kako je sjajno koristio pejzaž za film, tako da su maltene bili likovi.
Kao dvostrukog oskarovca pitali su ga studenti da li nagrada Američke akademije za filmsku umetnost i nauku menja karijeru?
– Kada sam prvi put nominovan za Oskara za scenario filma „Najvažniji dan“ odmah je je zvao tata i rekao mi da ne dozvolim da mi to utiče na moju glavu. A ja sam mu rekao da će to uticati na druge, ne mene. A kada sam dobio prvog, pa drugog Oskara, to je divan komoditet, ali ništa više od toga. Sutra već moraš da se vratiš na posao i kreneš iznova. Dvostruki laureat samo lepo zvuči.
Upitan o ekološkoj održivosti na filmskim setovima, zasmejao je sve pričom o plastičnom bocama i čašama na snimanju:
– Prvi dan svi vodimo računa. Ne smemo da koristimo plastiku, upozoravamo jedni druge, i nekako, ali jedva preguramo taj dan. Već drugog dana snimanja plastika je svuda oko nas, a trećeg dana snimanja imamo more plastike na setu. Davimo se u plastičnim bocama. Eto, to je sve što znam o održivosti.
Otkrio je i da nema neki ritual, kojeg se drži, dok piše scenario:
– Nema onog da gledam, na primer, fotku Vilijama Vajlera, da upalim sveću, ili slušam specifičnu muziku. No, imam jedan veliki problem. Kao reditelj i scenarista mentalno vi uvek snimate film. To je istinska kletva. Pa, dok čitate knjigu pomislite – uh, ovo bi bio sjajan film. I stalno vam neki glas dopire iz mozga, govori vam šta bi sve moglo da se pretvori u film, a ti pokušavaš da se odbraniš, kažeš mu – ćuti, pusti me na miru. Pa, evo i ovaj boravak u Sarajevu bi mogao da bude sjajan film – kazao je na kraju masterklasa Aleksandar Pejn.
Ali, onda je, mimo običaja, spontano sišao u gledalište i nastavio da se druži sa publikom. Studentima je davao savete šta da rade, neki početnici su ga molili da pogleda njihove filmove ili pročita predloške, sa svima se slikao, a za Nova.rs je priznao da se ne vraća tako često u Grčku… Za sve ostalo što sam ga pitala u neformalnom susretu, molio je da se ne objavi…
I dok se Pejn strpljivo fotografisao sa svima, njegova ćerka je najpre pozirala, ali se i toliko dosađivala da mi je u jednom trenu prišla želeći da vidi moju novinarsku akreditaciju:
– Pa, ne ličiš na toj slici na sebe…
Bonus video: Sarajevo film festival
