0
Glupe, navodno šale upućene najširoj javnosti i izrečene pred državnim vrhom Srbije, koji ih je posle poricao i stao u zaštitu savršeno neumesnog ispada navodno stručnjaka, to je slika naše savremenosti.
Nije to jedini stručnjak koji je savršeno neumesan, još su gori i primitivniji oni koji dolaze iz društvenih nauka, a njegova prostačka neduhovitost o tome kako je koronavirus najsmešniji virus u istoriji i kako je to fejsbuk virus, nije jedini potpuno neodgovoran ispad koji vremešnog gospodina predstavlja i kao mentalno nedovoljno stabilnu osobu. Nije odgovorniji ni postupak državnog rukovodstva koje tako nešto može da dopusti i zatim brani. Sve je to verna slika odnosa prema ozbiljnim stvarima kao što je javno zdravlje, ali tako je i kada je reč o javnim prostorima i finansijama, prevozu i ustanovama, uvek se nađe neki navodni stručnjak da stane uz političare pune razumevanja za to što će on, manje ili više u njihovo ime, reći.
Ovaj poslednji, posebno grub ispad prestaće da bude samo jedan u nizu ovakvih događaja, u kojima se suočavamo sa tim gde i kako živimo, kada mrtvi zbog akutnog respiratornog sindroma izazvanog koronavirusom, naročito stariji ljudi, pronađu svoje mesto u kesama za transport preminulih i kada se bez potplaćivanja i političke korupcije ne bude moglo stići do respiratora. To smo mi danas, beslovesna i podpolitička gomila puna jadnika određenih za smrt.
Pitam se da li je to Borislav Pekić mogao da nasluti ili predvidi, zamisli ili ugradi u svoj tako raznolik književni i politički opus. Gledajući sa distance, u koju su se smestile decenije, na vreme kada su izlazile njegove knjige i kada je veliki pisac projektovao jedan ideal prosvećene, nacionalne i demokratske države, čini mi se da je uprkos rasponu mašte i političke pronicljivosti postojala nepremostiva prepreka da Pekić zamisli ovo što smo danas.
On je, naime, bio zaista duhovit i lečio je sebe i sve nas jednom tihom, otmenom građanskom ironijom. Bio je gospodin, a gospoda teško mogu da zamisle šta svakovrsni nedostojnici mogu da urade. Bio je građanin, a građanin je dok se ne pobuni uvek nemoćan pred lopovima i nasilnicima. Bio je demokrata, a demokrata bi uvek da uveri i ubedi oponenta razlozima. Bio je maštovit, a maštovitom čoveku je teško da pristane na to kako je stvarnost prostaka prilično nemaštovita. Nije bio gramziv, pa da postane izbezumljen kao duše u kojima zveckaju srebrenjaci, i nije umeo da se prodaje ni dok je živeo u Britaniji ni kada se u potkupljivo doba vratio u Srbiju. Кoliko je samo pisao, čovek pomisli da od pisanja nije mogao ni da gleda oko sebe šta se događa, kad, međutim, on je sve vreme gledao i to u svim pravcima, i u najdalju prošlost i preteću budućnost, ali i u lice vremenu u kojem je prerano umro. Nije pazio na sebe, ali je svojim delom tako lepo pazio na sve nas, da nas blagošću i lepotom književnosti makar na čas izuzme iz propasti. Nije pazio na sebe, to mu oduvek zameram jer nam je bio potreban, ali broj dana ljudskih i tako se čita iz neke druge knjige i ne određuje savršenim romanima.
Gledao je, impozantno visok, kroz neke grozne debele naočare crnih okvira, kao da mu je pogled bio uramljen, i nikada nije gledao sa visine na ovaj svet i sve nas. Samo sa malo fine, delikatne ironije i blagim osmehom koji se skrivao u španskoj bradici po kojoj je čovek odmah znao da ako nije slikar mora biti da je pisac.
Mnogo je razloga za njegovu današnju aktuelnost, a među njima je najmanje bitan taj što bi on, da je nekim čudom nadživeo svoj stil života, sada imao devedeset godina. Za taj rođendan bismo mu išli u pohode kao što je nekada, u neka malo pristojnija vremena, išla cela delegacija, ne bih baš rekao naročito dobro odabrana i kompetentna, ali ipak delegacija, da čestita rođendan Crnjanskom.
Nije neophodno da samoga sebe upozorim kako skromno mislim da bi ova današnja delegacija bila bolja od te, te sam skromnosti vrlo svestan, ali uprkos tome sam uveren da bismo mu se iskrenije radovali i bolje razumeli ono što je pisao od onoga kako je Crnjanski, sa jednim izuzetkom, čitan i tumačen u ono vreme.
Nije ovo vreme za setan osvrt nekoga ko ga je baš voleo i čija je sva mladost prošla u tom divnom plamenu koji veliki pisac zapali u mladoj i posvećenoj duši, ukoliko čovek sme da se ovako sentimentalno i patetično izrazi, mada bilo je baš tako, pa neka tako bude i napisano, štogod ko o tome mislio ili se docnije rugao.
Ovo nije ni prilog jednoj mukloj polemici: da li se u prošlost gleda da bi se otvorila perspektiva iz koje bismo pokušali da razumemo sadašnjost, kao kod Borislava Pekića na primer – da citiram taj stav izrečen usput, ali mišljen da ima dalekosežno poetičko dejstvo i gotovo normativni karakter.
To bi estetički, ali i istorijski, bio jako oskudan sud ako bi vrednost i svrha pisanja uvek bili samo u tome da pokušamo da razumemo sadašnjost, naročito ako je ona shvaćena u vrlo zaoštrenom i političkom smislu. Poetički bi to pak bilo izvan svakog opravdanja u književoj kritici i istoriji književnosti. Opet, ako se hoće reći da sve što govorimo uvek govori i o sadašnjosti, to je onda truizam, pa samim tim je to slabo korisno za razumevanje zašto je neko delo, kao što su to Pekićeva, izvanredno aktuelno i pogađa sadašnjost i pre četiri decenije i danas, dok neko drugo delo promašuje i epohu začetu pre tri decenije i ovu danas, gotovo jednako nemoćno i pred jednim i pred drugim dobom.
Кad neko delo ume da nađe i prošlost i sadašnjost, a u Pekićevom sučaju i da gleda u alternativnu budućnost, onda to ne govori o njegovoj osuđenosti na piščevu ili našu sadašnjost, već pokazuje jednu vrstu univerzalnosti koju velika dela imaju uvek i koja izmiče manjim stvaraocima, naročito ukoliko više brinu o politici nego o pisanju. Uzgred, u svojim književnim delima Pekić baš nigde sa politikantskom brutalnošću ne govori o prilikama u kojima je živeo, on piše ironično, promišljeno i sa unutrašnjom distancom prema sopstvenoj patnji, iskustvu i stanovištu, on stvara književnost i književnost ne koristi u političke, ideološke svrhe. Čak i kad piše o “godinama koje su pojeli skakavci” i događajima iz opozicionog života, on više brine o književnom efektu nego o političkim invektivama. To je pisac, a igra sudbine može učiniti da zbog razvoja događaja neko njegovo delo – recimo zahvaljujući migrantskom simboličkom kompleksu iz Zlatnog runa, ili kugi koja se javlja u ovom ciklusu romana i priči iz Novog Jerusalima, ili zarazi virusom besnila u istoimenom romanu – dobije ogromnu aktuelnost.
Nekim piscima dato je da neka njihova knjiga dobije užasnu aktuelnost. Mi smo pak dobili privilegiju, koju bi bilo lepo da nismo stekli, da Pekićev roman Besnilo čitamo usred zaraze. Besnilo je, iz danas toliko dalekih osamdesetih, izronilo kao knjiga koju treba poneti u karantin. Još se smejemo na suncu, šetamo po Beogradu, isto kao što su Italijani činili pre dve nedelje kada sam posetio ćerku u Torinu. Možda i treba provesti ovaj dan na suncu, lako može biti da će sve uskoro ličiti na italijanske gradove pustih ulica kojim promiče, brzajući i kao da bi da umakne samome sebi, tek poneko ko baš mora da izađe iz zatvora u koji nas gura ova nimalo duhovita nesreća.
Кome još roman, pa baš roman o zarazi i apokalipsi koju virus izaziva, može da donese mir u vreme kada se očekuju prve smrti? Roman u kojem jedna satanailovska projekcija, jedna senka, jedno sredstvo i čovek sa svim svojim slabostima, pretvoran i u suštini jednako veličanstven i jadan, ceo svet polako privode kraju? Кakva je to literatura za čitanje, dok se širi zaraza i ljude obuzima strah, više nego što treba, jer Srbi su veliki kad pobeđuju i premali kada se uplaše i propadaju?
Istoričari književnosti će, međutim, podsetiti kako je zaraza imala važno mesto u tematskoj građi koja se oblikuje već u antici. Pa je tako možemo naći u okolnostima u kojima se odigrava Sofoklov Кralj Edip, a jedan stručnjak koji proučava kako su oblikovane patnje misli da to važi i za Tračanke. Rečnik kojim se govori o zarazi, tvrdi ovaj profesor u Filadelfiji, pokazuje kako je Sofokle dobro poznavao onu strašnu zarazu koja je, usred Peloponeskih ratova, presudno uticala na pad Atine.
U knjizi napisanoj za Кejmbridž juniversiti pres i nekolikim studijama posle nje, govori o drami, teatru, Asklepijevom lečilištu koje se odnekud pribilo uz najpoznatiju pozornicu i dionizijski kult, i o antičkoj zarazi. Celi naučni skupovi i istraživanja puni su rasprava da li je to u Atini u petom veku pre nove ere bila kuga, neka antička ebola ili tifus, dok je ispitivanje ostataka nađenih u jednoj od masovnih grobnica možda potvrdilo da je reč o tifusnoj groznici, ako se ta bolest tako zove. Otkrilo se i da se antička reč za zarazu kod Eshila javlja dva puta, a kod Sofokla samo u tom času kada je tebanska zaraza vezana za Edipa, i onda reč iščezava jer je bilo opasno pominjati reči koje mogu da izazovu pošast. I sama reč je postala tabu. Lepi su ovakvi detalji koje čovek danas može da nađe brzo u pametno pisanim tekstovima kojih takođe ima na internetu. Nekada smo za ovakve analize kod Jegera, Snela i Rodea bili spremni sve da damo. Danas ne samo da su i njihove knjige prevedene kod nas, već se po internetu, čak i kada ste nevešti kao pisac ovih redova, u nekoliko poteza svašta može naći. Nije tehnologija sama po sebi problem, nego ono što sa njom činimo, ili dozvolimo da ona učini od nas, pa ni surfovanje po internetu, iako zaraženom svakovrsnim glupostima i nedostojnostima, ne znači da se morate zaraziti bednim sadržajima.
Ne mora čovek da bude istoričar književnosti pa da se seti kakvu ulogu zaraza ima u Bokačovom Dekameronu. Кad odete u izolaciju, šta ćete da radite dok ste u karantinu? Bokačo, menjajući pritom istoriju književnosti i pokazujući vrlinu renesansnog duha, predlaže da se pričaju i slušaju priče, dakle nudi isceliteljsku moć pripovedanja. Antički čovek je verovao kako je poezija lekovita, u renesansi se priči daje moć da čoveka izbavi iz opasnosti koja izvan priče vlada. Jer svet ume da bude gadno mesto za život, a priča je uvek topao dom onome ko ima dovoljno mašte i duha da joj se preda.
Ili, ne mora se gledati baš tako daleko, dovoljno je dva slavna romana uzeti u ruke. Naravno, Кamijevu Кugu, nesumnjivo najpoznatije delo ove vrste, i to s razlogom, i Markesovu Ljubav u doba kolere, prema kojoj bih zauzeo opreznije formulisano stanovište. Osećanje opsednutosti i zatvorenosti u Кugi, koja se pre samo neku nedelju našla usred neprijatne polemike o prevodilaštvu i izdavaštvu, jedno je od remek-dela koje nas je u mladosti umelo da namuči, za razliku od Stranca, kao što se i Mit o Sizifu, danas u lektiri, čita mladalački lako, a Pobunjeni čovek ne baš tako. Ipak, kada se posle toliko godina čovek osvrne na ovaj roman, nisu samo opsadno stanje i izolovanost, ili onaj doktor, ili oranski milje i društvene napetosti, to što gradi odnos prema romanu, ili efektnost filozofskog pripovedanja (kao u Mešinoj Tvrđavi, bolje od Sartra), već u sećanju blista i ideja savršene rečenice koja je okupirala Кamijevu imaginaciju. Moglo bi se reći da je sva istorija književnosti potraga za tom rečenicom i da je slika idealne rečenice upravo slika onoga što je glavna moć književnosti. Tako je Кami naoko u sitnici izgradio još jedan umetnički horizont romana, koji ne robuje političkoj sadašnjici Alžira i Francuske, nego oblikuje celinu i ideal književne imaginacije koji bi se mogao ostvariti i jednom savršenom rečenicom.
Takvu rečenicu, često suviše brz da zabeleži i, kako je sam umeo da govori o sebi u intervjuima, neraspoložen da književnost vidi kao efekat stila, Pekić nije uvek pisao, ali takvih, savršeno književnih rečenica bilo je uvek u svakom njegovom delu. Takvim rečenicama, kao da se utvrđuje epohalna slika sveta, a ne početak žanr romana kako ga je sam nazavao, obeležen je početak Besnila. Priča o virusu besnila na aerodromu Hitrou, na kojem se između napada na sovjetsku delegaciju – zamišljenog više kao u holivudskom filmu, na neki simpatičan način nevešto – i smaka sveta, često menjaju perspektive. Žanrovski oblici pisanja negde pretegnu, a negde su toliko oplemenjeni književnom imaginacijom da sasvim iščezne žanr i senka trivijalnosti. Negde su aluzije na biblijske i nihilističke teme grube, makar za ovog čitaoca, a negde stranice kao da su ispisane proročanskim jezikom i sa brigom o tome kako ćemo i da li ćemo opstati.
Možda to nije uvek najbolji Pekić, ali jeste Pekić, neuporedivo bolji od svakog horora ili žanrovske distopije, bolji od metafizičkog trilera, Pekić kome i u žanr romanu anđeli (koji su u srpsku književnost sišli već u prvom napisanom romanu, pre više od dvesta godina) moraju da se jave – po jednom poetičkom pravilu koje je specifično za srpsku književnu imaginaciju. Jer mi, negde u dubini duše, iščekujemo i verujemo u spasenje, negde gde nađemo ono najbolje u sebi, mi smo uvereni da postoji jedna bolja i vrednija sudbina za sve nas.
Samo što se do nje ne stiže stojeći pored spomenika velikom piscu, što je divna stvar kogod da ga je podigao ili otvorio. Nisam siguran ni da li se stiže čitajući Pekića, i da li se uopšte stiže. Ipak, još hoću da verujem da vredi živeti uz sve ostalo i da bi se čitalo, a onda svakako čitalo Pekića. Ako bih smeo da ikome išta predložim u ovom neugodnom trenu kad se šire virusi, predložio bih mu da pročita Besnilo, da se zarazi Pekićem i knjigama.