0
Apolo 11 je lansiran 16. jula 1969. godine, noseći prve ljude koji su sleteli na Mesec. U mesecima koji su prethodili istorijskom poletanju, NASA je podvrgla posadu napornim, neumoljivim simulacijama kako bi ih pripremila, a “BBC” ih je tada posetio, i ovo je priča o tome.
„Nemamo mnogo prostora, a ove ležaljke su veoma neudobne,“ rekao je Džon Peri sa “BBC-a” dok je sedeo okrenut naglavačke, zajedno sa kolegom Džejmsom Burkom, u simulatoru Apolo svemirske kapsule u Nasinom svemirskom istraživačkom centru u Kaliforniji u avgustu 1968. godine. „Ali to nije mnogo važno,“ priznao je, „jer kada ste u svemiru, vaše telo ne teži ništa.“
“BBC” je otišao da vidi kako NASA posvećuje ogromne sume novca i velike količine truda pokušavajući da oponaša ono što će astronauti Apola 11 videti, čuti i iskusiti u svemiru.
Godine 1962, predsednik Džon F. Kenedi postavio je pred SAD ambiciozan cilj da pošalje čoveka na Mesec i bezbedno ga vrati na Zemlju. Od tada je svemirska agencija angažovala ogroman broj ljudi i tehnologije, a da se ne spominje ingenioznost i upornost, naprojekat koji će na kraju, u julu 1969. godine, poslati astronaute Nila Armstronga, Baza Oldrina i Majkla Kolinsa u svemir – i u istorijske knjige.
Da bi pripremila astronaute za ovo putovanje u nepoznato, NASA je izgradila kompleksan sistem neverovatno detaljnih simulatora. Oni su omogućili posadi da savladaju sve detalje svemirske letelice, a Kontroli misije da pažljivo uvežba svaku fazu, od lansiranja do sletanja na Mesec i povratka.
Sprava u koju su se Parry i Burke vezali rekonstruisala je kako bi bilo biti unutar komandnog modula koji je bio nazvan Columbia. Opremljena svim istim komandama leta i prikazima kao i svemirska kapsula, mogla je das generiše sve odgovore i očitavanja koja bi se mogla dogoditi tokom misije. Takođe je bila dizajnirana da ima tačno isti „osećaj“ kao one koje bi astronauti na kraju koristili kako bi mogli razviti svoju mišićnu memoriju.
„Astronauti koji će biti unutra možda će morati provesti čak 14 dana zaključani, i za celo to vreme smenjivaće se na osmočasovnim smenama na ovoj kontrolnoj tabli, gledajući u pokazivače i instrumente i kontrolišući prekidače,“ rekao je Peri.
Da bi stvorili osećaj boravka u svemiru, NASA je pažljivo izradila trodimenzionalni model Zemlje u razmeri i složen optički sistem koji je projektovao realistične prikaze izvan prozora dok su se i planeta i svemirski brod Apolo rotirali u svakoj fazi misije. Svemirski brod bi trebalo polako da se rotira kako bi sprečio pregrevanje strane okrenute Suncu i smrzavanje druge strane od hladnih temperatura u svemiru. Astronauti su ovaj manevar nazvali „rad roštilja“.
„Svaki minutni pokret svemirskog broda se reflektuje ovde, i kako se prizme okreću, astronaut dobija živu sliku Zemlje stotinama milja ispod sebe. Španija i obala Severne Afrike – šest umetnika je šest meseci ručno slikalo sve detalje, uglavnom radeći po satelitskim fotografijama. Neke oblasti na ovoj mapi su tačne do pola milje,” rekao je Burk.
Kako bi omogućili posadi da odredi položaj svemirskog broda i navigira svoje putovanje, još jedna televizijska kamera je projektovala realistične slike zvezda na nebu koje bi bile u njihovom vidnom polju. „One se lagano okreću pored Apolovog prozora dok se letelica okreće u dubokom svemiru, 1353 najvažnije zvezde su sve odgovarajuće veličine u odnosu jedna na drugu.“
Svemirski brod koji su planirali da lansiraju bio je izuzetno složen, sa nizom složenih sistema koji upravljaju svim aspektima leta na Mesec, od pogona i navigacije, do komunikacije, elektrike i sistema za podršku životu astronauta.
Ove intenzivne, iscrpljujuće simulacije obuke radile su na povezivanju astronauta, kontrolora leta i Kontrole misije, izoštravajući njihovu sposobnost da razviju strategije kada stvari iznenada krenu po zlu, i eliminišući ljude koji nisu mogli da podnesu pritisak i stres.
„U toku jednog radnog dana, izvodili bismo ovo 10 ili 12 puta dnevno. Izvedi, analiziraj, pripremi za sledeći pokušaj, izvedi ponovo,“ rekao je bivši kontrolor leta Apolo misije Džon Aron za „BBC“ 2019. godine.
„Kada izađete iz sobe na kraju dana, budete iscrpljeni. Obično sam ljudima govorio: ako preživite simulacije, misija je mačji kašalj, jer obično ne radite na 20 problema odjednom. Možda na jednom.“
Nakon bezbednog sletanja i povratka Apola 11, Nasin lunarni program se nastavio do 1972. godine, slećući na Mesec još pet puta. Sada se trka za slanje ljudi na Mesec ponovo zahuktava – ovog puta sa znatno razvijenijom tehnologijom. Nasini astronauti iz programa Artemis ciljaju na sletanje 2026. godine, dok Kina najavljuje da će poslati ljude na Mesec do 2030. godine.
„Danas, 50 godina kasnije, mislim da istorijski značaj ima veći uticaj na mene nego što je imao tada,“ rekao je Geri Grifin, bivši Nasin kontrolor leta. „Shvatate li šta smo postigli sa starom tehnologijom? I to me zaista fascinira. Još uvek me zadivljuje što smo uspeli da uradimo ono što smo uradili.“
Bonus video: Novi Sad dobio Svemirski muzej