1
Nakon, prvo relativnog, a potom i pozamašnog, neuspeha filmova "The Last Airbander" i "After Earth", M.Night Shyamalan se u nastavku karijere posvetio niskobudžetnijem završavanju svoje "superherojske" trilogije započete sa "Unbreakable" nastavcima "Split" i "Glass" i, što je daleko zanimljivije - serijom jeftinih horora "bez holivudskih zvezda", baziranih na intrigantnoj premisi i efektnim tvistovima - "The Visit", "Old" i sada "Knock at the Cabin".
KNOCK AT THE CABIN (2023, r. M. Night Shyamalan)
Međutim, tamo gde je u prethodnim izdanjima do izraza dolazila njegova scenaristička virtuoznost, a stvar ostajala u domenu efektne varijacije na slešer odnosno serijal „Twilight Zone“, sa „Knock…“ rekao bih da Shyamalan ozbiljnije želi da transcendira horor i pozabavi se pitanjima koja nas sve zanimaju (ili muče) – a to su ona koja se tiču boga, života posle smrti i toga šta ćemo „ako tu nešto stvarno ima“. U izvesnoj meri, a kažem to bez trunke cinizma, „Knock at the Cabin“ je Shyamalanov pokušaj razumevanja vere i onostranog koliko je legendarni „religiozni eksperiment“ „Ordet“ svojevremeno to bio za Carla Theodora Dreyera.
Od radnje ću vam reći samo ono što i trejler saopštava- četiri osobe dolaze u neku kolibu u šumi, u kojoj je porodica na odmoru, i saopštavaju im da neko od članova porodice mora dobrovoljno da se žrtvuje (bude ubijen), kako bi svet bio pošteđen apokalipse koja je upravo počela.
Tih četvoro ljudi su četvoro slučajno sparenih, koji su se našli na forumima gde su tražili smisao svojih sve intenzivnijih vizija kraja sveta i jedinog rešenja koje se nametalo. I svako od njih duboko je ubeđen u svoju misiju. S ove strane, imamo tročlanu porodicu sa dve tate i usvojenom ćerkom (naravno, Kineskinjom), kojima ne pada na pamet da prekinu svoju teško stečenu idilu.
„Knock at the Cabin“ na nivou radnje donosi poprilično verovatan razvoj osnovne premise baziran na tenziji između dve grupe, dodatno osnaženoj time što s jedne strane imamo „iznapadane“ gejeve, a s druge i njihove napadače. To je prošarano flešbekovima hronologije veze dvojice tata i procesa usvajanja, koji pored toga što pune minutažu pojačavaju našu bliskost sa njima i otežavaju i naš pristanak na njihovu eventualnu žrtvu. Ultimativno, Shyamalan apsolutno uspeva da angažuje gledaoca na temu odlučivanja kako za junaka, tako i za sebe samog.
Na nivou metafore, „Knock at the Cabin“ ubedljivo postavlja jednostavno pitanje- ako su znaci buduće apokalipse svuda oko nas (temperature rastu, kao i nivoi mora, ratovi ne prestaju…), ko je od nas spreman na stvarnu žrtvu da sve to spreči? I da li zaista mislimo da će nešto ovako (kao „božji akt“) da nas „spase“, i to u poslednjem trenutku?
OCENA: 7/10
Bonus video: Film Titanik u novom ruhu
