0
Ne mogu nikako da uporedim svoj put za Nemačku s izbeglicama iz Sirije koji mesecima putuju do Berlina. Neki od njih ni ne stignu do Berlina, ne uspeju da pređu granice, i ko zna šta im se sve dešava usput, kaže za Nova.rs reditelj Dušan Solomun, koji više od 30 godina živi u Nemačkoj.
U crkvi sveštenik prima šaroliku grupu izbeglica. Bizarne su situacije u kojima je način na koji se oni, koji su u toj crkvi u Nemačkoj, potražili utočište, suočavaju s birokratijom te zemlje. A te izbeglice jesu profesionalni glumci, ali i amateri, i sami političke ili ratne izbeglice iz Sirije, Turske i bivše Jugoslavije. I u filmu Dušana Solomuna „Prebroj moja lutanja“ glume situacije u kojima su lično bili.
I sam reditelj, rođen u Beogradu, slične je sudbine, kao njegovi junaci. Jer, kao dete se seli sa porodicom u Berlin, gde je i odrastao, a studirao u Dortmundu, na smeru filmske i televizijske kamere i dokumentarnog filma. Već su studentski filmovi Dušana Solomuna „5 minuta do 12“ i „Brukhauzen – Duše u svemiru“ prikazani širom Evrope, a doktorski rad, ostvarenje „Lod na Mapi!“ u Berlinu.Od 2015. godine radi u Berlinu na raznim filmskim i pozorišnim radionicama s izbeglicama iz Sirije.
Solomun ima i novi film „Prebroj moja lutanja“, koji je predstavio na nedavno završenoj 19. Slobodnoj zoni. Iako je svetska premijera bila u aprilu u Berlinu, ova u rodnom Beogradu bila mu je, kako priznaje za Nova.rs, emotivnija.
– Publika ga je lepo prihvatila na Slobodnoj zoni. To mi mnogo znači, jer je film prilično eksperimentalan, nekonvencionalan, može se reći i čudan… A u Berlinu je ceo glumački ansambl bio na sceni prosle premijere. Stajali smo na sceni, delili cveće i trajalo je to desetak minuta (smeh).
S obzirom da se kao klinac s roditeljima preselio u Nemačku, pitamo ga koliko je lično iskustvo ponukalo da uradi ovaj film?
– Puno. Ima tu dosta autobiografskih momenata, pogotovo ako pričamo o devedesetim godinama, kada još nisam imao nemački pasoš. U stvari, kad sam počeo da radim film, skupljao sam priče tada aktuelnih izbeglica, koji su u to vreme najviše dolazili iz Sirije i Avganistana. Ali, onda sam počeo da se sećam sopstvenih priča s početka devedesetih. Sa familijom sam tada seo u voz u Beogradu i izašli smo u Berlinu. Tada je, za razliku od danas, postojao voz do Berlina. Jeste da je putovao 24 sata, ali moglo je do Nemačke da se dođe vozom (smeh) – seća se Solomun.
Ali, velika razlika između početka poslednje decenije 20. veka i sadašnjeg trenutka jeste što je „izbeglička priča“ danas drugačija:
– Ne mogu nikako da uporedim svoj put za Nemačku s izbeglicama iz Sirije koji mesecima putuju do Berlina. Neki od njih ni ne stignu do Berlina, ne uspeju da pređu granice, i ko zna šta im se sve dešava usput. Ali, sećam se nekih sličnih birokratskih priča na sopstvenoj koži, na primer kada smo produžavali vizu. Bio je to odsek koji se zvao Policijska uprava za strance i sećam se tih hladnih trenutaka i hladnih lica. Pa, koliko je samo moj otac papira morao da prikupi i odnese, ma milijardu da bismo dobili vizu. Sećam se i čekanja u redu ispred zgrade uprave u pet ujutru po ciči zimi. Čekali bismo po devet sati da bismo ušli u zgradu i stigli do šaltera. Te slike su počele ponovo da mi se javljaju dok sam pripremao film – priznaje reditelj.
No, ipak kad je Nemačka otvorila granice za izbeglice iz Sirije 2015. i 2016. godine u tu zemlju je došlo, kako ističe, oko milon ljudi:
– Ta situacija bila je neki deža vi za mene i to je pokrenulo proces rada na filmu „Prebroj moja lutanja„. Ali, nažalost izbeglica ima i sada, iz Ukrajine, a biće ih, opet i s Bliskog istoka.
Često se u filmu pominje rečenica kako je Nemačka bila uništena zemlja posle Drugog svetskog rata, ali se izdigla iz pepela, i praktično vaskrsla… Ponavljaju je te hladne birokrate koje dočekuje izbeglice u toj crkvi. No, koliko je za Solomuna Nemačka zaista simbol nade u bolji život, zemlje u kojoj su čuda moguća, pitamo ga?
– Mogu da govorim samo od devedesete pa nadalje. Živim u Berlinu, a taj grad nije Nemačka. Ni Njujork ne simboliše Ameriku, niti London Englesku. U Berlinu ne važe svi oni stereotipi koji se ovde mogu čuti o Nemcima. Tipa – Nemci su tačni, vole da rade… To za Berlin ne važi! Berlin je jako haotičan grad, a za nemačke standarde je čak siromašan. Mnogo je ljudi bez posla, a plate u Minhenu ili Hamburgu su duplo veće nego u Berlinu. Dakle, standard je nizak u odnosu na nemačke i evropske standarde – objašnjava naš sagovornik.
Grad je, kako dodaje, pun umetnika, a u Berlin, uprkos svemu, hrle ljudi iz celog sveta:
– Od početka nisam imao sliku da živim u nekom uređenom, sigurnom svetu. Pa, devedesetih je u Berlinu bio stvarno haos. Pao je Berlinski zid 1989. godine i imali smo dva totalno različita sistema koja je trebalo preko noći da se spoje. Svi su rekli: „Hajmo opet zajedno“. To je trajalo jako dugo, a čini mi se da taj proces još nije završen. To je grad koji se i dalje gradi, obnavlja. Tokom devedesetih godina u Berlinu ste imali kvartove gde su ljudi ulazili i na divljaka zauzimali stanove, živeli dve-tri godine i tek onda potpisivali ugovore. Stvarno je vladala anarhija. Samo zbog Berlina, nisam imao utisak da je Nemačka uređena zemlja – priznaje reditelj, a na našu konstataciju da je Nemačka, uz Austriju, oduvek bila najpoželjnija destinacija za Srbe, podseća da su „naši uglavnom išli za Štutgart ili Minhen“:
– Uglavnom su se nastanjivali u oblastima gde je bilo puno fabrika, gde je bila dominantna autoindustrija, jer je samim tim bilo i posla za njih.
Ako je Berlin tako haotičan grad, neminovno je onda i pitanje kako je njemu kao umetniku?
– Puno uspona i padova. Šareno… Bilo šta da uradiš, to nije garancija da ćeš imati posao. Ni ovaj film nije garant da ću odmah ući u sledeći projekat. Uvek sve počinješ od nule. Nemaš nikakvu sigurnost i jako je velika konkurencija. I svejedno je da li si reditelj, dramaturg, pevač ili glumac… Čak se mogu povući paralele sa Srbijom, jer uvek je pred tobom neizvesna budućnost. A sve traje, pa i dolaženje do narednog projekta, zbog komplikovane nemačke birokratije. Nekada od prve ideje na papiru, do projekcije na festivalu prođe i po četiri godine.
Upitan da li su ti činovnici tako hladni, maltene neljudi, kakvim ih slika u filmu, odgovara:
– Na prvu loptu bih rekao da (smeh). Podsećaju na male Hitlere. Ali, nisam siguran da je to samo nemački fenomen, ne bih išao toliko duboko. No, ima nečeg u njihovom mentalitetu da, kad jednom upadnu u mašinu, to rade vrlo hladno, ne razmišljajući o ni o čemu. Ta birokratska mašina ih nekako samelje. Nisam, s namerom, pravio baš realan film. Više mi je bila namera da dočaram neki izopačen svet. Crkva u kojoj se odigrava ceo film ne predstavlja samo crkvu, nego i Upravu za strance, biro za nezaposlene, što je u stvarnosti potpuno nerealno. Želeo sam da napravim neko vizuelno pozorište.
Većina izbeglica u ostvarenju „Prebroj moja lutanja“ je iz Sirije, ali ima ih i iz Turske, odavde… Ali, njihove sudbine u filmu slične su onima u stvarnom svetu:
– Neki se u Nemačkoj snađu, neki ne. Imam prijatelje koji rade u IT sektoru, a došli su iz Sirije ili Avganistana. Nije birokratija to što ih može zaustaviti, i što je kočnica. Nekad sve zavisi od motivacije i jačine karaktera. Ako si pametan i završio si škole, uglavnom su ti vrata otvorena u Berlinu, ali desi se nekad i suprotno. Ima jako puno zakona, peripetija. Kad dođeš u Nemačku s Bliskog istoka treba ti godinu dana boravka da bi dobio dozvolu za rad. Ali, imaš tu i socijalnu stranu gde izbeglice dobijaju novac od države da bi preživeli. Dakle, nisu na ulici, već imaju neki krov nad glavom i minimalnu podršku. Bolja je i jača struktura nego u Srbiji.
No, dešava se u filmu, kao i u zbilji, da neki, koji čekaju bolji život u Nemačkoj, ne dočekaju svoj papir…
– Poznajem dosta ljudi koji su više puta pokušavali da pređu Sredozemno more iz Turske, da bi išli dalje za Zapadnu Evropu. Neki su probali jednom, doživeli strašne stvari, i nisu se usudili godinu-dve na drugi pokušaj. Neki su odmah probali ponovo, a treći su prešli u sedmom pokušaju. Za to treba upornost i hrabrost. Ali, to su ljudi koji se ne bi usuđivali na tako nešto da im tamo, odakle su, nije jako loše, da li zbog ratnih ili ekonomskih okolnosti, svejedno – ističe reditelj, a na kraju ga pitamo koliko je njemu potrebna hrabrost ako želi da se bavi nečim što nije komercijalni film?
– Dosta je rizika. Nadam se da ću u budućnosti moći više da kombinujem stvari. Jako je mala finansijska korist od svega. Ovo je projekat za dušu. Ne odbijam bilo koji poslić, pa čak ni reklame. Kad je bila korona, radio sam čak i kao turistički vodič. Ako ne može da se snima, ništa mi nije strano. Ali, ne odustajem od filma, a sledeći koji bih radio bio bi moj prvi na srpskom, ali bi se uglavnom snimao u Berlinu.
Bonus video: Tizer za film Živi i zdravi
