2
Kako vreme prolazi sve me manje zanima da osluškujem šta misle “krugovi”, za politiku baš i nemam dara, a verujem da sam mogla u nekom trenutku da doprinesem da stvari u kulturi krenu drugim tokom, kaže naša sagovornica.
Program je spreman. Baš kod vas je nedavno bio intervju sa Omarom Radžehom čiji će komad “Beytna” publika videti odmah na početku našeg narednog festivala – kaže Aja Jung, direktorka BFI, u intervjuu za Nova.rs, već najavljujući sledeći, 22. Beogradski festival igre, i ako je poslednji maltene tek završen.
– Bio je uspešan festival, ali još traje. Nismo sastavili izveštaje, jer nisu obavljena sva plaćanja. Nedostaje deo koji smo vezali za konkurse. Nadam se da ćemo uspeti uskoro da namirimo trupe, kako bi se okrenuli godini koja je već pred vratima. Predstave treba da stignu iz Grenobla, Rima, Atine, Tokija, Liona, Madrida, Sidneja, Ženeve, Bejruta…
Da li možete da nam otkrijete, osim pomenutog dolaska Omara Radžeha, makar deo programa predstojećeg 22. BFI?
– Želim da se pohvalim da smo uspeli da dobijemo neke predstave o kojima smo maštali, a u pitanju su produkcije Teatra Pine Bauš, sjajnih trupa Vertigo i Kafig, radovi mladog Adriana Bolonjina koji treba da stignu pravo iz rimskog Muzeja savremene umetnosti, ali i svetska premijera Baleta grčke Nacionalne opere iz Atine! “Zlatno doba” je komad za sve pozorišne generacije koji Konstantinos Rigos kreira za naš Festival. To je velika čast za svaku manifestaciju, a verujem i za našu zemlju…
Ovih dana ste fokusirani na Baletsku školu Nacionalne fondacije za igru, gde se održavaju ispiti, a četiri devojke pripremaju za odlazak u Ameriku. O čemu se tačno radi?
– Četiri učenice moje Baletske škole su dobile izuzetne stipendije. Reč je o izvrsnoj školi “Džofri baleta” u Njujorku, gde sam i sama provela tri prelepe godine. Sada je red na njih, da posle nekoliko decenija, pronesu ime Beograda. Usavršavaće se sa najboljim američkim pedagozima, a uporede sa “klasičnom” nastavom, otkrivati tehnike poput džeza i stepovanja. Takođe, tri veoma mlade učenice od 8, 10 i 12 godina stipendistkinje važnih internacionalnih seminara u Rimu, Napulju i Veroni. Leto je sasvim radno…
Da li se Festival i rad sa mladima u okviru vaše škole prepliću?
– Da, to je važna sinergija. Uostalom, sama mogućnost da u mladim godinama otkrivate zanimljive predstave i autore, da u svojoj baletskoj sali posmatrate slavne umetnike, koreografe i trupe iz celog sveta, a onda povrh svega – dobijete priliku da se usavršavate u okviru majstorskih časova i radionica… Čista privilegija. Ponekad deluje da se deo istorije savremene igre ispisuje i prepliće pred očima naših učenika, svakog proleća. Pored baletskog programa, ozbiljno vreme posvećujemo novim formama i pravcima, podržavajući istovremeno individulanost i zajedinštvo. Uostalom, Beogradski festival igre hrabro dokazuje da ne postoje ramovi i kalupi. Naprotiv. Želja nam je da svi štrče u odnosu na prosečno i očekivano, da budu drugačiji i svoji.
U novembru vas čeka drugo po redu baletsko takmičenje u Bolonji, čiji ste osnivač i direktor. Kolika je razlika u organizaciji događaja u Beogradu i Italiji?
– Nekada se situacije naprosto ne mogu porediti. Bolonja je grad sajmova, filma i filmskih arhiva, festivala, istorije i kulture na svakom koraku… Izabrali smo ovaj grad za takmičenje jer ima veliki aerodrom, smeštajne kapacitete, kao i želju da bude domaćin mladim igračima, pedagozima i roditeljima, odnosno publici iz Italije i Evrope. Sa svojom bogatom istorijom i centralnom lokacijom, “Teatar Duze” je širom i bez nadoknade otvorio svoja vrata. Sarađujemo sa svim baletskim školama u regiji Emilije Romanje, i svi su deo ove priče. U žiriju su ove godine Jakopo Godani, Erik Gotje, Paolo Manđola, Elizabeta Čeron, Elek Žolt, Đuzepe Kanale, Valerio Longo…
Pričali ste ranije o pozorišnim prostorima koji nedostaju Beogradu. Kada je počinjao, Festival je bio u Sava Centru i BDP-u. Da li će se programi vraćati u ove prostore?
– Sava Centar je adresa na kojoj je Festival igre predstavio neke od najvažnijih baletskih kompanija i trupa savremene igre iz sveta, kao i antologijske komade. Spisak je impresivan. Da li ćemo se vraćati zavisi od mnogo faktora, a pre svega od načina na koji će se ova scena u narednom periodu profilisati. Što se scene na Krstu tiče, i ona je bila neraskidivi deo našeg Festivala. Međutim, već nekoliko godina je odnos prema Festivalu neprijateljski, a ponuda koju dobijamo za iznajmljivanje scene je bar četiri puta viša od cene za koju se može iznajmiti veća i ozbiljnije opremljena pozornica u Rimu ili Atini.
Imamo novog ministra kulture Nikolu Selakovića. Kakvu saradnju očekujete sa njim i po čemu ćete pamtiti Maju Gojković na toj poziciji?
– Prvi ministar sa kojim sam pričala o Festivalu bio je Lečić, a prvi koji nas je podržao – Kojadinović. Sa Majom Gojković sam uvek imala profesionalnu saradnju. Upoznale smo se kada je Barišnjikov gostovao u Novom Sadu, a ona je bila gradonačelnica i odmah je podržala inicijativu da u Srpskom narodnom pozorištu bude i naš Festival. Tu istu inicijativu podržao je i Bojan Pajtić koji je tada bio na mestu na kome je ona sada… Treba imati u vidu da ovaj festival ipak traje 22 godine. To je mnogo duže od mandata bilo kog državnog funkcionera.
Koliko je teško balansirati između politike i umetnosti? Iz opozicionih umetničkih krugova misle da ste miljenica vlasti. Smeta vam to?
– Ne smeta mi, a kako vreme prolazi, sve me manje i zanima da osluškujem šta misle “krugovi”. Nikada nisam bila član nijedne grupe ili partije. Za politiku baš i nemam dara. Verujem da sam mogla u nekom trenutku da doprinesem da stvari u kulturi krenu drugim tokom. Kada sam lupila o zid, to parče energije sam usmerila na one kojima su moja pomoć ili savet potrebni. Na decu koja se bave igrom, na napuštene i bolesne životinje, i na umetničke projekte u koje verujem… Sa druge strane, ulogu “miljenice” teško da bi mi neko dodelio s obzirom na moj karakter i otklon od svega što miriše na podelu. Kada smo se kao deca igrali kauboja i indijanaca, ja sam birala da budem marsovac.
Kakva je sudbina Beogradskog festivala igre, optimista ste?
– Festival igre zavisi od nas nekoliko koji neumorno maštamo i večito rizikujemo. Sve se temelji na spretnosti da neuslove pretvorimo u uslove, mrzovolju u osmeh, i inat u gorivo. Tako je od početka. Zahvalni smo divnoj publici, sponzorima, prijateljima i svima koji su pomogli. Ako me pitate za horoskop, da – optimista sam.
Joan Buržoa, ovogodišnji gost BFI, nedavno je postao dobitnik nagrade “Jovan Ćirilov”, u okviru vašeg festivala. Čuli smo da će i sledeće godine učestvovati na festivalu, ali ipak ne u Beogradu?
– On je velika zvezda, a ujedno skroman čovek koji je sa radošću došao ove godine u Beograd na nekoliko sati, kako bi se sreo sa novinarima, proverio da li sve dobro napreduje u Bioskopu Balkan. To je umetnik koga podjednako ceni publika pariskog Luvra ili Opere u Oslu, kao i milionski auditorijum koji prati Harija Stajlsa, Marka Mengonija i Selenu Gomez… Sa jednom velikom produkcijom će doći u Srpsko narodno pozorište.
Šta je novi trend u svetu igre?
– Novi trend donosi Lejla Ka. Njen rad i trupu gledaćemo na narednom Beogradskom festivalu igre, na sceni Ateljea 212.
Bonus video: Tatjana Rigonat Mandić o predstavama koje su odraz duha vremena u kom živimo
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare