0
Direktorka Beogradskog festivala igre Aja Jung u intervjuu za portal Nova.rs ističe da bi jedan festival bio referentan u svetu, selekcija mora biti beskompromisna, da ne podilazi ni jednom ukusu. Takođe govori i o posledicama svog političkog angažmana.
Pod sloganom „Čista senzacija“, 17. Beogradski festival igre (BFI) će od 21. marta do 12. aprila u Beogradu i Novom Sadu predstaviti 17 kompanija umetničke igre iz 12 zemalja, sa 23 koreografska komada.
Program ovogodišnjeg festivala je odavno poznat, a počinje iznenađenjem Jakopa Godanija, koreografijom posebno kreiranom za beogradsku publiku. Možete li nam dati mali nagoveštaj šta nas to očekuje i čime je to Godani, redovan gost Beograda bio posebno inspirisan?
– Jakopo Godani je jedan od najpopularnijih koreografa našeg vremena. U Beogradu smo njegov rad prvi put otkrili pre pet godina, kada je tek preuzeo Balet Frankfurt od Vilijama Forsajta. Kasnije smo ga zamolili da bude deo kreativnog tima za otvaranje rekonstruisanog Muzeja savremene umetnosti u Beogradu. Poklonio nam je tada performans za pamćenje. U okviru prethodnog Festivala igre, njegova trupa iz Frankfurta i Drezdena je nastupila u Beogradu i Novom Sadu, a žiri koji odlučuje o nagradi “Jovan Ćirilov”, jednoglasno se složio da je Godani njen peti laureat. To priznanje, od izuzetnog značaja za nas, vraća ovog umetnika pred beogradsku publiku. Ovog puta, vrhunski igrači trupe koju predvodi, u sinergiji sa vrhunskim muzičarima Beogradske filharmonije, najavljuju spektakl. Dirigent je takođe zvezda, Helmut Rajhel Silva.
Pročitajte još
Svake godine nastojite da srpskoj publici predstavite ono najnovije, najzanimljivije i najkvalitetnije što svetska scena umetničke igre ima da ponudi. Kako biste opisali umetničku igru u svetu danas, aktuelne trendove, šta to zapravo u nekoliko reči kreira “čistu senzaciju”?
– Igra je na svetskim pozornicama apsolutno dominantna u poređenju sa svim ostalim umetnostima. Daleko smo mi od tog sveta, ali kroz Festival igre imamo priliku da otkrijemo njene najveće iskorake i najbolje produkcije. I u tome je senzacija. Senzacionalno je da nam se najbolja igra dogodila, a senzacionalna je i igra sama… Svaka od produkcija koju smo obezbedili i koju ćemo predstaviti našoj publici je čista senzacija.
Za koje predstave vlada najveće interesovanje? Šta to naša publika najviše voli?
– Veče prvaka i solista Njujork Siti baleta je već rasprodato, a sve manje ulaznica ima i za nastupe Olivijea Diboa, Šantale Šivalingape, Džejsona Smita. Naravno, muzika Leonarda Koena za predstavu trupe Balet Džez Montreal, koja je na samom kraju festivalskog programa, izaziva veliko interesovanje. Raduje me, jer tu prepoznajem impuls one publike koja možda nikada nije pratila umetničku igru, ali i publike iz regiona. Beograd je jedini grad u ovom delu sveta koji se našao na listi 100 svetskih metropola koje će ova predstava obići.
Prilikom odabira predstava, vodite li računa o “ukusu” srpske publike ili nastojite da uvek predstavite nešto drugačije i upoznate ljubitelje igre sa novim u svetu igre i privučete novu publiku?
– Ne vodim računa ni o svom, a kamoli o tuđem ukusu. Da bi jedan festival bio referentan u svetu, selekcija mora biti hrabra i beskompromisna. Ona koja ne podilazi ni jednom ukusu. Važno je uvek iznenaditi, stremiti ka onome što se ne očekuje.
Nedavno ste izjavili da je zakup na Terazijama skuplji od zakupa na Brodveju. Zvuči apsurdno, ali koji je zapravo najveći problem sa kojim se suočavate kada jedan ovako veliki festival organizujete u Srbiji? Čini se da i posle 16 godina nije ništa lakše.
– Teže je. Festival je mnogo veći danas nego što je to bio na početku ili pre nekoliko godina… To je dogadjaj koji prevazilazi okvire Srbije i regiona. Mi imamo svetski festival, čijih uticaja i odjeka možda i nismo svesni. Međutim, bilo bi dobro da u Beogradu postoji pozornica za umetničku igru ili bar teatri evropskih tehničkih karakteristika. Bilo bi dobro i kada bi umeli da sakrijemo onu vrstu palanačkog mentaliteta koji ne podnosi komšijski uspeh. Terazije smo morali da zaobiđemo ove godine, a gostovanja u Centru Sava smo smanjili. Razlog su samovoljno određene i bahato ponuđene cene zakupa, kao i brojne ucene. U toj atmosferi bezvlašća, u kojoj je teatar postao pijaca, svako može da vas uceni svojim činjenjem, od blagajnika do dekoratera.
Koliko ste se ove godine susretali sa problemima i opstrukcijama prilikom organizacije festivala obzirom na to da znamo da je ranijih godina to često bio slučaj?
– Došli smo do onog nivoa igrice u kome treba posedovati akrobatske veštine, vrtoglave reakcije i neuništivu energiju da bi izbegli sve zamke i prepreke. Mnogo smo čudan i zao narod postali. Ipak, neopisivo je zadovoljstvo kada stignete do cilja.
Da li Vam je poslednji politički angažman na listi SNS doneo više štete ili koristi? Da li se kajete zbog toga? Da li sada imate više neprijatelja?
– Oni koji su se sami obrisali na društvenim mrežama, zapravo i nisu bili moji prijatelji. Na jačim krivinama uvek ispadne sve ono što je suvišno.
Zašto ste napustili upravne odbore Muzeja savremene umetnosti i ansambla Kolo?
– U Ansamblu Kolo smo obavili važan posao i za tri godine, koliko sam bila na čelu Upravnog odbora, uspeli da spasemo ovu trupu i vratimo je na domaću i međunarodnu scenu. Moj posao je bio završen, a Kolo je ostalo u dobrim rukama. Priča o Muzeju savremene umetnosti je mnogo komplikovanija. Razlozi zbog kojih sam tražila razrešenje bili su brojni i veoma ozbiljni, a Upravni odbor ove institucije nije imao apsolutno nikakvu funkciju. Muzej je prešao u ruke takozvanog Saveta za kreativne industrije, pa je postalo očigledno da mi tamo gubimo vreme. Uostalom, o tome svedoče i poslednja dešavanja u toj instituciji.
Vaše ime se često pominje u kombinatorikama kada se biraju rukovodeća mesta u kulturi, pa i ono najviše – mesto ministra. Da li mislite da biste mogli da doprinese kulturi Srbije kada biste se na taj način angažovali?
– Mislim da je ovo mnogo neozbiljno pitanje, u okviru jedne mnogo ozbiljne teme. Nadam se da će Ministarstvo kulture biti važnije, vidljivije i produktivnije u narednim godinama.
Kako biste ocenili rad aktuelnog ministra Vladana Vukosavljevića koji je, uprkos čestim nagoveštajima o smeni, izdržao pun mandat?
– Ne znam šta radi ministar Vukosavljević. Verovatno putuje svetom i otvara pesničke i guslarske večeri. To je ministar svih amatera i ljubitelja umetnosti. Tako je i izdržao mandat. Nikada nije bio prisutan tamo gde je trebalo da bude, a neradnici i samozvanci su konačno imali svog čoveka na pravom mestu. Brine me samo Bijenale u Veneciji. Šta će oni bez takvog gosta…
Evropa, Indija, Brazil, SAD, ceo svet će biti u Beogradu od 21. marta do 12. aprila, ali ove godine na Beogradskom festivalu igre prvi put će biti predstavljena i jedna domaća produkcija. Zbog čega ste se odlučili na to?
– Festival oduvek traga za novim i zanimljivim produkcijama. Sanja Ninković je kreirala jedan izuzetan komad, pa smo brzo došli do zaključka da se ta postavka mora naći na programu Festivala igre. Međutim, podsetiću vas da ovo nije prvi put da prikazujemo radove domaćih koreografa. Na našem festivalu su izvođena dela Zorana Markovića, Đorđa Makarevića, Mihaila Žutića, Dunje Jocić…
Da li se nešto promenilo na bolje kada je status umetničke igre u Srbiji pitanju?
– Promenilo se. Beogradski festival igre i Udruženje baletskih umetnika Srbije sklopili su prvi ugovor o saradnji. Dogovorili smo se da komad koji je nastao u produkciji ovog Udruženja, gostuje na Beogradskom festivalu igre. To je sasvim dobar početak.
Pored Beogradskog festivala igre, projekta Karavan igre sa kojim putujete po Srbiji, kao i Baletske škole Nacionalne fondacije za igru, imate li još nešto u planu?
– Jedan od važnih projekata Fondacije je prvo međunarodno baletsko takmičenje koje pripremamo u Beogradu, u oktobru ove godine. Slavni Hulio Boka je predsednik žirija, u kome će biti i Anastasija Voločkova, Icik Galili, naš Aleksandar Antnonijević… Biće to događaj od izuzetne važnosti za umetničku igru i mlade igrače u ovom regionu.
Za kraj, može li u bilo kom pogledu BFI i dalje da raste i napreduje?
– Naravno da može. Tek punoletstvo donosi hrabre zaokrete. Do sada smo se uglavnom zezali.